Više od trideset godina bogate biografije je iza Andreja Kalitina: pisanja o organizovanom kriminalu, korupciji i ratovima, izveštavanje od Čečenije do Srbije, intervjui sa Gorbačovom, Klintonom, Miteranom i Kisindžerom, ujedno je i hronika ruskog novinarstva. Počeo je u Vzgljadu, emisiji koja je obeležila kraj SSSR-a, uz najpoznatije TV lice Vladislava Listjeva, i ostao i posle njegovog ubistva, nastavljajući u ruskoj verziji emisije 60 minuta – Soveršenno sekretno, da bi 2024. bio uhapšen, pritvoren i pod krivičnim postupkom zbog tekstova o ulozi FSB-a u pripremi vojnih operacija.
„Nije važno da joj se pomaže, nego da se ne smeta“, u rečenici za Radar sažima šta Moskva traži od Beograda.
Sa „stranim agentom“ za rusko Ministarstvo pravde, dopisnikom zabranjenih Novaja gazete i Moskva tajmsa, razgovor zaključujemo po zatvaranju birališta u Rusiji:
„Kremlj danas gradi jednopartijski sistem, jer na parlamentarne izbore smeju da izađu samo stranke koje podržavaju Putina i njegov ratni kurs“, kaže i podvlači: „Sve te stranke vode se iz jednog centra, predsedničke administracije. Zato se ta procedura ne može nazvati demokratskim izborima. To je politički ritual legitimizacije rata. Slikovito rečeno, u Rusiji danas postoje dve partije: Partija smrti, koja je pobedila, i Partija života, čiji su članovi ili pobijeni, ili u zatvoru, ili proterani iz zemlje i žigosani kao neprijatelji naroda.“
Kako zvanična Moskva danas vidi Aleksandra Vučića, kao pouzdanog partnera, nekoga ko balansira ili nekoga kome se više ne veruje?
Možda bi trebalo da počnem od toga kako je Kremlj nekada gledao na Srbiju. Ceo svet pamti kako je Jevgenij Primakov u martu 1999. okrenuo avion iznad Atlantika kada je saznao da je NATO počeo bombardovanje Jugoslavije. Nijedan ruski političar, ni pre ni posle toga, nije tako oštro formulisao diplomatsku reakciju Kremlja. Nešto kasnije, u septembru 1999, Vladimir Putin će reći Bilu Klintonu: „Mislim da je sudbina miliona ljudi važnija od sudbine jednog čoveka. Uz to, naše ocene tog čoveka praktično su istovetne. Po našoj proceni, on se nije ponašao onako kako je trebalo.“
Kremlj pod Vladimirom Putinom ne ostavlja mesta za emocije i sentiment. Radi samo ono što je korisno Kremlju i Putinu lično. Znam da se u Moskvi od samog početka rata koji je trebalo da traje šest do osam nedelja, a odvukao se na četiri i po godine, bez kraja na vidiku, jasno razumelo koliko je važno zadržati bar nekog saveznika u Evropi. „Saveznici“ su u praksi postali svi oni koji Rusiju bar nisu javno osudili i nisu se pridružili sankcijama. Belorusija, koju obično opisuju kao najbližeg moskovskog saveznika, još uvek nije priznala Krim kao deo Rusije – i Kremlju to sasvim odgovara. Razumeju da bi moglo biti i gore.
Ono što je Moskvi danas potrebno jeste Vučićeva lojalnost. Rusija veruje da će ekonomski ugovori na kraju pomoći da Beograd ostane u moskovskoj orbiti, i skeptična je prema Vučićevim izgledima da izgradi stvarne veze sa EU
Položaj Srbije izgleda vrlo slično: Kremlj ceni to što se Beograd nije pridružio sankcijama, ali razume i da je Beograd prinuđen da održava ravnotežu. Ono što je Moskvi danas pre svega potrebno jeste Vučićeva politička lojalnost. Rusija veruje da će ekonomski ugovori na kraju pomoći da Beograd ostane u moskovskoj orbiti, i skeptična je prema Vučićevim izgledima da izgradi stvarne veze sa EU. On to možda i želi, ali ne može sebi da priušti ni da izgubi Moskvu. To je hladan, ciničan račun, i on oblikuje način na koji Moskva procenjuje samog Vučića: na njega se gleda istovremeno kao na partnera i kao na nekoga ko bi mogao da okrene leđa. Ali Rusija ne može sebi da dozvoli da politički izgubi Balkan. Na svom zapadnom krilu ionako gotovo da više nema saveznika.
Koliko je izvoz srpske municije koja završava u Ukrajini promenio taj odnos?
