20. jun
Kako režimu stvarnost sve više klizi kroz prste, sve više mora da laže, obmanjuje, skreće pažnju i manipuliše. Manufaktura laži se zahuktava i skoro da nema dana u kome neki čin idiotskog iskrivljavanja stvarnosti ne donosi nova zgražavanja ili nove blamaže pred svetom.
Nova ruska škola propagande je drugačija od starih. Ne pokušava da ponudi alternativnu istinu već da razori svaku ideju o postojanju bilo kakve istine, bilo kakvih čvrstih parametara realnosti. Ona je ekstremno relativistička, čak nihilistička.
Gebelsovo pravilo: kada lažeš, moraš da lažeš masivno, toliko da samo tkivo realnosti počne da se cepa, da se relativizuje, da se iz prostora realnosti isisa vazduh smisla i ostavi samo vakuum besmisla. Režimu treba mnogo vakuuma sada – srpski režim sve više podseća na pakirnicu rezane šunke – mnogo mentalnog živog peska, ništa solidno mu više nije korisno jer ništa solidno više ne može ni da ponudi
U takvoj propagandi, žrtva postaje terorista, očigledno se odbacuje samo lakim odmahivanjem ruke, laž mora da bude ekstremno apsurdna, ne skrivena, jer samo šokantno očigledna laž izgovorena mirnog lica postiže taj efekat paranja smisla i na vrlo perfidan način parališe odgovor. Kako da odgovoriš blatantnoj, šokantnoj laži ako nemaš ništa drugo sem činjenica – koje u ovom uzavrelom emotivnom prostoru uglavnom zvuče bledo (iako su i dalje potrebne, jer nam bez njih ne ostaje ništa)?
Podrivanje kohezivnosti svih narativa, ubacivanje crva sumnje, proizvodnja šuma i mentalne buke, zbunjenost i magla, ali pre svega skretanje pažnje od sve brojnijih akutnih problema – sve je to mnogo važnije od režimu sve nepovoljnije realnosti.
Očiglednost i očigledno loše posledice po ionako bednu reputaciju sve providnijeg režima (za EU) zbog korišćenja zvučnog topa protiv građana na protestima zato jedino mogu da se „spinuju“ stravičnim lažima da je grupa od više hiljada građana delovala sinhronizovano i simulirala efekte delovanja zvučnog topa na protestu 15. marta prošle godine! Gebelsovo pravilo: kada lažeš, moraš da lažeš masivno, toliko da samo tkivo realnosti počne da se cepa, da se relativizuje, da se iz prostora realnosti isisa vazduh smisla i ostavi samo vakuum besmisla. Režimu treba mnogo vakuuma sada – srpski režim sve više podseća na pakirnicu rezane šunke – mnogo mentalnog živog peska, ništa solidno mu više nije korisno jer ništa solidno više ne može ni da ponudi. Vakuum koji nas sve guta mu je poslednja alternativa; obmana kao odbrana.
Nije u pitanju šokantno laganje, već laganje šokom.
