Uništene kamene ploče platoa između Filozofskog fakulteta i Rektorata Beogradskog Univerziteta svedoče, možda, najpreciznije šta se dogodilo sa nadama generacija studenata o drugačijoj budućnosti izraženim kroz parolu majke svih demokratskih protesta: Beograd je svet. Međunarodni naučni skup Instituta za filozofiju i društvenu teoriju pod nazivom Promena, u Beograd je doveo verovatno tri najveća imena svetske filozofije: Aksela Honeta, Etijena Balibara i Džonatana Volfa. U razgovoru za Radar, Džonatan Volf, profesor vrednosti i javnih politika Univerziteta u Oksfordu, između ostalog, govori o ulozi intelektualaca u savremenom svetu, univerzitetima kao prostorima slobode, usponu nacionalizma i populizma…
„Mislim da je teza o marginalizaciji intelektualaca tačna samo do određene mere, jer i dalje imate ljude koji imaju publiku i ostavljaju utisak, kao na primer Noam Čomski, ili Kornel Vest, politički filozof koji se takmiči kao nezavisni kandidat za predsednika u SAD. Pitam se da li je liberalna demokratija žrtva sopstvenog uspeha? Jer jedna od stvari koje intelektualci rade je demaskiranje trenutne situacije. Kada imate konzervativnu vladu, imate više šansi da govorite provokativne i interesantne stvari, dok je u liberalnoj državi to polje suženo, ako govorimo o intelektualcu kao kritičaru.
Ono što vidimo je uspon jedne vrste identitetske politike koja je praktično zasnovana na antielitizmu i svojevrsnoj apriori opoziciji ekspertima koji su ranije bili uvažavani. Pomeranje političkog klatna ka populizmu donosi platformu za ljude koji žele da govore protiv establišmenta, ali i sami imaju veoma slabo utemeljena mišljenja. Dakle, mislim da javni intelektualci nisu nestali već da su samo promenili formu delovanja, i to, nažalost, ne na dobar način“, kaže Volf.
Da li se univerzitet održava kao prostor slobode u kome je i dalje moguće promišljanje stvarnosti?
Teško je dati ukupnu ocenu. Kada je reč o polju medicine, puno istraživanja sponzorišu farmaceutske kompanije i ako neko sa univerziteta kritikuje praksu farmaceutskih kompanija to ugrožava finansiranje institucije. Dakle, u nekim oblastima postoji velika finansijska cena za izgovorenu reč, ali kada je reč o politici, mislim da i danas možemo čuti da se govori kritički o britanskoj spoljnoj politici. Znam da je mnogo toga već rečeno o slobodi govora na univerzitetu, da su ljudima otkazivana gostovanja, ali mislim da, makar na Zapadu, istupanje protiv vladinih politika nije nešto od čega ljudi zaziru. Mislim da je to zapravo u opisu našeg posla. Koliki je efekat tog istupanja, druga je stvar. Postoje neka nova jezička ograničenja, posebno kada se govori o manjinskim grupama, ali je to način na koji se diskurs menja. To je način na koji bolje upoznajemo efekte svojih reči. Svakodnevni rasizam u diskursu koji je bio savršeno prihvatljiv pre nekoliko decenija, danas je nemoguć i neko bi izgubio posao zbog toga.
Kao da u novom jeziku neke misli više nisu moguće?
Postoji velika razlika između slobode mišljenja i slobode govora. Od Trampove ere sve veći broj ljudi je dobio mogućnost da govori veoma reakcionarne stvari, čak i rasističke, koje bi ranije bile suzbijene. Ne mislim da je to pobeda slobode govora. Frojd je kazao da civilizacija zavisi od toga da ljudi često ne govore ono što u stvari misle, a mislim da su ljudi danas ohrabreni da govore tačno ono što misle. Kao da postoji neka dužnost u tom smislu.
Čini se da je društvo danas više nego ikada pritisnuto sa dve strane, stešnjeno između korporativne i političke moći?