Siguran sam da su ruske obaveštajne službe unapred znale za tu odluku i za same isporuke, i gotovo sigurno su već tražile nešto zauzvrat, kao kompenzaciju, kao način da se veze osnaže. Za ruske službe skroman tok naoružanja koji pomaže Ukrajini nije naročito uznemirujući. Njima je mnogo važnije da zadrže svoje poligone u Srbiji i na Balkanu uopšte, za obuku prikrivenih vojnih jedinica, kao i da Beograd koriste kao bazu za vojno-politički uticaj i kao tranzitnu zonu za prebacivanje agenata u Evropu. Iz ugla Kremlja ništa katastrofalno se nije dogodilo. Ako ništa drugo, dobili su izgovor da produbljuju svoj uticaj iz senke na srpsko rukovodstvo.
Sa izborima na pragu u Srbiji – kako Rusija interveniše u izbornim procesima u zemljama koje smatra svojom sferom interesa?
U interesu Kremlja je da se u Srbiji ništa ne menja. Aktuelna vlast Moskvi sasvim odgovara. Rusija zna kako s njom da postupa. Vučić ostaje pogodan političar sve dok ne uvodi sankcije i ne prekida kontakte s Moskvom i njenim obaveštajnim službama. Rusija na izbore može da utiče na razne načine. Pored ekonomskog pritiska, Kremlj često poseže za informacionim ratom. Njegovo glavno oružje u Srbiji je propaganda. Mreže poput RT, Pravde i Matrjoške dugo, vešto i aktivno rade u evropskom informacionom prostoru. Ali neke „usijane glave“ u bezbednosnim službama mogle bi da predlože i nešto grublje – recimo, dizanje u vazduh nekog objekta ili sabotažu na gasnoj infrastrukturi, uz to da se za sve odmah optuži Ukrajina. Ne mogu da tvrdim da će se to dogoditi, ali u ovom trenutku moguće je gotovo sve.
Kakve opipljive, a kakve političke interese Rusija vidi u odnosu sa Srbijom? Šta je materijalno, a šta simbolika i uticaj?
Materijalni interesi Kremlja nisu tako veliki kako izgledaju, ali postoje. Prvo, tu je NIS. To je donedavno bila glavna ruska materijalna imovina, kontrola nad jedinom rafinerijom nafte u Srbiji, preko 44,9 odsto udela Gaspromnjefta i 11,3 odsto samog Gasproma. Ali upravo ta imovina sada je na izlasku: posle OFAC sankcija iz oktobra 2025. i Vučićevih ultimatuma, Moskva zapravo pregovara o prodaji svog udela u NIS-u mađarskom MOL-u. Interes Moskve ovde nije „zadržati imovinu“, već „izaći uz najmanje moguće gubitke, bez gubitka obraza“. Druga oblast ekonomskog interesa jeste gas. Srbija ostaje tržište za ruski gas, a ugovori se produžavaju bez ikakve dugoročne obaveze. Rusija pristaje na ta kratka produženja zato što Gasprom jednostavno nije u poziciji da danas diktira uslove. Novi gasovod kroz Republiku Srpsku Moskvi mnogo znači. Kremlj će, ovako ili onako, nastaviti da traži koridor za izvoz gasa na Balkan. Ali trenutno su Moskvi politički interesi važniji od ekonomskih.
Za ruske službe skroman tok srpskog naoružanja koji pomaže Ukrajini nije naročito uznemirujući. Njima je mnogo važnije da zadrže svoje poligone u Srbiji i na Balkanu uopšte, za obuku prikrivenih vojnih jedinica
Za Kremlj je od presudne važnosti da ima bar jednu zemlju u Evropi koja se javno ne pridružuje sankcijama, drži otvorene diplomatske kanale i ne glasa onako kako glasa „ujedinjeni Zapad“. Rusiji je potrebno da celom svetu dokaže da izolacija nije uspela. Moskvi Srbija služi kao svojevrsni balkanski izlog „slovenskog bratstva“. Pored toga, Kremlj želi da drugim partnerima u Evropi pokaže da je i njima dostupan „srpski put“ – da se može živeti u Evropi i istovremeno ostati u ruskoj zoni uticaja, pa čak i dalje dobijati gas.
Šta Rusija konkretno očekuje od Srbije? Glasove u međunarodnim telima, energetsku zavisnost…
Kremlj je racionalan – razume da od Beograda ne može da dobije široku političku podršku. Za ruske bezbednosne službe Beograd funkcioniše kao štab, čvorište, centar aktivnosti. Moskva se kategorički protivi uvođenju ulaznih viza za svoje građane u Srbiji u velikoj meri upravo zbog toga – potrebno joj je da u Srbiju može da šalje ljude koje obaveštajne službe EU ne vide. Moskva se kategorički protivi i ulasku Srbije u EU i NATO.
