Bila je direktorka kovid-bolnice u Batajnici, načelnica Klinike za pulmologiju, profesorka na Medicinskom fakultetu, ali tvrdi da nije bila jedna od naprednjačkih kadrova, nije htela da se njeno ime nađe na spisku onih koji su podržavali Aleksandra Vučića, stala je uz studente koji su protestovali što bivši predsednik ulazi kod žrtava požara, ali i uz studentski pokret na svom fakultetu od prvog dana. Izbačena je s posla, sa fakulteta, iz rada svih republičkih i stručnih komisija za pulmologiju i onkologiju i protiv nje se vodi proces zbog smrti jedne pacijentkinje u kovid-bolnici u Batajnici. Bila je to, kaže, surova odmazda zato što nije bila jedna od njih.
Kako su vas uopšte pozvali da vodite bolnicu Batajnica?
Pozvali su me, mislim, prema mojoj stručnosti, mom znanju i velikom kliničkom iskustvu koje sam imala. U medicini sam oko 30 godina. Nikada u životu nisam bila član nijedne političke partije. Kada je počela epidemija (pandemija), marta meseca 2020 g., pošto ja vodim u Klinici za pulmologiju odeljenje sa najtežim bolesnicima, za tuberkulozu i najzaraznije bolesti, oni su prvo pretvorili moje odeljenje u kovid. Potom je cela bolnica pretvorena u kovid. Moje odeljenje na klinici za pulmologiju postiglo je najbolje uspehe u lečenju tokom kovida.
To je bila odluka vlasti?
Da, Zlatibor Lončar i Ministarstvo zdravlja doneli su odluku da većina bolnica u Srbiji budu za kovid. Tada se tek gradila bolnica u Batajnici. Mi smo ušli u kovid marta 2020, a ta bolnica je otvorena 4. decembra te godine. Negde početkom novembra pozvao me Lončar: Tanja, da li bi bila direktor. Zbunila sam se vidno, a on mi kaže – javi mi večeras. Otišla sam u lekarsku sobu, legla na krevet, nije mi bilo dobro. Kolege sa odeljenja su mi sugerisale da prihvatim jer to mogu, a ujedno to je način da postanem direktor pulmologije i uradim nešto za tu bolnicu.
Vučić me pitao „Šta vama treba?“ Pitam – za bolnicu, a on me ispravlja i kaže – za vas. Razumela sam da cilja na neko materijalno dobro, stan u Beogradu na vodi, u Knez Mihailovoj, gotovinu… Kažem: „Predsedniče, ne treba mi ništa“
Pozvala sam Lončara i rekla da pristajem. Njegov komentar je bio da nikome ne govorim jer, kako je rekao, mora da pita „velikog štrumfa“ (Aleksandar Vučić). Stvarno nisam nikom govorila. Krajem novembra, bila sam kod kuće sa detetom, zvoni mi službeni telefon. Zovu me sa televizije Pink za razgovor kao sa rukovodiocem kovid-bolnice Batajnica. Tako saznajem da sam postavljena na tu funkciju. Okrenem Lončara da ga pitam što mi ništa nije rekao. A on kaže, ideš sad sa Pinkom u bolnicu. Odgovaram da ne znam ništa o toj bolnici, a on dodaje da će mi sad stići na mejl. I tako je i bilo.
Tako ste ušli u bolnicu u Batajnici 4. decembra?
Da. Nisu bili ni prozori, ni vrata, još su okolo radile mešalice, brusilice. Išli smo preko nekih dasaka, u sobama su bili žičani kreveti. I to smo moja mala grupa entuzijasta iz klinike za pulmologiju, oni kojima sam mogla da kažem, ideš sa mnom, i ja podigli. Mi smo to sređivali iako sam užasnu opstrukciju imala jer su to mesto „pikirali lojalisti“. Kada sam otvorila bolnicu za prijem krenuo je autobus iz Kliničkog centra. Pet doktora sa nefrologije, pet odavde, pet odande… Mnogi su bili iz drugih oblasti. Jedan mi je rekao da je stetoskop poslednji put držao kao student. Morala sam brzo da reagujem. Rekla sam ko ima saturaciju ispod 80, taj ide u intenzivnu negu, ko ima preko 80, ide na odeljenje.
Hoćete da kažete da su lekari i osoblje koje je tu dovedeno, bili sa raznih strana i nisu bili iz struke koja je bila potrebna?
