Piše: Miloš Nikolić, uzbunjivač u BIA
Krah lojalističkog koncepta upravljanja državom otvorio je pitanje državno-institucionalne obnove, među čijim se prvim zadacima s pravom nameće preispitivanje budućnosti Bezbednosno-informativne agencije (u daljem tekstu: Agencija), koja je u sprovođenju tog koncepta imala istaknutu ulogu.
Neposredno se nameće pitanje: može li Agencija, s obzirom na iskustvo njenih političkih zloupotreba, uopšte više biti aktivan i konstruktivan činilac sopstvene institucionalne obnove, ali i oslonac za obnovu same države? Ili joj je preostala samo uloga pasivnog predmeta spoljnog tutorstva, u kojem njene stručne službe, kao nepopravljivo kompromitovane, više ne mogu imati nikakav profesionalni autoritet ni uticaj?
BIA kao instrument očuvanja vlasti po svaku cenu
S tim u vezi, gotovo da postoji društveni konsenzus u oceni da je ključna bezbednosna institucija, u skladu sa lojalističkim konceptom upravljanja državom, pretvorena u partijsku pretorijansku gardu – instrument očuvanja vlasti po svaku cenu, makar i na fabrikovanoj narodnoj volji.
U osnovi takve ocene nalaze se ozbiljne optužbe da je pružala operativnu i logističku podršku sistemu vladanja zasnovanom na korupciji i sprezi sa organizovanim kriminalom, kontroli i suzbijanju legitimne političke konkurencije, prikrivenom sprovođenju politika koje nikada nisu bile predočene biračima, već su realizovane iza leđa javnosti i na štetu javnog interesa, kao i kontrolisanju i sprečavanju protoka informacija o samom sistemu uspostavljenih zloupotreba.
Prema takvoj oceni, Agencija je od zakonom ustanovljenog instrumenta zaštite bezbednosti države pretvorena u jedan od glavnih izvora njenog ugrožavanja. U ustavno-pravnom poretku formalno zasnovanom na podeli vlasti, vladavini prava i suverenosti građana, ona je, prema ovoj oceni, aktivno i sistematski doprinosila stvaranju uslova za ličnu uzurpaciju i koncentraciju vlasti, njeno izuzimanje od delotvorne pravne odgovornosti i demokratske smenljivosti, čime je faktički menjana priroda državnopravnog poretka, bez formalne promene njegovih ustavnih osnova.
Glavno izvorište političke patologije
Posmatrana iz ove perspektive, Agencija se ukazuje kao jedno od glavnih izvorišta srpske političke patologije, kao središte iz kojeg se razorni uticaj političkih zloupotreba širio na čitav državno-institucionalni organizam. Otuda i zaključak da ona, u svom dosadašnjem obliku, više ne može biti predmet institucionalne obnove, već isključivo temeljnog demontiranja, uz izgradnju sistema zaštite državne bezbednosti na potpuno novim osnovama.
Postoje ozbiljne optužbe da je BIA pružala operativnu i logističku podršku sistemu vladanja zasnovanom na korupciji i sprezi sa organizovanim kriminalom, kontroli i suzbijanju legitimne političke konkurencije, kao i kontrolisanju i sprečavanju protoka informacija o samom sistemu uspostavljenih zloupotreba
Kao neko ko je, po prirodi svojih radnih zaduženja u Agenciji, imao širok i neposredan uvid u njen operativni rad, posebno u oblasti suprotstavljanja organizovanom kriminalu i korupciji, želim da ukažem na nepotpunost saznanja na kojima počiva ovakav, trenutno dominantan i kategoričan stav o njenoj budućnosti. Pri tome, u potpunosti uvažavam sasvim opravdane frustracije javnosti pre svega zbog njene uloge u opstrukciji primene zakona i ostvarivanja političkih prava građana.
Uostalom, tim građanskim frustracijama, koje i sam delim, mogu pridodati i sopstvene, proistekle iz iskustva pripadnika Agencije koji je, u okviru svojih službenih ovlašćenja, detaljno i dokumentovano problematizovao njen rad i odgovornost njenih najviših rukovodilaca, ukazujući na sistematsku deprofesionalizaciju, politizaciju i kriminalizaciju njenog rada, pozivajući se pritom i neposredno na Zakon o zaštiti uzbunjivača.