Nakon promene vlasti u Mađarskoj, da li je Srbija poslednja tačka ruskog uticaja u ovom delu Evrope?
Ne. Moskva će nastaviti da svoje političke uloge stavlja i na Bugarsku, Moldaviju, Slovačku i Crnu Goru. Srbija nije jedino ostrvo ruskog političkog uticaja, ali jeste najvažnije.
Vlasti u Moskvi sasvim odgovara srpski režim. Rusija zna kako s njim da postupa. Vučić ostaje pogodan političar sve dok ne uvodi sankcije i ne prekida kontakte s Moskvom i njenim obaveštajnim službama
Šta je Kremlj naučio iz gubitka Orbana? Menja li Rusija odnos s drugim evropskim državama?
Rusija vodi rat protiv Evrope, Ukrajina je samo vojni poligon za testiranje.Gubitak saveznika i prijateljskih političkih suseda bio je neizbežan. Rusko Ministarstvo spoljnih poslova i obaveštajne službe to su razumeli, ali kurs zemlje određuje jedan jedini čovek, a svi oni služe njemu. On, Putin, veruje da vreme radi za njega. Čeka „zaokret udesno“ u politici Nemačke, Francuske, Italije, Španije. Veruje da će na kraju uspeti da pobedi i da podeli Evropu na „sfere uticaja“, onako kako je to Staljin učinio 1945. U tom scenariju Srbija bi, kao i mnoge druge istočnoevropske zemlje, u političkom smislu postala nova, daleka provincija Rusije.
Kako i u kojoj meri ruske operacije uticaja ciljaju Srbiju? Koji su pokazatelji?
Onog trenutka kada Beograd napravi odlučniji korak ka EU, Rusija će uključiti čitav arsenal svojih instrumenata uticaja. Ekonomski pritisak biće praćen informacionim napadima, aktima sabotaže i političkim provokacijama, s ciljem da se na vlast u zemlji dovedu snage lojalne Kremlju. Moskva već dugo bira kandidate, siguran sam da FSB već ima čitav spisak ljudi koje će podržati kada dođe trenutak. Moskvu trenutno iskreno iritira projekat Karpatske osmorke, koji je najavio Volodimir Zelenski i po čijim rečima „C8“ čine Rumunija, Srbija, Poljska, Slovačka, Češka, Austrija, Mađarska i Ukrajina. Projekat je pozicioniran kao zajednički politički savez na nivou EU. Kremlj će vrlo pažljivo pratiti šta Beograd radi unutar njega.
Kako se u Moskvi čita poseta Džareda Kušnera i Stiva Vitkofa – kao znak da Vašington traži izlaz iz rata ili kao ponuda nagodbe koja Rusiji odgovara?
U Moskvi se duo Kušner–Vitkof ne doživljava kao pretnja. Na njih se gleda kao na dvojicu Trampovih ličnih pomoćnika, koji zapravo igraju ulogu glasnika. Kremlj s njima neće pregovarati o miru. S njima može da razgovara o uslovima ekonomske saradnje i da traži ukidanje sankcija. Kremlj od samog početka želi da razdvoji dve stvari: mir u Ukrajini i interese ruske nacionalne privrede. Ta dvojica mogu godinama da lete u Moskvu, i to neće imati nikakve veze s mirovnim pregovorima. Kraj rata s Ukrajinom ne može se dogovoriti bez same Ukrajine. Trampu je potreban veliki međunarodni uspeh, jer mu rejting u Americi ozbiljno pada. Ali letovi Vitkofa i Kušnera u Moskvu su scenografija pregovora, a ne sami pregovori.
Za Kremlj je od presudne važnosti da ima bar jednu zemlju u Evropi koja se javno ne pridružuje sankcijama, drži otvorene diplomatske kanale i ne glasa onako kako glasa „ujedinjeni Zapad“. Moskvi Srbija služi kao svojevrsni balkanski izlog slovenskog bratstva
Kako ruski državni mediji izveštavaju o tim razgovorima? Šta se plasira, a šta se prećutkuje?
Državni mediji u Rusiji nemaju sopstveno mišljenje. Izveštavaju po uputstvima predsedničke administracije. U zavisnosti od političke temperature u Kremlju, menja se i slika Amerike: najpre je Vašington bio neprijatelj, zatim je postao prijatelj, a sada bi opet mogao postati neprijatelj. Posete pregovarača javnosti se predstavljaju kao ponizne molbe Vašingtona, molbe da se Rusiji izađe u susret, da se prihvate njeni uslovi, da joj se učini usluga. U ruskoj štampi Sjedinjene Države deluju kao uvažena, ali moleća strana, a Putin kao arbitar svetske sudbine.