Tako je. Ništa se ja ne pitam, nego Ministarstvo zdravlja. Onda mi šalju 130 dece koja su tek završila fakultet. A imali smo 23 odeljenja sa po 40 pacijenata i šest intenzivnih nega. Pravila sam timove, nisam imala ni sekretaricu, nikoga, sve sam sama radila. I onda su krenule opstrukcije, 43 medicinske sestre otvore bolovanje…
Vodila sam ljute bitke za osoblje. Daju mi 10 ortopeda, pa očnih lekara, a meni trebaju internisti. To je tako funkcionisalo jedno vreme i onda sam zaista dobila interniste. Na svim poluintenzivnim negama, rekla sam, mora da bude šef pulmolog. Jer u jednom trenutku smo imali 937 pacijenata. Kad sam udarila šakom o sto, počeli su da mi šalju sestre i tehničare.
Da li ste imali opremu?
Opremu smo uglavnom zatekli u bolnici. Ali u početku nismo imali ni stalke za infuziju. Niko se nije setio apoteka, pa smo prvih dana na prozorima držali insulin koji se mrznuo. Posle smo imali i apoteku.
I kako počinju problemi?
Kolege iz Bežanijske bolnice su mi govorili da me svaki jutarnji sastanak Marija Zdraković apostrofira, da su me stavili na čelo bolnice potpuno nekompetentnu. Negde oko Svetog Nikole, 15 dana posle otvaranja bolnice, ja dobijam poziv iz Uprave UKCS sa preporukom da u što većoj meri primenjujem „skupe lekove“ gde jedna doza po bolesniku košta oko 1.600 evra.
Sačekao me je ispred konzilijuma dečko iz pravne službe. Kaže mi: „Doktorka, vi ste suspendovani.“ U isto vreme stižu mi poruke, vest da je podignuta optužnica protiv mene za nesavesno lečenje
Odgovorila sam da ću „skupe lekove“ isključivo davati na osnovu mišljenja konzilijuma u Batajnici, koji su činila minimum tri lekara, i prema indikacijama. Karađorđevu zvezdu za posebno zalaganje u borbi protiv kovida19 dobila sam februara 2021. Dan posle toga pozvana sam u kabinet predsednika.
Šta je bio razlog da vas pozove, da li ste mogli da pretpostavite?
Nisam znala što li me zvao. Na ulazu ispred kabineta bila je velika kutija gde sam ubacila telefon i ostavila torbu. Pitam sekretaricu, mogu li da ponesem moje tefterče? Kaže, ponesite. Ušla sam, a on mi sa vrata kaže: „Šta god da se desi, ja sam na vašoj strani.“ Pa dodaje: „Znate, imam pritužbe na moj predsednički mejl na vaše lečenje.“ Nije znao, ili se pravio da ne zna tačno zbog kog leka su pritužbe da ga ne prepisujem, ali sam shvatila. U pitanju je lek aktemra. Rekla sam mu da to nije istina, jer ga dajem u strogo poštovanim indikacijama.
Ne dajem ga sama nego to radi konzilijum lekara. Objasnila sam da isti taj efekt, koji proizvodi taj lek koji košta 800 odnosno 1.600 evra po čoveku, proizvodi i lek lemot sol, koji proizvodi Hemofarm Vršac i košta 20 dinara. Tad mu još kažem: „Ja sam nekome izbila iz džepa 500.000 evra, a vi vidite kome.“ Onda mu priđem i pokažem. Ja sam sve pisala. Napisala sam preko deset dnevnika svaki dan. Koliko je bolesnika na respiratorima, koliko je umrlo, sve. Zapisivala sam da sam primetila da mi stižu teški pacijenti sa Infektivne klinike i iz privremene kovid-bolnice u Areni. Dođu i umru. Na poleđini jednog od tih dnevnika napišem njihova imena i godište. Sto dvadeset i jedno ime.
On me pita šta mu to pokazujem. Odgovaram da su to sve ljudi koji su dobili taj lek u Areni, a došli su u Batajnicu i umrli. Bela pluća, zacementirana. Bio je zatečen. Posle toga me pozvao još jednom i pitao: „Šta vama treba?“
Da li je mislio na bolnicu, na vas kao lekara ili na vas lično?
Lično, da. Pitam za bolnicu, a on me ispravlja i kaže za vas. Razumela sam da cilja na neko materijalno dobro, stan u Beogradu na vodi, u Knez Mihailovoj, gotovinu… Kažem: „Predsedniče, ne treba mi ništa.“ Rekla sam da bi meni bilo važno da uradim nešto više za bolnicu u kojoj sam radila i kad se sve završi volela bih da budem direktor pulmologije. Rekao je dva puta „Imate moju predsedničku reč.“
Da li je to prvi trenutak kad shvatate da se tako poslovi završavaju i da uvek sledi ono, šta tebi treba?