Iako i dalje nemamo bolji model, to ne znači da moramo da prihvatimo kapitalizam onakvim kakav je danas. Mislim da imamo jednu formu ekstraktivnog kapitalizma gde je korporativni profit iznad svega drugog. Šta uraditi? To je veoma teško pitanje jer sa novcem dolazi moć, a ljudi nisu skloni da je se odreknu kada je jednom steknu. Veoma su mi zanimljiva neka stanovišta nove levice u Britaniji neposredno posle Drugog svetskog rata. Bilo je jasno i tada i danas da moramo imati tržišno orijentisano društvo, ali se tada mnogo više težilo nekom kombinovanom modelu, koji bi se mogao sumirati kao razumevanje da je neravnopravnost prihvatljiva jedino ako je na dobrobit svih. To nije model usmeren isključivo na dobrobit onih koji imaju najmanje. Ali, ako ljudi na vrhu direktno profitiraju na račun onih koji su na dnu, nešto je u tom sistemu veoma pogrešno. Govoriti samo o rastu je besmisleno, jer ekonomski rast ne definiše ko od toga ima dobrobiti. Nedavno sam sa kolegom Avnerom de Šalitom napisao knjigu Grad jednakih, gde ukazujemo na to da iako gradovi ne kontrolišu profit ili ekonomiju, oni utiču na mnogo drugih stvari kao što je raspodela dobara i usluga. Ono što gradovi mogu da urade je da tržište učine mnogo manje važnim. Ako postoje besplatni koncerti u parku, ako je slobodan ulaz u muzeje i biblioteke, možete živeti dobar život u gradu čak i ako taj život nije ekonomski uspešan.
Ono što činimo pogrešno je da pažnju usmeravamo ka državi, a mnogo manje ka lokalnim vlastima koje u stvari imaju puno više slobode i mogućnosti da svojim građanima život učine boljim.
Ako ljudi na vrhu direktno profitiraju na račun onih koji su na dnu, nešto je u tom sistemu veoma pogrešno. Govoriti samo o rastu je besmisleno, jer ekonomski rast ne definiše ko od toga ima dobrobit
Ali politika ipak snažno utiče na živote ljudi. Govorili smo o promeni jezika, u Srbiji vlast prema opoziciji upotrebljava jezik koji je gotovo ratni, puno je lažnih vesti, objavljuju se privatni snimci političara…
Stvari su se ubrzale i takvih sadržaja je sve više, ali se zaboravlja da su lažne vesti i difamacija političkih protivnika fenomen koji postoji jako dugo. Prošlo je 100 godina od afere takozvanog Zinovjevljevog pisma (1924, lažno pismo sovjetskog šefa Kominterne Grigorija Zinovjeva upućeno Komunističkoj partiji Velike Britanije, koja je trebalo da se infiltrira u Laburističku stranku i izvede revoluciju) što je bila potpuna konstrukcija, podmetnuta nekoliko dana pre parlamentarnih izbora. Imate Protokole sionskih mudraca, u SAD imate nešto što se naziva žutom štampom, koja objavljuje ono što ljudi žele da pročitaju nezavisno od toga da li je istina ili nije. Dakle fenomen difamacije i bavljenje privatnim životima političara veoma je star, ali ono što je novo je brzina kreiranja i proliferacija. Posledica je da veliki broj kvalitetnih ljudi ne želi da učestvuje u politici jer ne mogu da podnesu specifičnu vrstu pažnje, odnosno uvrede koje će doživeti. Moje kolege koje su pratile mlađe žene koje se uključuju u politiku, ukazale su mi na strahovit problem deep fake pornografskih snimaka koji se objavljuju. To je ogroman problem, o kome nemam ideju kako se može promeniti.
Fenomen lažnih vesti i bavljenje privatnim životima političara je stara pojava, ali ono što je novo je brzina kreiranja i proliferacija. Posledica je da veliki broj kvalitetnih ljudi ne želi da učestvuje u politici
Svedočimo usponu nacionalizama, političarima populistima koji, kao u Orvelovoj 1984, pozivaju građane na dva minuta mržnje. Postoji li dobar nacionalizam?
