Južnokorejska korporacija Jura, sa ograncima u Rači, Nišu i Leskovcu, simbol je stradanja srpskih radnika od strane čuvenih „stranih investitora“, širokogrudo podsticanih raznim državnim beneficijama. Jura je tako primer devetnaestovekovnog tretmana radne snage, ali i regresivnog odnosa prema štrajku angažovanjem štrajkbrehera, a sve da bi se izbeglo ispunjavanje pet uslova da prekarijat postane podnošljiviji.
Naime, štrajk u leskovačkom pogonu traje gotovo tri sedmice, dok je njegov kraj i dalje upitan, bar do trenutka ulaženja Radara u štampu. Obećavani sastanci sindikalaca sa Vladom otkazuju se naprasno, pa je i dalje neizvesno da li će minimalna plata porasti za traženih 20 odsto, da li će „kaznenički bonusi“ postati stimulativni, da li će nadoknada za topli obrok biti uvećana sa 250 na 400 dinara, da li će toaleti postići dostojanstvo svog naziva, i da li će štrajkači podleći odmazdi rukovodstva firme.
Pijani menadžeri i drvene palice
Dok čeka rasplet, javnost se priseća kako je sve u Juri bivalo od dolaska u Srbiju, 2010. Tada je otvorena ekspozitura u Rači i krenula proizvodnja kablova, prvo za automobile kiju i hjundai, a potom i za druge marke, prateći dolazak Fiata u Kragujevac, i koristeći subvencije od 4.500 evra po radnom mestu.
„Sindikat Sloga pratio je slučaj Jure pre priče o pelenama, odnosno otkad su do nas došla prva svedočenja o posebnoj vrsti obuke“, za Radar kaže Željko Veselinović, predsednik USS Sloga. Naime, u cilju da radnike nauče da stoje pravo svih osam sati, bilo ili ne bilo posla, južnokorejski menadžeri navodno su koristili drvene palice. „Njima ih nisu udarali, već ’samo’ opominjali. Zaposlene su i vređali i ponižavali, dolazeći na smenu neretko pijani“, Veselinović prenosi ono što su njemu poverili Jurini radnici.
Bilo je i nepristojnijih komentara, koje bi zakon prepoznao kao mobing i seksualno zlostavljanje, da je došlo do istrage. A nije, možda i zato što je menadžment fabrike još 2013. poklonio dva automobila (u vrednosti od 300.000 evra) Ministarstvu za rad, na njihov zahtev, a za potrebe inspekcije nadležne za nadzor nad ostvarivanjem prava radnika.
Jedna flašica vode i dva odlaska u toalet
Zato se možda i žmurilo na „manjkavosti“ u pružanju zdravstvene zaštite, na to što povređene nije zbrinjavala Hitna pomoć, već nekakve privatne ambulante. I to što su zanemoćali zbog loše ventilacije bili vraćani na proizvodnu liniju nakon što su popili lek za pritisak, recimo, kako podseća Veselinović.
„Imali smo pravo na jednu flašicu vode po smeni, i dva odlaska u toalet. Poslednje smo morali da obznanjujemo postavljanjem pločice sa razlogom zašto smo akutno odsutni, pa su rukovodioci merili vreme do povratka na radno mesto“, nadovezuje se radnica leskovačkog pogona. Njena želja je da u ovom tekstu ostane anonimna, jer nikad se ne zna dokle će ići bahatost „stranih investitora“, dok im državni vrh ovo dozvoljava.
Uostalom, kome da se obrate, ako je predsednik Vučić, tada premijer, odocnelo reagujući na glasine o nošenju pelena, tek oktobra 2016. obišao leskovačku fabriku, hvaleći njeno funkcionisanje? I potom izjavio da „nigde nije video te čuvene pelene“, a „laž“ pripisao onima što bi da zaustave privredni rast Srbije.
Imali smo pravo na jednu flašicu vode po smeni, i dva odlaska u toalet. Poslednje smo morali da obznanjujemo postavljanjem pločice sa razlogom zašto smo akutno odsutni, pa su rukovodioci merili vreme do povratka na radno mesto
„Pelene su ipak korišćene jer radnice nisu htele da završe na ’stubu srama’, odnosno oglasnoj tabli gde su beležena sva odstupanja od nečovečnih pravila“, ističe naša sagovornica.
Manipulisalo se i ugovorima, mahom na 6 meseci, oglušivalo o sudske odluke o povratku na posao. „Oni ’neposlušni’, izlagani su izolaciji kolega, koji su smeli da im priđu tek kad iz Rače organizovanim prevozom dođu do Kragujevca. Tada bi im i čestitali na hrabrosti, koja je u njima samima već bila ubijena“, Veselinović dodaje. Sindikalno udruživanje bilo je branjeno, ali je menadžment osnovao nekakav Savet, koristeći rupe u Zakonu u radu. One su i omogućile tu pravnu formu bez sadržaja u vidu poboljšanja uslova rada i zaštite radničkih prava.
