Francusko-belgijska škola stripa nema premca. To ne znači da je „najbolja“ – jer neporeciv kriterijum za takvo nešto u umetnosti ne postoji – već da je sa svakom drugom barem ravnopravna. Dala je svetu Asteriksa i Taličnog Toma, Gastona i Tintina, Spirua i Fantazija, i time svet učinila mnogo podnošljivijim. Ako nas Asteriksov sukob sa gusarima ili Gastonov sukob sa dosadnim zdravim razumom ne oraspolože, neće nas oraspoložiti ništa.
Utakmica Francuza i Belgijanaca takođe je morala da bude bez premca. To ne znači da je morala da bude „najbolja“ – jer neporeciv kriterijum za takvo nešto u fudbalu ne postoji – već da sa svakom drugom utakmicom Evropskog prvenstva bude barem egal. Na terenu su bili Mbape i De Brujne, Kante i Vertongen, Grizman i Lukaku. Ako njihovi dueli ne razgale prosečnog gledaoca, tako je taj šou najavljivan, razgaliti ga neće ništa.
Kada se raspreda o belgijskim strip-majstorima, običaj je da se podvuče razlika između Gastonovog tvorca Andrea Frankena i Tintinovog kreatora Eržea. Dok Eržeov crtež karakteriše jasna linija, čuvena ligne claire, i to što kadar često ima statičnost fotografije ili skulpture čak i kada je zaplet najdramatičniji, Frankenova je scena sva u pokretu, u divljoj dinamici, takva da nam nacrtani likovi i predmeti plešu pred očima. I jedan i drugi pristup iznedrili su fenomenalna dela, i Tintin i Gaston nezaobilazne su kote istorije umetnosti, i ako bismo hteli da jučerašnju utakmicu predstavimo stripom, valjalo bi prizvati obojicu velikana. Samo bi kombinacija Eržeove smirenosti i Frankenove otkačenosti mogla da dočara frapantno loš fudbal koji su Belgijanci i Francuzi igrali.
Belgijanci su na ovo prvenstvo poneli rezervne plave dresove, braon šorceve i bele štucne kao prepoznatljiv omaž Tintinovoj garderobi, ali se čini da Eržea nisu shvatili. Njegovu su mirnoću poistovetili sa mrtvilom, i na jučerašnjoj su utakmici znake života dali dva ili tri puta, kada su im Francuzi greškama poklanjali loptu. Što se tiče Francuza, ne može se reći da nisu nameravali da pobede, ali manir kojim su završavali kakve-takve akcije razbesneo bi i stoičku publiku srpske Superlige. Time što su u okvir gola usmerili ravno dva šuta od dvadeset pokušaja, možda su srušili i neki rekord evropskih prvenstava, pa je pored sveg napadačkog potencijala na terenu za najfudbalskiji potez utakmice morao da se pobrine levi bek „trikolora“ Teo Ernandez. Klizeći start kojim je u 61. minutu zaustavio Janika Karaska bio je zaista izuzetan, i maltene jedino vredno pamćenja sve do 83. minuta, kada je utakmica ekspresno rešena. Kevin de Brujne nije iskoristio opasan kontranapad, a na drugoj strani je još jedan bedan šut Francuza, ovaj put u izvedbi Randala Kolo Muanija, zakačio koleno Jana Vertongena, i lopta je sa olakšanjem odskakutala u mrežu. Barem nije morala da nastupa u produžecima. Kakva utakmica, takav i pobednosni gol, ali kruna je ipak bila poslednja „šansa“ Belgijanaca – u završnim sekundama meča demoralisani Kevin de Brujne opalio je korner i nije dobacio ni do peterca. Navijač se nakon toga zaista oseti krivim zbog svake uvrede koje je uputio svojim ljubimcima dok maltretiraju loptu po srpskim njivama.