Uspon jakih lidera i jačanje nacionalizma i populizma je po mom shvatanju u vezi sa raspodelom ekonomskog prosperiteta. Činjenica je da smo u ekonomijama poput britanske, francuske ili nemačke imali mali porast plata radnika. Iako su plate porasle, to je posledica inflacije, dok su za one veoma bogate, prihodi neverovatno porasli tokom poslednje decenije. Ako uporedite one veoma bogate sa običnim radnicima, razlike u prihodima su se dramatično izmenile. Šta je uzrokovalo ovu veliku podelu i takozvanu stagnaciju plata? Uzrok je ekstraktivni kapitalizam, ali i tehnološke promene i globalna trgovina. Političarima je bilo zgodno da za tu sve vidljiviju razliku optuže imigrante, manjine i da kažu običnom radniku: „Tvoja situacija je takva zbog Meksikanaca u SAD, istočnih Evropljana u Britaniji“, što je naravno – besmislica. Imigranti pomažu ekonomiju svojim radom, ali takođe rade i neke poslove koje Englezi ne žele, kao što su oni u poljoprivredi, ili u sektoru zdravstvene zaštite. Dakle, ta lažna dijagnoza je osnovni uzrok populizma, što mislim da će se pogoršavati jer je u pitanju začarani krug.
Kada je reč o nacionalizmu, nedavno sam napisao članak za jedan ukrajinski dnevnik i tamo sam definisao njegove četiri vrste. Najgora je ona koja teži pročišćenju, za to je primer svakako nacistička Nemačka, ali takođe i etnička čišćenja na Balkanu. Ono što imamo u SAD i Britaniji je težnja da se sačuvaju privilegije. Ne možemo pustiti migrante jer će preplaviti bolnice ili će spustiti nadnice. Pretpostavlja se da smo mi u bogatim zemljama predodređeni za taj nivo dobrog života, što je veoma dubiozna pretpostavka, ali nekad se taj razgovor svodi samo na to da sprečimo njih da dobiju ono što mi imamo. To nije nužno rasizam, ali je često neka njegova forma iza svega.
Postoji velika razlika između slobode mišljenja i slobode govora. Od Trampove ere sve veći broj ljudi je dobio mogućnost da govori veoma reakcionarne stvari, čak i rasističke, koje bi ranije bile suzbijene
Dobre forme nacionalizma su osećanje ponosa na kolektivna pregnuća i postignuća, nacionalnu kuhinju, umetnost i kulturu. Mada to često nije nacionalni, već regionalni ponos. A najbolja forma bio bi nacionalizam zemalja u razvoju ili srednje razvijenih, koje pokušavaju da se zaštite od spoljašnjih ekonomskih, političkih ili vojnih pretnji. U tom smislu nacionalizam u Ukrajini koja pokušava da se odbrani od agresije meni izgleda savršeno odbranjiv i potpuno drugačiji od pročišćavajućeg ili nacionalizma privilegija.
Nacionalizam u Ukrajini, koja pokušava da se odbrani od agresije, izgleda mi savršeno prihvatljiv i potpuno drugačiji od pročišćavajućeg ili nacionalizma privilegija
Kako imunizovati društvo i mlade ljude od propagandne politike i korozije vrednosti korporativnog sektora?
Ako mislimo o obrazovanju uopšte, moramo da napravimo razliku između univerzitetskog obrazovanja koje se uglavnom tiče ideja i onoga što nam je stvarno potrebno u ljudima, a to je izgradnja karaktera. Univerzitet to čini na jedan indirektni način jer to nije deo kurikuluma i ne može se formalno predavati. Ono što nam je potrebno kod mladih ljudi je da u njihovom karakteru dobijemo crtu koja će im donositi zadovoljstvo za dobro obavljen posao u opštem interesu. Hoću da kažem da postoji puno načina da se vodi dobar život, a koji nije sadržan u ideji konzumerizma koji često nije zadovoljavajući za čoveka. Nikada niste zadovoljni na toj stazi. Postoje drugi načini mišljenja o dobrom životu u kome pokušavate da pomognete drugima, ili da izgradite bolje društvo, i profesije koje se biraju ne zbog zarade već zbog toga što želite da živite na boljem mestu, kao što je na primer novinarstvo. Treba razmišljati o unutrašnjim nagradama i motivaciji i to je ono što ćemo morati da izdvojimo i razumemo ako želimo da se suprotstavimo različitim formama korupcije i preteranoj komercijalizaciji naših života.
Mislim da je, takođe, iluzija traganje za društvenim rešenjima u kojima će sve biti stabilno i trajno, gde će ljudi biti pristojni i iznositi jedino validne argumente, ili se odreći vlasti kada izgube na izborima, da neće lagati o opoziciji, ili napadati nečiju ličnost zbog neslaganja u politici. Nikada nismo imali takvo društvo i mislim da nikada nećemo.
Kakvi lideri su nam potrebni u ovom vremenu?