Naravno. Nisam se ja sa tim pre susretala, bavila sam se lečenjem pacijenata. Ali, sad su počeli da mi dolaze i dostavljaju na potpis, kao rukovodiocu ustanove, neke fakture sa nenormalnim ciframa. Dođe mi faktura sto hiljada evra za uklanjanje skafandera, maske, infektivnog materijala, pa onda za serviranje obroka…
Sa mesta načelnika Odeljenja premeštaju me na mansardu klinike da budem lekar za onkološke pacijente. To je bila degradirajuća i ponižavajuća odluka, da pripremam bolesnike za konzilijum, zapisujem da li su pušači ili nisu
Sve sam to vraćala i imala sam zato prilično zategnut odnos sa generalnim direktorom tadašnjim, profesorom Milikom Ašaninom i sa njegovim zamenikom Jovicom Milovanovićem. Govorili su mi: „Potpiši ti to, Tanja, slobodno.“ Nisam htela, rekla sam da ću samo da potpišem za struju, vodu i telefon. To što su tražili potpisao je neko drugi.
Znači li to da niste mogli da sprečite da se naduvane fakture potpisuju?
Nisu ih meni više ni pokazivali. Te pare su isplaćene sa drugim potpisom. Kad smo zatvarali bolnicu, ostalo je 22 pacijenata, jedna soba i naše službene prostorije. Meni dođe faktura 36.000 evra za čišćenje. Naravno, nismo mi to potpisali. Kažu da je taj servis za uništavanje infektivnog otpada i materijala, navodno bio negde u Zrenjaninu. Serviranje hrane je radila firma u Šimanovcima, koja radi sad i ketering za Klinički centar. Tu su ogromne cifre bile za taj autsorsing koji je radio čišćenje. Pitala sam jednom te žene koje su čistile ko je vlasnik servisa za čišćenje, a one su mi rekle da tamo gde im je centrala njihova, kad god bi dolazio vlasnik, one su morale da okrenu leđa. Pa su pričale da je to Bratislav Gašić. Zbog svega toga, kad sam odlazila iz Batajnice, pravniku sam rekla da na sve što je ostalo iza mene želim da nalepimo inventarske brojeve kojih je bilo 47.000. Taj mejl sam poslala u Klinički centar, Ani Brnabić, predsedniku i ministru zdravlja.
Šta je bilo sa bolnicom posle?
Od 17. juna 2023. više nisam bila tamo. Dolazili su iz Trećeg osnovnog tužilaštva da vide da li oni mogu da budu u tom prostoru, dolazili su ljudi iz Ministarstva pravde i iz Ljermontovljeve. Bila sam kao agent za nekretnine, pokazivala koje su mogućnosti te zgrade. Međutim, ništa od toga nije bilo, bolnica je zvrjala prazna do pre godinu dana, kad su je kao uredili za palijativu negu. Tamo danas nema više od 20 ljudi. Plaća se stuja, voda, telefon, 45 medicinskih sestara i tehničara za 20 pacijenata. Tamo stoje dva multislajsna skenera koja se ne koriste, a poznato je koliko dugo ljudi širom Srbije čekaju na državni skener. Nedavno je useljen i deo DZ Zemun koji se trenutno renovira. Kad sam izašla iz Batajnice krenula su previranja. Doktor Mihajlo Stjepanović, o kom ste vi pisali u Radaru u slučaju prebijanja u policijskoj stanici u Boru, postavljen je na mesto direktora pulmologije sa dobrim političkim leđima i članstvom u SNS.
A šta je Lončareva uloga bila, dok ste bili u Batajnici?
Sa njim sam imala par ograničenih susreta. Svako jutro sam mu slala poruke koliko prijema, koliko otpusta, koliko ljudi na respiratoru i zvala sam ga samo kad je bilo nešto baš urgentno. Na samom početku rada bolnice zvala sam ga kad nisam imala sestara, ali on se jednostavno na moje molbe oglušavao. Kad je saznao da sam mejlom o tome pisala Ani Brnabić i šefu njenog kabineta Milošu Popoviću, zvao me na hitan sastanak. Urlao je prvo preko telefona.
Ipak vam je Vučić odobrio da organizujete svetsku konferenciju o kovidu?