U tadašnjim okolnostima, takvo postupanje podrazumevalo je svesno prihvatanje nesrazmernih bezbednosnih i egzistencijalnih rizika, jer je faktički institucionalni položaj pripadnika Agencije, obeležen odsustvom delotvorne pravne i bezbednosne zaštite, nametao izbor između doslednosti službenim dužnostima i očuvanja sopstvenog radnog položaja i lične sigurnosti.
Dokumentovana osnova za buduću odgovornost
Sopstveno iskustvo učešća u nastojanjima da se, posredstvom zakonom utvrđenih službenih procedura i mehanizama zaštite uzbunjivača, prepoznaju propusti i nepravilnosti, utvrdi odgovornost i izvrše neophodne korekcije u radu Agencije, smatram naročito relevantnim za razumevanje prirode njene institucionalne degradacije, ali i mogućnosti njene obnove.
Agencija više ne može biti predmet institucionalne obnove, već isključivo temeljnog demontiranja, uz izgradnju sistema zaštite državne bezbednosti na potpuno novim osnovama
Iako ta nastojanja nisu dovela do neophodnih institucionalnih korekcija, ona svedoče o postojanju profesionalnih kapaciteta koji su, uprkos političkim pritiscima, nastojali da očuvaju zakonitost i samostalnost stručnog rada. Upravo zato, prepoznavanje tih kapaciteta i aktivno uključivanje njihovih nosilaca predstavlja važan uslov institucionalne obnove Agencije.
Razlika između političkog potčinjavanja Agencije kao institucije i profesionalnih kapaciteta koji su unutar nje opstali, uključujući i u praksi pokazanu sposobnost da se takvo potčinjavanje stručno prepozna, dokumentuje i da mu se pruži otpor, od suštinskog je značaja.
Uostalom, takvim postupanjem je, po mojoj proceni, uprkos nepovoljnim okolnostima, stvorena trajna institucionalna tekovina od neprocenjivog značaja: dokumentovana osnova za utvrđivanje odgovornosti, čije je delotvorno ispitivanje postalo moguće u izmenjenim političkim okolnostima.
Upravo zato, pre nego što se nepopravljiva kompromitovanost stručnih službi Agencije prihvati kao nešto što samo po sebi proizlazi iz ocene o njenim političkim zloupotrebama, neophodno je ispitati ne samo ulogu tih službi u sprovođenju zloupotreba već i mehanizme potiskivanja njihove profesionalne samostalnosti, kao i oblike otpora takvom potčinjavanju. Tek nakon takvog ispitivanja može se odgovorno i utemeljeno odlučivati o daljoj sudbini Agencije.
Svedoci i saradnici
S tim u vezi, kao jedan od pripadnika Agencije koji je dokumentovano branio profesionalne principe i standarde njenog stručnog rada, po cenu degradacije sopstvenog radnog položaja i ugrožavanja elementarne egzistencijalne sigurnosti, smatram prirodnim i opravdanim da za stolom na kojem se bude odlučivalo o njenoj budućnosti neizostavno budu predstavljeni i oni koji su, uprkos svim pritiscima, nastojali da očuvaju njenu profesionalnu samostalnost.
Mesto za tim stolom, naravno, ne smatram prevashodno priznanjem ličnih zasluga niti sredstvom za ispravljanje lično pretrpljenih nepravdi. Reč je, pre svega, o potrebi da se u procesu institucionalne obnove prizna autoritet profesionalnom postupanju kojim je, uprkos svim pritiscima i posledicama, očuvana samostalnost stručnog rada unutar Agencije.
U okviru svojih službenih ovlašćenja, detaljno i dokumentovano problematizovao sam njen rad i odgovornost njenih najviših rukovodilaca, ukazujući na sistematsku deprofesionalizaciju, politizaciju i kriminalizaciju njenog rada, pozivajući se pritom i neposredno na Zakon o zaštiti uzbunjivača
S tim u vezi, ne samo da bi bilo nedosledno da se obnova profesionalne samostalnosti Agencije sprovodi uz isključivanje upravo onih koji su tu samostalnost nastojali da odbrane onda kada je bila ugrožena, već bi postojala i realna opasnost da se time obnovi sam princip odlučivanja koji je doprineo njenoj institucionalnoj degradaciji – ovoga puta u obliku reformskog tutorstva, u kojem bi o stručnim pitanjima odlučivao isključivo spoljni politički autoritet, bez odgovarajućeg delotvornog učešća struke.