Šta bi za Kremlj bio prihvatljiv kraj rata, a šta bi se tumačilo kao poraz?
Putin želi da ispiše nova pravila međunarodne bezbednosti tako što će Evropu podeliti na sfere uticaja, zadržavajući Istočnu Evropu i Balkan za sebe. Ukrajina je prva linija rata protiv cele Evrope. Pobeda, kako je Kremlj razume, znači: povlačenje NATO trupa s teritorija najbližih Rusiji, ostavku ili smrt Zelenskog, pravno priznanje Evrope da Rusija ima pravo na osvojene teritorije i sporazum o podeli sfera uticaja. Sve manje od toga je poraz.
Putin veruje da vreme radi za njega. Čeka „zaokret udesno“ u politici Nemačke, Francuske, Italije, Španije. Veruje da će na kraju uspeti da pobedi i da podeli Evropu na „sfere uticaja“, onako kako je to Staljin učinio 1945.
Kako rat u Ukrajini zaista utiče na ekonomiju i svakodnevni život u Rusiji? Menja li se odnos društva? Postoji li umor ili je propaganda uspela da ga normalizuje?
Danas je vrlo teško izmeriti stvarno raspoloženje ruskog društva. Ispitivanja javnog mnjenja sprovedena pod cenzurom i potpunom kontrolom, među ljudima koji žive u atmosferi straha, ne mogu da odgovore na pitanje šta društvo zaista misli. Ali opšti ratni umor svima je očigledan. To je rat koji Kremlj neće, i više ne može, da zaustavi bez neke vrste političke pobede. Rusija ima novca za rat. Sve manje ga ima za civilnu privredu i socijalni sektor. Ali dokle god društvo to toleriše, Putin će nastaviti da ratuje.
U septembru ste kažnjeni sa 30.000 rubalja po članu 13.15 Zakonika o prekršajima – zloupotreba slobode medija – nakon što je Roskomnadzor pregledao vaš Telegram kanal i u objavi o poginulim i zarobljenim ruskim vojnicima našao sadržaj koji, po njihovoj oceni, prikazuje u negativnom svetlu vojnu službu po ugovoru. Šta se sve krije od ruske javnosti u izveštavanju o ratu?
Ruskoj javnosti uskraćuje se praktično sve: brojke o poginulim, ranjenim, zarobljenim, ekonomski pokazatelji, zvanična statistika, budžet, natalitet, mortalitet. Formalno, cenzura je i dalje zabranjena članom 29. Ustava, ali vlast krši sve zakone u zemlji, i to već dugo. Kremlj se više plaši nezavisnih medija i novinara sopstvene zemlje nego NATO vojnika. Zato većina mojih kolega pravi novinarski posao može da radi samo iz inostranstva, praktično u izgnanstvu.
Preživeli ste pokušaj ubistva u Moskvi 2007. Rusko Ministarstvo pravde u septembru 2025. označilo vas je kao „stranog agenta“. Kolika je cena izveštavanja o Rusiji van zvaničnog diktata?
Izborili smo svoju slobodu i odbranili pravo da govorimo istinu. Ali izgubili smo dom, mnoge prijatelje, sav novac i imovinu i, pre svega, mogućnost povratka. Ali taj problem je privremen. Vratićemo se.
Ima li javnost u Srbiji realnu predstavu kako zapravo izgleda život u Rusiji?
Siguran sam da tu predstavu danas nema većina ljudi bilo gde u svetu. Samo oni koji prate situaciju u Rusiji i traže nezavisne izvore informacija o njoj: o represiji, mučenju, hapšenjima, nacionalizaciji i konfiskaciji imovine, mogu istinski da vide da zemlja i njeni građani proživljavaju katastrofu.
Da li Srbija, po vašem mišljenju, učestvuje u ruskom hibridnom ratu protiv Zapada?
Imam veoma mnogo dobrih prijatelja u Beogradu i u Srbiji uopšte. Znam koliko je ruskih građana, onih koji beže od rata i represije i protestuju protiv samovolje ruske države, našlo novi dom, drugu domovinu u Srbiji. To sećanje će zauvek živeti u srcima Rusa, a ljubav koju ruski narod oseća prema Srbiji, narod koji upravo sada prolazi kroz tragediju, biće večna. Znajući šta toliki moji sunarodnici govore o Srbiji, koliko su joj zahvalni i koliko je vole, nikada ne bih mogao da kažem da Srbija igra na strani Putina i Kremlja. Srbija je uvek na strani dobra i na strani ljudi, a to je ono što je najvažnije.