To je njemu odgovaralo jer je bilo pred neke izbore. Na moje pitanje da li mogu da očekujem pomoć, rekao je: „imate od mene 200.000 evra“. Napravim nešto sjajno, 672 predavanja sa 33.000 učesnika. Uživo je bilo prisutnih 1.500 u Palati Srbija. Pozovem sve farmaceutske kuće. Kažem, koliko ko može da pomogne. I tako sam skupila još 320.000 evra. Novac je išao preko Petra Janjića iz kabineta Ane Brnabić, ja nisam želela da imam bilo šta u vezi s budžetom. I tu sam primetila da se nenormalne pare uzimaju. Ozvučenje je radio Skaj, produkcija Željka Mitrovića, to je, recimo, 100.000 evra. Cvetni aranžmani, 50.000 evra… To sam saznala.
Počeli su da mi dostavljaju na potpis, kao rukovodiocu ustanove, neke fakture sa nenormalnim ciframa. Sto hiljada evra za uklanjanje skafandera, maske, infektivnog materijala, pa onda za serviranje obroka… Sve sam to vraćala
Videla sam kako te snajke izgledaju u ministarstvima, to su cipele Kristijan Dior. Bavila sam se organizacijom kongresa koji je otvorio predsednik Svetske zdravstvene organizacije preko video-poziva. To je bila velika promocija Srbije i srpskog zdravstva. Onda sam ja rekla mojim doktorima, predavačima, hajmo sad, opet, sve što ste pričali da napravimo knjigu 2024. To su sve snimci naših bolesnika, naši skeneri, naši operativni nalazi, EKG, ultrazvučni zapisi. Naših pacijenata bilo je 24.000. za tih 977 dana u Batajnici. Lončaru sam poslala poruku za knjigu ako može da finansijski pomogne, ali nije mi nikada odgovorio na poruku. Štampala sam knjigu od svoje ušteđevine. Kasnije mi je pomogla da povratim novac Tadijana Todorov, direktor apoteke u UKCS. Dobili smo značajno svedočanstvo i sabrano iskustvo koje će koristiti našim studentima i lekarima.
Lončar vam nije više odgovarao, a pokrenuta je istraga protiv vas…
Za nesavesno lečenje te 2024. oko Svete Petke dobijam pismo iz Višeg javnog tužilaštva da se javim. Tužiteljka Aleksandra Mrdović me pita da li znam ko je pacijentkinja (ne objavljujemo ime). Kroz Batajnicu je prošlo 24.000 ljudi, tako da nisam znala o kome se radi dok posle nisam pogledala. Bila je to mlada žena u završnom stadijumu raka dojke. Ne postoji šta za nju nismo uradili. Kad sam analizirala taj ceo slučaj, videla sam da je u njen zdravstveni fajl neko ulazio više desetina puta posle njene smrti, od aprila 2021. Ostali su elektronski tragovi ko je sve ulazio i šta su radili.
Ironija je da u isto vreme meni na mejl stiže iz Bazela čestitka za moj rad štampan u visokoindeksiranom časopisu, u vezi s lekom aktemra i našim iskustvima sa tim lekom u Batajnici. Tužilja je naredila da se sprovede kontrola nadzorom nad lečenjem ove pacijentkinje i dala je taj predmet našoj sudskoj medicini u Beogradu. Pošto lekari sudske medicine Beograd nisu želeli da veštače protiv mene kao njihovog profesora, taj slučaj je poveren Novom Sadu. I gle čuda, tamo je glavna koja je veštačila papire, bila prof. dr Vesna Turkulov, direktorka Kliničkog centra Vojvodine, vrhovni lojalista i član SNS-a, odana Vučiću do kraja.
I šta se dalje dešavalo sa tim slučajem?
Jedno vreme se ništa nije dešavalo. Radila sam na svojoj klinici, sa decom, sa studentima kao profesor, držala vežbe, predavanja, dežurala. Sve do 30. juna 2025, kada me pozivaju u pravnu službu moje klinike i daju mi ponudu za promenu ugovora. Sa mesta načelnika mog Odeljenja premeštaju me na mansardu klinike da budem lekar u Dnevnoj bolnici za onkološke bolesnike To je bila degradirajuća i ponižavajuća odluka da pripremam bolesnike za konzilijum, otvaram kompjuter i zapisujem da li su pušači ili nisu itd… Predsednik sam konzilijuma za tumore pluća preko 30 godina kao najstariji profesor u kući i najstariji onkolog, i svi su oni kod mene polagali ispite. Odlučila sam da ćutim i da radim. I nisam bila među onih 1.000 lekara koji su potpisali podršku Aleksandru Vučiću 2023.