Kompanija je bila pod lupom javnosti i tokom pandemije kovida, kada nije preduzela ništa da zaštiti zaposlene, pa je 60 odsto zaraženih u bolnice u Nišu stizalo upravo iz Jurinih pogona. „Ne poštujući epidemiološke mere, menadžment je čak podizao normu radi veće zarade. Onda su se radnici pobunili, a inspekcija pritisla korporaciju da primeni mere zaštite, te je ona dozvolila da na posao idu samo oni koji ovo žele“, podseća nas Veselinović.
Šta je sada bila inicijalna kapisla? U kantini su naglo skočile cene, pa je nadoknada za topli obrok postala smešna. Ipak je zahtev da se ona uveća tek treći od pet ultimatuma Štrajkačkog odbora, regrutovanog od strane Samostalnog sindikata metalaca Srbije. Prva dva su povezana i odnose se na finansijski prekarijat.
Naime, osnovne plate radnika često su manje od minimalne republičke zarade, fluktuirajući između 46.000 i 48.000 dinara. Sve su nade stoga uprte u bonus, premda u iznosu od nekih 12.000 dinara. A on se dobija ako zaposleni nikad ne zakasni i nikad ne ode na bolovanje. „U slučaju da mu se to bar jednom dogodi, on gubi bonus za čitav mesec“, precizira Srđan Atanasovski iz Štrajkačkog odbora, objašnjavajući zašto te bonuse smatraju „kažnjeničkim“. Stoga su najvažniji ciljevi štrajkača – povećanje plate za 20 odsto, kao i reorganizacija bonusa na način da se jedan deo pripoji osnovici zarade, a drugi dobija za dodatni rad po satu.
Osnovne plate radnika često su manje od minimalne republičke zarade, fluktuirajući između 46.000 i 48.000 dinara. Sve su nade stoga uprte u bonus, premda u iznosu od nekih 12.000 dinara
Tako će i fabrika imati koristi: radnici više neće koristiti bolovanje za sezonske poslove, nužne da sebi obezbede iole pristojnu egzistenciju.
Premda uveliko navikli na izostanak sredstava za higijenu u toaletima, kao i na neispravne instalacije i zapušene WC-šolje, oni traže i dodatnih pet miliona dinara na mesečnom nivou, i nivou cele korporacije. Time oko 7.000 radnika ukupno ne bi više gubilo svako samopoštovanje, zadovoljavajući najosnovnije fiziološke potrebe. „To mora da je šok za poslodavca, naviknutog da ne daje ništa više od minimum minimuma“, primećuje naša sagovornica.
U težnji da zadrži preimućstvo, menadžment Jure smišljao je razne taktike da suzbije proteste, fotografišući štrajkače, dovodeći (još jedno) privatno obezbeđenje, pobunjene plašeći otkazom, pa i odlaskom kompanije iz Srbije (u Tunis). Ali, ni radnici više nisu naivni, znaju da firma pokreće nove projekte u Leskovcu. U Leskovac stiže i kompanija Erenli iz Turske („čašćena“ sa 67.469 kvadrata državnog zemljišta za izgradnju pogona), ali i druge korporacije, zainteresovane za jeftinu radnu snagu, kako nas predsednik reklamira i „prodaje“.
Nadzor korejske ambasade
I štrajk je vođen vešto, kombinujući metode celodnevnog i prekida rada na sat ili dva. „Hteli smo da nas poslodavac ozbiljnije shvati, ali i da se štrajkačima ne smanjuju zarade“, obrazlaže Atanasovski. Poslodavac se opet dosetio i pozvao radnike čiji su ugovori davno istekli, kako bi se nametnuo utisak da su pobunjeni lako zamenljivi. „Posebna vrsta pritiska bila je naše razdvajanje na različite proizvodne linije, kao da su hteli da nas zavade. Uz to, njima su nudili bonuse za rad preko vikenda, koji nama nije bio dozvoljen“, zapaža sagovornica Radara.
U težnji da zadrži preimućstvo, menadžment Jure smišljao je razne taktike da suzbije proteste, fotografišući štrajkače, dovodeći (još jedno) privatno obezbeđenje, pobunjene plašeći otkazom, pa i odlaskom kompanije iz Srbije
Dramski obrt unet je zakasnelim uključivanjem Ministarstva za rad u pregovore, uz nadzor Ambasade Južne Koreje, kada se nezavisno razgovaralo sa upravom Jure i predstavnicima pobunjenih. Ali, prvi sastanak koji je mogao išta da reši, otkazan je u zadnji čas (prošlog četvrtka). Sad ostaje da se čeka „dan-dva“, da se na sto iznesu prvi predlozi, očekivano „kompromisni“.
Kako sit gladnom ne veruje, ali ni obrnuto, sa štrajkom se nastavlja do pobede, kako najavljuju organizatori. Na dan kad Radar ulazi u štampu, leskovačka Jura ući će u potpunu obustavu rada.
Traljavost pregovaranja upućuje na zaključak da je poslednji od zahteva pomalo i utopistički i da sluti na godine natezanja po sudovima. Jer, njime se traži kompletno isplaćivanje svih naknada za rad i bonusa za učesnike u protestima. Da li takva „smelost“ potpada pod „sve veću svest radnika o svojoj pregovaračkoj moći“, o kojoj Atanasovski govori po medijima, ili je deo štrajkačke strategije, nije ni važno ako nam slobodu donesu težaci sa juga.