Mi egzistiramo u ciklusima u kojima stvari mogu postati lošije, ali mogu biti i bolje. Ono što je zanimljivo je spoznaja šta su događaji koji pokreću te cikluse. Jednim delom su to svakako i harizmatični pojedinci, a ono što je zanimljivo da je većina tih lidera bila desničarskog i nacionalističkog profila. Imali smo veoma malo harizmatičnih lidera koji su se zalagali za centristička ili levičarska uverenja. Izuzetak je možda Angela Merkel, koja iako je konzervativac, nije bila rasista ili nacionalista. Bila je jedan od retkih političara koji su svojom porukom uspevali da dopru do svih strana političkog spektra i ljudi su mogli da veruju da je na njihovoj strani. Nisam siguran da će Makron biti u stanju da postigne tako nešto, budući da je izazvao dosta podela. Potrebni su nam ljudi koji mogu da zadrže pažnju publike i koji su progresivni. Vidim, dakle, ciklus a ne neku putanju regresije. Kada pogledamo Trampov slogan Učinimo Ameriku ponovo velikom, upitajmo se kada je to Amerika bila velika i još važnije – za koga? Sedamdesetih godina prošlog veka je Amerika bila dobra za bele muškarce, ali ne i za žene ili Afroamerikance. Mislim da je to ciklično kretanje dugoročno ipak progresivno, iako su uvek mogući veliki padovi.
Jedna od tema na Konferenciji bila je i dekolonizacija. Srpske političke elite često su razumevale Jugoslaviju kao neku vrstu imperije. Taj refleks je živ i danas, novonastale republike vide se kao neka vrsta srpske sfere uticaja. Imate li savet kako se otarasiti megalomanske ideje?
Voleo bih da sam u poziciji da ponudim neki savet. Istorija i politika u ovom regionu su tako komplikovane da bi trebalo zaista puno hrabrosti da se ukaže na konkretne korake. Za vreme mog kratkog boravka u Beogradu video sam, makar na prvi pogled, društvo sa mnogo kontradikcija. Sa jedne strane, ima mnogo modernosti – jedan ovdašnji profesor je to čak nazvao postmodernošću. Da se vratim na vaše pitanje, i na to kako Srbija može bolje razumeti svoju savremenu istoriju? Kada je Britanija izgubila status imperije, ona je tražila sebe u novoj ulozi. Možda je tu paralela koju vidite sa Srbijom. Nijedna zemlja se ne odriče moći svojevoljno, a kada joj se ta moć oduzme onda ostaju ogorčenost i uvređenost (ali i svojevrsno olakšanje) i ona pokušava da zadrži makar neke elemente onoga što je imala. Ali dokle god nekadašnja imperijalna sila ne počne da vidi zemlje oko sebe kao sebi ravne, ogorčenost će biti uzajamna a situacija nestabilna.
Izbori za evropski parlament doneli su pomeranje političkog klatna udesno. Da li će ova promena uticati na EU, a kako na razvoj rata u Ukrajini, i da li vidite mogućnost okončanja ovog krvoprolića?
Uspon desnice u Francuskoj i Nemačkoj je zabrinjavajući, iako tek treba da vidimo koliko daleko će taj talas stići kada je reč o unutrašnjoj politici ovih zemalja. Imigracija je ponovo ključno pitanje, naravno u zemljama koje imaju potrebu za njima zbog demografskih trendova, ali u isto vreme desno orijentisani aktivisti su to iskoristili da pojačaju osećaj ozlojeđenosti. Potrebna nam je promena narativa, ali u ovom trenutku nije jasno kako se ona može dogoditi na jednoj široj ravni.
Kada je reč o ratu u Ukrajini, iznenađujuća stvar je možda činjenica da je ruski narod spreman da toleriše razmere žrtava. Verovao sam da će obične porodice u Rusiji, kada budu suočene sa gubitkom svojih sinova, iznedriti pokret za mir, koji će voditi majke i bake koje su videle dovoljno zla. Čini mi se da sam pogrešio, i makar za sada, dokle god Putin ima interesa da održava taj rat, ne vidim da će se on okončati. Naravno, rat će se jednom završiti, ili će makar promeniti formu u nekom trenutku, ali meni je teško da vidim kako bi se to moglo dogoditi, osim ako se ne prestane slati oružje u Ukrajinu, koja bi onda bila primorana da prihvati nepovoljne uslove mira. A to bi bila katastrofa.