Rukopis Službe je svuda po ovoj propagandnoj akciji. Navodni zapisnik sa jednog studentskog plenuma, kome autentičnost nikada nije potvrđena. Izjava da bi korišćenje zvučnog topa, za koji se znalo da ih policija poseduje, bilo štetno po režim, što se pokazalo tačnim, interpretirana se kao namera da se simuliraju njegovi efekti na ulici. Samo pominjanje je već namera. Dakle, moramo da se pripazimo vrućine sutra, jer imamo informacija da će je biti – što znači, po logici režima, da smo je mi i izazvali. Zašto bi je inače pominjali…
Kako da odgovoriš blatantnoj, šokantnoj laži ako nemaš ništa drugo sem činjenica – koje u ovom uzavrelom emotivnom prostoru uglavnom zvuče bledo (iako su i dalje potrebne, jer nam bez njih ne ostaje ništa)
Režim perfidno koristi sklonost teorijama zavere u koje je srpsko društvo potopljeno već decenijama, namerno, sa istim ciljem razaranja solidnosti realnosti, da bi kreirao zaveru protiv studenata. Ovo je režimski ekvivalent „lažiranja“ sletanja na Mesec, projekat u kome je učestovalo oko četiristo hiljada ljudi. Svi su oni, jelte, deo američke zavere. Kao i te hiljade građana na ulicama u panici zbog delovanja zabranjenog oružja i stotine koje su morale da traže lekarsku pomoć zbog toga. Svi su oni deo, kaže Služba, studentske zavere. Kamo sreće da su studenti zaista tako dobro organizovani, ne bi režim još dugo trajao…
Besmislenost i taktičku propagandnu prirodu ove giga-laži je lepo objasnio Dragoljub Popović, bivši sudija Suda za ljudska prava u Strazburu. Zamislimo da režim zaista otvori ozbiljnu istragu ili odluči da nekome sudi: zamislite te hiljade svedoka, mnoge sa lekarskim uverenjima, zamislite neke Dr Ćacije koji lažu, i njihove kolege od integriteta koji potvrđuju preglede građana. Zbog toga ni do ozbiljne istrage, ni do suđenja neće doći. Režim bi ispao smešan pred svetom i opet obnovio interes za zvučni top. A ni srpski režim nije baš toliko glup. Zato će ovaj „vakuum top“ kratko da traje. Do sledeće giga-laži.
22. jun
Najveći problem baraba, lopova i mafijaša – posebno kada reprezentuju svoju zemlju – je taj da su toliko normalizovali laganje, krađu i manipulaciju da su izgubili svaki smisao za granice.
Nema stida, blama, ikakvog osećaja za odgovornost i reputaciju… Beznadežno su izgubljeni u bespućima svojih laži.
To je najkraći sažetak skandala sa Venecijanskom komisijom kojoj je srpski režim pokušao da podvali verziju predloga reorganizacije pravosuđa i Tužilaštva za organizovani kriminal koja nije ista kao i ona o kojoj se posle raspravljalo u skupštini. Podvale i laganje, dripci obučeni u skupa odela, lažovi koji brukaju zemlju i narod… U obilju sramnih epizoda, čitavoj enciklopediji beščašća u kojoj režim ubrzano piše nove stavke, ova epizoda je bukvalno najpribližnija uličnom šibicarenju!
Kočnice na režimskom vozu sve su slabije, vozač i njegova posada sve su pijaniji, zemlja srlja iz skandala u skandal. Dekadencija i nesvest, ubeđenje da nema kazne i da su oni neprikosnoveni „gospodari univerzuma“ su oduvek bili siguran znak isticanja istorijskog vremena. Pitajte Orbana…
24. jun
Bojana Filipović i Marko Popović.
Naizgled obična srpska imena. Toliko obična da su… vrlo obična. Ali „ljudi“ koji ih nose niti su obični, niti su stvarni. U pitanju su AI „avatari“ – prikaze napravljene veštačkom inteligencijom. I nisu samo obične makete koje prikazuju moć AI platformi. Ova dva su lansirani kao čitači vesti na TV Hepi’. „Happy days“ za Silicijumsku dolinu (a i silikonsku), srećni dani za manipulatore.
Televizija sa nacionalnom frekvencijom testirala je bez davanja na znanje gledaocima dva fantoma čija je svrha da imitiraju ljude. Naizgled, bezazlena stvar. Zar nije daleki istok, posebno Južna Koreja, prepuna „sintetičkih“ influensera i pop zvezda – sve AI kreacije – sa milionima pratilaca i milionima dolara u banci za svoje kreatore?
Ali, tamo je to otvoreno i javno. Takoreći, sa upozorenjem. Hepi je to uradio „na kvarno“, ispod žita. To se radi ili kad si glup, što nisu, ili kada nešto testiraš. Na primer, koliko će ljudi to uopšte primetiti i da li će burno reagovati. Skoro, pa kao neka priprema…
Kako avatari služe “modernizaciji” ako su samo kopija (ili virtuelni kompozit) stvarnih ljudi? Tako što nisu ljudi? To je modernizacija? Takođe, šta znači “podizanje efikasnosti u samoj produkciji” ako ne zamena živih ljudi mašinama? Tačno je, to je efikasnije na mnogo načina, ali da li se time treba ponositi?