Svako je mogao da promaši taj vražji prvi penal, bude pa prođe, svako, samo ne on. To je prvo što će pomisliti svako ko razume fudbal ili makar ljudskost. Ali na drugu loptu – takvi srcelomni trenuci fudbal i čine velikim
Za Belgiju je poslednji zvižduk bio i kraj fudbalske epohe, simbolično upakovan u činjenicu da je odlučujući autogol skrivio baš Jan Vertongen, važan šraf svih uspeha belgijske selekcije u poslednjih deset godina, tokom kojih je postao i rekorder po broju nastupa za nacionalni tim. Francuzi su, kao i Belgijanci, produžili niz loših partija; ne samo svojih, već partija svih kandidata za visok plasman. Italijani su razočarali, Hrvati su podbacili, Englezi se provlače, Holanđani se muče. Hvalospevi na račun Nemaca prestali su čim su se namerili na nekog jačeg od Škotske ili Mađarske, i samo se za Špance može reći da igraju u skladu sa renomeom. Mogli bismo da tražimo zasebne razloge za svaku reprezentaciju, ali bi vredelo razmisliti i o dva koji vrede za sve ili većinu njih. Pred svako novo evropsko ili svetsko prvenstvo za igračima je sve napornija sezona, sve više utakmica koje izmišlja sve gramziviji savremeni fudbalski sistem. Ista je fudbalska savremenost jučerašnju prvu jedanaestorku Didijea Dešana rasula u pet različitih zemalja i devet različitih klubova – ili deset ako računamo da je Mbape doskora nastupao za Pari Sen Žermen, i tako bio jedini među jedanaest koji je prethodnu sezonu proveo u Francuskoj. Pod takvim okolnostima ne treba računati na uigrane i razigrane nacionalne timove, a treba računati na iznenađenja.
Sloveniji je malo falilo da izbije na vrh spiska tih iznenađenja, ali ćemo tom podvigu – faličnom, ali ipak podvigu – morati da posvetimo znatno manji prostor. Elektrosistem Srbije ipak nije stabilan koliko smo se nedavno hvalili da jeste, pa je potpisnik teksta od utakmice Slovenija – Portugal video samo prvo poluvreme i penale. Umesto da se pretvaramo da je to dovoljno za analizu, bolje je da skrenemo pažnju na jedan poetični detalj meča. Tragičari Slovenije bili su Benjamin Šeško i Josip Iličić, najmlađi i najstariji član ekipe.
„Nimalo ne sumnjam u to da će me prestići. Svoj rekord već smatram prošlošću. On će te brojke popraviti“, tako je čuveni Zlatko Zahovič, najbolji strelac u istoriji slovenačke reprezentacije, govorio o tada devetnaestogodišnjem Benjaminu Šešku.
Šeško je nedavno napunio dvadeset jednu, i na dobrom je putu da Zahoviču učvrsti status proroka, ali će ovo Evropsko prvenstvo pamtiti po tome što je prvo propustio dobru priliku da zapanji Portugalce, a potom i savršenu da ih nokautira. Mladi napadač će imati još mnogo šansi, ali 36-godišnji Josip Iličić verovatno neće. Sjajni ofanzivac bio je, činilo se, na vrhu sveta marta 2020. godine, kada je u dresu Atalante, u Ligi šampiona, dao Valensiji četiri gola na Mestalji. Mart 2020, međutim, u Evropi nije pripadao fudbalu, već kovidu. Iličić se razboleo, i potom se sunovratio u depresiju. Napuštao je fudbal, vraćao mu se, napuštao ga ponovo, ali uspeo je da se iščupa. Maribor možda nije Bergamo, ali gol je gol, i Iličić je ove godine ponovo pozvan u reprezentaciju, prvi put posle 2021, i taman na vreme za Evropsko prvenstvo.
Svako je mogao da promaši taj vražji prvi penal, bude pa prođe, svako, samo ne on. To je prvo što će pomisliti svako ko razume fudbal ili makar ljudskost. Ali na drugu loptu – takvi srcelomni trenuci fudbal i čine velikim. Znao je to selektor Slovenije Matjaž Kek kada je Iličiću poverio da šutira prvi penal. Možda je znao i da se sa depresijom borio i Andre Franken, tvorac Gastona. Neka onda ostane zabeleženo da je u promašaju Josipa Iličića bilo više umetnosti, više fudbala, više života nego u svemu što su istog dana Kilijan Mbape i Kristijano Ronaldo uradili skupa.
