Iza sada već regionalno popularne šale da je vlada Đure Macuta uradila više na borbi protiv korupcije nego sve druge u poslednjih deceniju i po, stoji zbilja o kolapsu kompleksnog mehanizma pritisaka na tužioce, koji je svih ovih godina nažalost, sa velikim uspehom, primenjivala izvršna vlast. Raspadu ovog sistema imobilizacije tužilaštava, pored rezultata izbora bitno je doprinela i serija obaveznih uputstava koje je počevši od 20. oktobra, (pet dana pre parlamentarnih izbora) donelo Vrhovno tužilaštvo.
Tada je, izdajući nalog svim tužilaštvima u Srbiji da promptno reaguju na sve prijave o krivičnim delima protiv izbornih prava građana (izbornim manipulacijama i krađi) Vrhovno tužilaštvo postavilo je zapravo sve pripadnike tužilačke organizacije pred njihov sopstveni izbor: za profesionalnu čast i dostojanstvo.
Posle parlamentarnih izbora Vrhovno tužilaštvo nastavilo je da demonstrira dugo čekani autoritet, pre svega inicijativom i slanjem svoje komisije u Više javno tužilaštvo u Beogradu, to srce tame cele tužilačke organizacije, koje se godinama isticalo u servilnosti pred suludim zahtevima odlazećeg režima.
Interegnum koji je nastupio posle parlamentarnih izbora, u periodu a do konstituisanja parlamenta i vlade ostavio je pravosudnu granu vlasti kao jedinu, potpuno legitimnu i vlasnu da u njemu deluje u punom kapacitetu, što je prethodnih dana postalo očigledno po ohrabrujućem sledu događaja. Visok stepen aktivnosti tužilaca (a potom i policije) pre svega po pitanju krivičnih dela protiv izbornih prava i korupcije, kao i serija hapšenja koja su usledila, zatekao je javnost, baš kao što je serija obaveznih uputstava i aktivnosti u nadzoru rada tužilaštava koji je donelo Vrhovno tužilaštvo prošla gotovo neprimećeno. Sve dok nisu usledile reakcije i napadi na one koji su krenuli sa poslom raščišćavanja augijevih štala srpskih tužilaštva, pre svih, Višeg javnog tužilaštva u Beogradu.
Prvo je bivši predsednik Aleksandar Vučić javno i u nekoliko navrata napao tužioca Vrhovnog tužilaštva Gorana Ilića, inače jednog od ključnih ljudi koji su se sa Udruženjem tužilaca izborili za ustavne promene i stvorili kakve takve uslove za tužilačku samostalnost. Odmah potom, Nenad Stefanović glavni tužilac VJT u Beogradu, počeo je sa podnošenjem sopstvenih krivičnih i disciplinskih prijava protiv članova komisije VJT koji su poslati da ostvare uvid i nadzor nad radom ovog tužilaštva. Tamo je između ostalog naveo da je Ilić upao u njegov kabinet tražeći da podnese ostavku iako isti ima formalno obezbeđenje, a odmah potom podneo je disciplinsku prijavu protiv drugog člana komisije tužioca Branka Stamenkovića. Kao „krunski svedok“ oglasilo se i ministarstvo pravde u tehničkom mandatu sa tvrdnjama da je izveštaj komisije Vrhovnog tužilaštva „maliciozan i neutemeljen.“
Sa kolapsom čitavog sistema pritisaka i opstrukcija koja je odlazeći režim pre svega kroz policiju, tajnu službu i paramedije usmeravao ka tužilačkoj organizaciji, javnost posle dugog niza godina, ima prilike da vidi njeno aktivno delovanje u pogledu zaštite zakonitosti, ali i čišćenja svojih redova. Te napore treba podržati i ohrabriti jer štiteći svoju profesionalnu čast tužioci štite čitavo društvo.
Naime, kao i u svim ostalim institucijama korumpiranim delovanjem odlazećeg režima koji se nije libio ni od direktnih pritisaka na postupajuće tužioce u predmetima koji su obuhvatali predstavnike vlasti, i u tužilačkoj organizaciji došlo je do podela. Linija razgraničenja odvajala je one na one koji su pokušavali da svoj posao rade po zakonu i za to trpeli žestoke napade, one koji su se branili neaktivnošću i one, koji su nažalost svoju profesiju stavili u funkciju zaštite vlasti i ispunjavali sve zahteve odlazećeg režima, zarad debele materijalne koristi.
Zato je najvažnija linija razgraničenja koju sada treba povući kako u tužilačkoj organizaciji tako i među visokim oficirima policije jeste ona koja se tiče imovinskog stanja pojedinaca i dokaza o poreklu imovine. Ti podatci predstavljaće polaznu tačku svake prave reforme.