To je bila kazna?
Početak odmazde. Šestog februara 2026, sačekao me je ispred konzilijuma dečko iz pravne službe. Kaže mi: „Doktorka, vi ste suspendovani sa posla.“ Čitam to na brzinu, a u isto vreme stižu mi poruke, vest je na Tanjugu i na kajronima svih televizija, da je podignuta optužnica protiv mene za nesavesno lečenje. Tužiteljka Mrdović završava istragu sa ekipom iz Vojvodine sa doktorkom Turkulov na čelu. Istog trenutka se podiže i optužnica protiv mene. Dakle, ovo je slučaj pravnog presedana.
Novac je išao preko Petra Janjića iz kabineta Ane Brnabić, ja nisam želela. Nenormalne pare su se uzimale. Ozvučenje je radio Skaj, produkcija Željka Mitrovića, to je, recimo, 100.000 evra. Cvetni aranžmani, 50.000 evra
Nije sprovedena ni unutrašnja niti spoljašnja stručna kontrola našeg rada od strane Ministarstva zdravlja, nisam ja ispitana kao rukovodilac niti bilo ko od lekara koji su lečili pokojnu bolesnicu, niti su ijednu reč rekli moji branioci. Tužiteljka traži pet godina da mi se zabrani bavljenje medicinom. Sve što sam rekla tokom istrage, bilo je „ne“ na pitanje „da li vi poznajete pacijentkinju? Udaljavam se sa posla. 6. februara, nedelju dana kasnije isto to uradio je Medicinski fakultet. Predsednik Višeg suda Dragan Milošević potvrđuje optužnicu. Na žalbu mojih advokata, Apelacija stavlja optužnicu van snage avgusta 2026. i predmet vraća Višem sudu.
Da li to znači da ste mogli da se vratite na posao?
I ja sam tako mislila, sva srećna, da se vraćam na posao i na svoj fakultet, a nek istraga teče. Međutim, Lončar kaže – ona ne sme da se vraća. I to mi napiše. Sudija Milošević opet potvrđuje istu optužnici, moji advokati se opet žale i sada je slučaj na Apealciji po drugi put. Mislim da je taj postupak zbog podrške studentima.
Kakve to veze ima sa podrškom studentima?
Od prvog dana kad je studentski pokret počeo, ja sam stala uz svoje studente. Među prvih 30 i nešto profesora. Kad god sam mogla, išla sam na 16 minuta tišine. Bila sam sa njima kad je dolazio Vučić da obiđe decu sa opekotinama iz požara u diskoteci u Makedoniji. Onda su moji studenti, peta godina, baš moja grupa kojoj ja vodim vežbe, istakli veliki protestni natpis. Stajala sam sa njima.
Zašto ste odlučili danas da govorite?
Zato što se teretim za najteže delo protiv zdravlja ljudi, koje je rezultovalo smrtnim ishodom jedne mlade osobe. To mi veoma teško pada. Znam da se protiv 16 lekara u UKCS za poslednjih 10 godina vodio krivični postupak i da niko nije suspendovan sa posla osim mene. Ovo je diskriminacija. Zato sam odlučila da sa vama razgovaram. Zbog ovog bola, zbog poniženja. Ako niste deo njihove mašinerije, ako niste ugrađeni, ako niste deo tog celog koruptivnog mehanizma, onda ste vi u riziku da vam se dogodi to što se meni desilo. Ali podrška studentima i odbijanje da potpišem podršku Vučiću, to su bili glavni razlozi. U februaru ove godine javila sam se i na konkurs za reizbor u zvanje vanrednog profesora. Cela moja dokumentacija stoji kod sekretarke Medicinskog fakulteta Ivane Miletić već devet meseci i nije dostavljena komisiji da sastavi referat. Zar to nije odmazda.
Tu se ništa ne dešava?
Ne. Išla sam kod ombudsmana Beogradskog univerziteta. Žena me sasluša i kaže – vaše doktorate, uže specijalizacije, to ne može niko da vam oduzme i napiše preporuku. Međutim ne poštuje se ništa. Oglušili su se i o preporuku ombudsmana. Najgore su se ustremili na mene. Klinika za pulmologiju u UKCS jeste referentna ustanova za lečenje tuberkuloze u Republici Srbiji, znači tercijarne ustanove. Jesam ja onkolog, ali sam prošla najbolju školu za tuberkulozu u ovoj zemlji i cela me Srbija i po tom pitanju zove. Kada sam oterana sa svog odeljenja juna 2025, moje odeljenje je zvanično prestalo da postoji.