Cilj reforme, ukoliko je pravilno postavljen i zaista izražava težnju javnosti za obnovom vladavine prava, ne može biti da Agencija dobije nove političke gospodare, već da ponovo postane institucija čija se profesionalna samostalnost ne može podrediti nijednom političkom gospodaru.
Stručna saznanja ne smeju biti pod uticajem političkog očekivanja
Uostalom, profesionalna samostalnost u radu službe bezbednosti nije nikakva staleška privilegija njenih pripadnika, već institucionalna pretpostavka zakonitog i delotvornog obavljanja njenih zadataka. Njen smisao nije u oslobađanju službe od demokratske kontrole, već u obezbeđivanju uslova da se stručna saznanja, procene i zaključci formiraju u skladu sa činjenicama, zakonom i pravilima struke, nezavisno od političkih očekivanja i interesa. Drugim rečima, Agencija mora biti pod demokratskom kontrolom, ali njena stručna saznanja i procene ne smeju biti pod političkim diktatom.
Neophodno je ispitati ne samo ulogu tih službi u sprovođenju zloupotreba već i mehanizme potiskivanja njihove profesionalne samostalnosti, kao i oblike otpora takvom potčinjavanju. Tek nakon takvog ispitivanja može se odgovorno i utemeljeno odlučivati o daljoj sudbini Agencije.
Pitanje političke zloupotrebe Agencije, i njenih ovlašćenja, neodvojivo je, dakle, od pitanja njene saznajne sposobnosti. Agencija čiji su profesionalni kapaciteti potčinjeni političkim interesima gubi sposobnost da samostalno i celovito sagledava bezbednosnu stvarnost, čime postaje nepouzdan instrument čak i sa stanovišta posebnih interesa u čiju je službu stavljena. To se, uostalom, i sasvim jasno pokazalo.
Posledice takvog potčinjavanja nisu se ogledale samo u onome što je Agencija radila suprotno zakonu, već i u onome što je, usled partijske kontrole, propuštala da učini u okviru svojih zakonom utvrđenih bezbednosnih zadataka. Kada partijska vlast preuzme kontrolu nad profesionalnim saznavanjem stvarnosti, ona državi oduzima sposobnost da o sopstvenoj bezbednosti rasuđuje na osnovu činjenica. Time vlast postaje starija od države.
Zato se ni pitanje odgovornosti ni pitanje budućnosti Agencije ne mogu valjano razmotriti bez ispitivanja načina na koji je politička kontrola uticala na njenu sposobnost da samostalno prikuplja, analizira i dostavlja informacije od značaja za bezbednost države, posebno onda kada one nisu odgovarale partijskim interesima političkog rukovodstva.
Smatram prirodnim i opravdanim da za stolom na kojem se bude odlučivalo o njenoj budućnosti neizostavno budu predstavljeni i oni koji su, uprkos svim pritiscima, nastojali da očuvaju njenu profesionalnu samostalnost.
Cilj takvog ispitivanja, pored utvrđivanja različitih oblika odgovornosti, mora biti i konačno uspostavljanje trajnih institucionalnih garancija te sposobnosti, ne samo radi zaštite javnosti od zloupotreba vlasti već i kao nužnog preduslova bezbednosti same države.
Država nikada više ne sme biti lišena saznanja koja su joj neophodna samo zato što dovode u pitanje političke interese na kojima je zasnovan određeni model partijske organizacije i vršenja vlasti. U ozbiljnoj reformi, koja mora voditi računa o celini interesa državne bezbednosti, očuvanje te saznajne sposobnosti nije ništa manje značajno od sprečavanja zloupotrebe službenih ovlašćenja.
Autor je bivši analitičar Beogradskog centra BIA, od 2008. do 2024.
