Više od jedne decenije bilo je potrebno vlastima u Beogradu i njihovim epigonima da svojom diletantskom, nepoštenom i kukavičkom politikom, do temelja sruše pregovaračku poziciju Srba na severu Kosova. Vest da će biti srušena i kuća u kojoj je više od dve decenije u Kosovskoj Mitrovici radio Oliver Ivanović, poslednja je potvrda metodičnosti u ovoj ciljanoj destrukciji. Temeljno rušenje nečijeg dela podrazumeva naime, i uništenje samog sećanja na njega.
Simbol otpora
Da li će građani Kosovske Mitrovice dopustiti da se sa lica zemlje zbrišu simboli borbe protiv etničkog čišćenja, ili će se i ovako slomljeni, ipak, ponovo setiti snage i jedinstva koju su osećali kada ih je vodio njihov čovek iz Bele kuće, koji je pre 25 godina nemoguće učinio stvarnim, saznaćemo brzo.
Kuća u ulici Sutjeska 64 koju je Ivanović decenijama koristio kao kancelariju, bila je vlasništvo kompanije Duvan i prodata je na drugoj aukciji kosovske Agencije za privatizaciju u julu 2023. Nedavno je novi vlasnik zamenio brave, a prošle nedelje iz nje izbacio stvari koje su pripadale Ivanoviću i njegovoj Građanskoj inicijativi SDP.
Prema pouzdanim izvorima Radara, novi vlasnik je Burim Fazliju, preduzetnik iz južnog dela Kosovske Mitrovice, vlasnik veoma uspešne građevinske firme Tehno Burimi, kao i prestižnog ugostiteljskog objekta Palas hotel&spa u južnoj Mitrovici.
Inače, prva aukcija iz 2018. godine, na kojoj je (kao i na poslednjoj) učestvovao Nikola Ivanović – najstariji sin ubijenog lidera kosovskih Srba, poništila je Agencija za privatizaciju, pošto se na raspisanu aukciju javio samo jedan ponuđač. Na sledećoj se prijavilo ukupno pet, a pobedio je biznismen iz Mitrovice ponudivši 102.000 evra za kuću, koja prema tržišnoj proceni vredi oko 20.000.
Kuća je gorela u noći 1. aprila 2013. (rođendan pokojnog Ivanovića), nekoliko nedelja pre nego što je Ivica Dačić uz posredovanje Katrin Ešton sa Hašimom Tačijem potpisao Briselski sporazum koji je Ivanović prethodno otvoreno kritikovao. „Na Divljem zapadu, i ovde se to rešava na isti način. Pošto nemam ličnih neprijatelja, ostaje mi da zaključim samo da je moj politički angažman motiv za nekog ekstremistu da se na ovaj način razračuna sa mnom. Posle 14 godina dovodimo u pitanje sopstveni opstanak. To treba svi da shvate. Verovatno hoće, ali bojim se da će tada biti kasno“, rekao je tada Ivanović
Aleksandar Ivanović iz Narodnog pokreta Srbije, bratanac ubijenog lidera kosovskih Srba, ističe da je danas jasno da neko nije želeo da dozvoli da ta kuća ostane u vlasništvu porodice i još važnije da postane bilo kakav simbol.
Srpska lista je bila u mogućnosti da ulicu u kojoj je Oliver ubijen nazove njegovim imenom. Umesto toga dobio je nešto što više liči na deponiju nego na uređenu ulicu
Aleksandar Ivanović
„Kuća je bila iznajmljena po dugoročnom ugovoru, koji je istekao. Ideja mog brata Nikole bila je da tu kuću otkupi i od nje napravi memorijalni centar. Dakle, da se na prvom mestu spreči njena prenamena i rušenje, da se malo sredi i da postane Oliverov memorijal. Namera je bila da kada se steknu uslovi taj prostor bude vraćen u vlasništvo grada i da se tako sačuva uspomena na Olivera kao nekoga ko se ceo svoj život borio za Mitrovicu. Informacije o toj nameri uputili smo opštinskim organima Severne Mitrovice, nikakav odgovor nismo dobili, a kroz tu kuću je prošlo više komandanata Kfora nego kroz bilo koju drugu na Kosovu.“
Sagovornik Radara naglašava da je kuća u veoma lošem stanju, te da ni njena lokacija nije ni po čemu specifična osim po činjenici da je u njoj dugo godina boravio i radio najpoznatiji i najpoštovaniji građanin Kosovske Mitrovice, a da je cena po kojoj je plaćena bar petostruko veća od tržišne.