Kada sam oterana sa svog odeljenja juna 2025, moje odeljenje je zvanično prestalo da postoji. Svedeno je na 15 kreveta. Narušeni su osnovni epidemiološki i doktrinarni stavovi u vezi s postupanjem sa obolelima od tuberkuloze
Svedeno je na 15 kreveta između kuhinje i intenzivne nege. Ostatak odeljenja je pretvoren u poluintenzivnu negu, gde skoro niko ne leži. Narušeni su osnovni epidemiološki i doktrinarni stavovi u vezi s postupanjem sa obolelima od tuberkuloze. Uložila samo protest i obratila sam se direktorki „Batuta“ prof. dr Verici Jovanović, i ukazala na ovaj problem zbog tuberkuloze. Dovoljno da bude jedna epidemija u nekoj školi, vrtiću, u nekoj radnoj zajednici, vi nemate gde da smestite te ljude. Ona mi je odgovorila mejlom, sve to čuvam kao dokaze, da tuberkuloze u Srbiji skoro nema.
Kažete da smo ugroženi zbog tuberkuloze?
Ono gde smo mi kao građani ugroženi jeste to što imamo migrante koji dolazi iz područja gde je visoka incidencija obolevanja tuberkuloze. U Republici Srbiji ne postoji Republička stručna komisija za tuberkulozu, koju je ukinuo Zlatibor Lončar. To je katastrofalna greška Ministarstva zdravlja a odnosi se na najstariju zaraznu bolest koja je izlečiva. Kada je Lončar želeo da u kovid-bolnicu pretvori i Specijalnu bolnicu za tuberkulozu na Ozrenu u Sokobanji, rekla sam mu – sve možeš da pretvoriš u kovid-bolnice, ali ovu bolnicu nikada. Pre nego što su me oterali sa mog odeljenja bio je kod nas dečko koji je radio kao dostavljač i koji je imao tuberkulozu. On je raznosio hranu po kućama, išao po prodavnicama… Kada pričamo o skupim lekovima i lekovima za retke bolesti, potrebno je naglasiti da mi u Srbiji nemamo fiziološki rastvor. To je rastvor soli i vode napravljen u sterilnim uslovima. Imate samo bočice za ispiranje sočiva. Ono što je najgore jeste da mi nemamo bazični lek za lečenje tuberkuloze, koji se zove rifadin, koji košta 200 dinara. Njega je 2019. prestala da proizvodi Galenika. Imaju ga samo bolnice, znači veliki klinički centri preko sistema centralizovanih javnih nabavki, a ljudi treba da piju taj lek u kućnim uslovima mesecima. Snalaze se i nabavljaju ga iz Bosne i Hrvatske. Imali smo slučajeve obolevanja od tuberkuloze u osnovnim i srednjim školama u Beogradu, u radnim sredinama, u firmama. Znači, nije to više bolest bede, siromaštva, pothranjenosti…
Ogroman problem u vezi s tuberkulozom je što ljudi koji dolaze iz zemalja sa visokom stopom opterećenja ovom bolešću, kao što su Indija, Pakistan, Nepal, Kina, Rusija, Ukrajina, a raznose hranu, učestvuju u pripremi hrane, voze gradske autobuse, rade na gradilištima, čiste naše zgrade, nisu podvrgnuti testiranju za tuberkulozu, što je strahovit propust. Ne postoje ni skrining programi za ovu bolest. Ovo je problem od globalnog značaja za celo čovečanstvo, jer nam se jedna stara zarazna bolest polako vraća na velika vrata. Uništavanjem mog odeljenja moji zlotvori misle da su i mene uništili i da preimenovanjem mog odeljenja praktično nemam gde da se vratim. U proteklih nekoliko meseci pokušala sam uprkos svojoj suspenziji da predstavim ovaj problem sekretarima u Ministarstvu zdravlja, dr Đerleku i dr Tasiću, ali su i jedan i drugi odbili da razgovaraju sa mnom i rečeno mi je da sam u Ministarstvu zdravlja „persona non grata“. U jednom neformalnom razgovoru u januaru ove godine, pre moje suspenzije, informisala sam čak i premijera Macuta, jer je pre svega lekar, pa onda premijer, koji je bio krajnje nezainteresovan u vezi s pitanjem tuberkuloze u Srbiji. To je mafija.