Objašnjenje zašto su to uradili je školski primer PR spinovanja, verbalne magle koja zvuči lepo, ali je suštinski nemušta i logički nemoguća; izjave se ili potiru ili ne služe baš na čast nacionalnoj televiziji.
Po izjavi za štampu nakon skandala, televizija tvrdi da „… novi virtuelni prezenteri nemaju zadatak da zamene novinare, urednike niti ostale medijske radnike”, ali u isto vreme kaže i da “njihovo uvođenje služi isključivo modernizaciji prezentacije sadržaja i podizanju efikasnosti u samoj produkciji.”
Dakle: kako avatari služe “modernizaciji” ako su samo kopija (ili virtuelni kompozit) stvarnih ljudi? Tako što nisu ljudi? To je modernizacija? Takođe, šta znači “podizanje efikasnosti u samoj produkciji” ako ne zamena živih ljudi mašinama? Tačno je, to je efikasnije na mnogo načina, ali da li se time treba ponositi? Da li je to poruka nosioca nacionalne frekvencije zaposlenima u Srbiji: “ako AI može da zameni i voditelje na TV-u, šta onda može da uradi sa tvojim poslom?” Tačno, podizanje efikasnosti izbacivanjem ljudi – obično najskupljeg resursa – iz procesa kreiranja profita. Vlažni san kapitalizma…
Hepi ne staje ovde, nego nastavlja sa svojom PR pokaznom vežbom, kako je prenešeno u drugim medijima: “Iz menadžmenta televizije dodaju da tehnološka rešenja vide kao koristan alat koji obogaćuje korisničko iskustvo i pruža priliku za kreiranje inovativnih formata u komunikaciji sa gledalištem.” Kako veštačka osoba “obogaćuje korisničko iskustvo” kopiranjem žive osobe, sa nesigurnim rezultatima, i gde je ovde “inovativni format u komunikaciji sa gledalištem” kada se radi o pukoj kopiji, opet, živog voditelja!?
Besmislene fraze, pisane – to im priznajem – u kvalitetnom maniru profesionalnih “spin doktora” veštih u kazivanju ničega vrlo inspirativnim rečnikom, posebno u takozvanom „finalnom liftu” na kraju izjave – visokoparnoj motivacionoj izjavi “za kraj”: „Verujemo da budućnost medija podrazumeva saradnju ljudi i tehnologije. Zato inovacije uvodimo promišljeno, transparentno i odgovorno, sa jasnim ciljem da budu u službi kvalitetnijeg informisanja javnosti“.
U potrebi da se razgradi stvarnost, da se rastope bilo kakvi čvrsti reperi realnosti i testiraju sposobnosti obmane – tako da više ne možeš da veruješ ni sopstvenim očima kada na ekranu ispred sebe gledaš „živu osobu“, AI avatari su ne samo prethodnica, već i beskrajno lako dostupna i obnovljiva pešadija propagandne obmane
Budućnost medija verovatno podrazumeva saradnju ljudi i tehnologija, kao i do sada, ali ne nužno i samo zamenu ljudi virtuelnim fantomima; prihvatam, čak podrazumevam, da su ovu inovaciju uveli promišljeno, ali očigledno ne i transparentno i odgovorno, jer bi inače to najavili i obeležili; kako je to u službi kvalitetnijeg informisanja javnosti, kada se bazira na obmani, ostaće za logičku vežbu nekoj budućoj generaciji koja će na nekom fakultetu za medije ili sociologiju proučavati propagandni repertoar srpskog režima i njegovih marioneta.