„Ta ponuda i novac koji je isplaćen nema nikakvu ekonomsku logiku. To nije kuća na Dedinju. Moj brat je razgovarao i sa kupcem i pitao da li je spreman da mu je proda po ceni koju je platio, iako mi taj novac nemamo, jer nam je bitno da je sačuvamo. Odbio je, jer namerava da na njenom mestu podigne zgradu sa poslovnim prostorom u prizemlju. Da su država Srbija ili Srpska lista stvarno imale motiv, mogli su to da spreče. Da stoje iza svojih reči da je Oliver bio njihov prijatelj i saborac za srpsku stvar na Kosovu, to nikako nije moglo da se dogodi. Videli smo kakav je luksuz uz pomoć države Milan Radoičić izgradio na Gazivodama, a to je samo jedan od objekata kojima raspolaže.“
Aleksandar Ivanović ističe da Oliver nije slučaj koji je ostao u fioci, da se ljudi sećaju njegovog nasleđa i shvataju šta je on značilo za kosovske Srbe. Ispred te kuće se makar jednom godišnje odaje počast Oliveru, ona je sada ponovo postala simbol i mesto okupljanja. Zato je bilo važno ukloniti taj simbol. Srpska lista je bila u mogućnosti da ulicu u kojoj je Oliver ubijen nazove njegovim imenom. Umesto toga dobio je nešto što više liči na deponiju nego na uređenu ulicu. Da je postojala želja, oni bi po Oliveru nazvali ulicu u kojoj je ubijen, ali oni sve vreme beže od te simbolike. Njihova ideja je da se sve u vezi sa njim što pre zaboravi, ali poslednjih šest godina im to ne polazi za rukom.“
Da je bilo savesti i da vlast u Srbiji stvarno poštuje Ivanovićevo nasleđe, neko bi primetio da je ružno da se komemoracije njegovom stricu obavljaju ispred te trošne kuće, kaže Ivanović.
Ponuda koju niko nije čuo
Milija Milosavljević Ktitor, preduzetnik poreklom sa Kosova, objavio je nedavno na društvenoj mreži „Iks“ svojevrsnu ponudu da otkupi kuću iz pijeteta prema Oliveru Ivanoviću, uz ocenu da je spremanda licitira bez ograničenja.
„Mislim da bi Oliver po onome što je učinio za Mitrovicu i Srbe na Kosovu trebalo da ima najlepši trg u gradu. Sa druge strane, ne verujem da bi i oni najzlonamerniji u Prištini bili srećni da vide da se ta kuća sruši. Oliver je bio čovek suživota i razumevanja. Drugog dana pošto je ubijen RTK je objavio emisiju o njemu. Nikada nisam video tako lepu emisiju o njemu u Srbiji. Čuo sam se tog dana sa jednim prijateljem iz Prištine, veoma ugledan čovek, da mu ne pominjem ime, rekao mi je da je cela njegova porodica sedela na podu i plakala“, priča Milosavljević.
Milosavljević je za Radar potvrdio da želi da otkupi kuću od novog vlasnika, ali da su šanse za to sada nažalost male. „Ta kuća bi trebalo da se otkupi i da se renovira takva kakva je sada, i ja bih to, ako se steknu uslovi, sa zadovoljstvom učinio. Mislim da bi bilo ispravno da se u tu kuću smeste svi njegovi sportski trofeji, svi simboli njegovog angažovanja. Imao je u sebi nešto, fino, blago, božije.“
Prekrajanje istorije
Milivoje Mihajlović, novinar i dugogodišnji prijatelj Olivera Ivanovića, ističe da je indikativno da se niko nije pobunio kada je kuća prodata na drugoj licitaciji.
„Ta kuća je za mene bila mesto na kome je organizovan otpor etničkom čišćenju severa Kosova. Bila je sedište Srpskog narodnog veća i mi smo je tada u žargonu nazivali Bela kuća. Bila je tako nazivana zbog boje ali i zbog značenja, simbolike, to je bukvalno bio epicentar otpora etničkom čišćenju, ali i više od toga. Bila je simboličko uporište ka kome su ljudi u Mitrovici gledali kako bi povratili veru da treba ostati na Kosovu.“
Mihajlović upozorava da je ovakav tretman na neki način pokušaj brisanja sećanja na Olivera Ivanovića i podseća da će oni koji su ga ubili želeti da obrišu i samo sećanje na njega.
Ta kuća je za mene bila mesto na kome je organizovan otpor etničkom čišćenju severa Kosova. Bila je simboličko uporište ka kome su ljudi u Mitrovici gledali kako bi povratili veru da treba ostati na Kosovu
Milivoje Mihajlović
„Ova prodaja je verovatno i prilika da se i ta spomen-ploča iščupa i da sećanje na Olivera ostane fikcija u glavi nekih novih klinaca. Oni koji su se rodili 1999. godine imaju danas 25 godina i odrastali su sa mitom o braniocima mosta. Ali ljudi koji se danas tako predstavljaju, nemaju veze sa celom tom stvari. Dakle, taj mit o odbrani Mitrovice od etničkog čišćenja se polako dezintegriše i ovo je samo jedna cigla koja se iz tog zida izvlači. Jedan deo ljudi je potkupljen, drugi zaplašen, a treći eliminisan. Ima dosta ljudi koji će pristati na sve to. Žao mi je zbog toga. To je jasna namera da se ljudi obeshrabre, dvanaest godina ti ljudi se drže u strahu, a sada se posle svega ovako ponižavaju.“
Dok Radoičić zida svoju novu vilu na Dedinju, pošto onu na Gazivodama sad koristi KPS, jedna trošna kuća u kojoj je duže od dve decenije živeo i radio Oliver Ivanović, sprečavajući egzodus sa severa Kosova, sprema se za rušenje.
Zabrana sećanja, damnatio memoriae bila je kazna u staroj Grčkoj, ali i u Rimu, namenjena onima čiji su zločini toliko veliki da je država odlučivala da ukine svaki spomen na njih i njihovo nasleđe. Poput Herostrata koji je zapalio Artemidin hram u Efesu, ali i po zlu zapamćenih senatora ili diktatora, poput na primer Kaligule.