Postoji još jedna kontroverza koju je Hepi ovde uradio. Dosta se trenutno piše o tome da AI modeli preferiraju specifičnu estetiku ženskog lica, takozvano „Stejsi lice“ (Stacey face). Uvek simetrično, upeglano, dovoljno lepo da je privlačno, dovoljno neutralno da nije preseksualizovano – idealno za TV voditeljku čiji seksualni potencijal, sem u slučaju Pinka gde je to glavni razlog gledanja – ne bi smeo da bude distrakcija od sadržaja.
„Bojana“ je Stejsi. Tehnički gledano, vrlo kompetentan rad i estetski daleko superiornije od uobičajene „sponzoruša“ estetike, morfološke nakaze koja je obično mešavina patke i pantljičare…
Zašto mislim da ovo nije samo još jedan od glupačkih gafova režimlija? Zato što ni oni nisu toliko glupi. „Bojana“ i „Marko“ su kompetentni proizvodi i neupućenima – a u Srbiji ih je na žalost dosta – nije lako da prepoznaju digitalne utvare ovog tipa. Kao što sam objasnio gore u prvoj vinjeti, u toku je nova faza specijalnih operacija propagandnog građanskog rata koji režim već dugo vodi sa narodom. U potrebi da se razgradi stvarnost, da se rastope bilo kakvi čvrsti reperi realnosti i testiraju sposobnosti obmane – tako da više ne možeš da veruješ ni sopstvenim očima kada na ekranu ispred sebe gledaš „živu osobu“, AI avatari su ne samo prethodnica, već i beskrajno lako dostupna i obnovljiva pešadija propagandne obmane.
U Engleskoj je to sada Deni Bouns, za koga i dalje stotine hiljada misle da je stvarni „reper“. Ovaj duh se ne vraća tako lako u svoju lampu…
„Bojana“ i „Marko“ nisu samo tehnički eksperiment, nego i „potvrda koncepta“ (proof of concept), kanarinci u sve mračnijem i otrovnijem rudniku pažnje i emocija koje loši momci za sada mnogo bolje eksploatišu nego oni dobri… Not so happy.
25. jun
Tramp je varvarski imperator u pokušaju i tu se zaustavljaju sve istorijske paralele.
Sujetni, primitivni – ali slabi – siledžija kome su stalno potrebni isti takvi simboli. Pozlate i krvavi spektakli, „Novi Rim“ Amerike potopljen u najniže slojeve kablovske televizije koje Trampov režim uzdiše na nivo nacionalne proslave i simboličkog modela; društvo cirkuskog spektakla i kiča, Erosa i Tanatosa koji šenluče ruku pod ruku, kao i u ostatku planete kojem se Amerika sada srećno pridružuje. Zato je Evropa Trampu veći trn u oku nego Rusija; više je u pitanju estetika i semiotika nego politika…
Otuda brutalne i krvave UFC borbe u oktagonu podignutom na južnom travnjaku Bele Kuće povodom Trampovog 80. rođendana. Gladijatori i nasilje, samo još jedno u nizu ispoljavanja – ovoga puta ozvaničenog – kulta fizičke snage i brutalnosti koji već predugo odslikava američku mitologiju kao permanentni pokušaj idealizacije, suštinski, genocida kojim su Evropski naseljenici osvajali kontinent. Bez čak i pokušaja izvinjenja ili iskupljenja. Svega tu ima, sem hrišćanstva…
Kakvi mediji, kakav politički sistem, kakva elita na vlasti, takav nivo i proslava. Očevi američke nacije jesu bili robovlasnici, jesu podigli revoluciju da bi branili svoje ekonomske interese, ali su se makar trudili da tome daju neku višu svrhu. Moderna američka elita je odustala čak i od toga. Nema više pretvaranja – sem patološkog tehnološkog utopizma Silicijumske doline – samo goli interes i borba za moć. Amerika je novi Galapagos kome ne fale svoji Darvini, samo više nikoga nije briga za analize i razloge. Amerika je sada vašarska verzija kasne sovjetske gerontokratske sklerotičnosti, zemlja impulsa i predrasuda, neznanja i ideologije, koja se vrti u sve užem krugu sopstvene intelektualne impotentnosti, ka slivniku istorijskog pada…
