Venecija Foto Suzana Galovic 6 1
Kako je Srbija zastupljena na Bijenalu

Brikolaž samostalnih scenografija

Izdanje 7
1

Za prostornu instalaciju, Aleksandru Deniću nedostaje „organičnost“, koja se mogla postići ikonografskim, narativnim, iskustvenim i drugim spojnicama

Na Venecijanskom bijenalu vizuelnih umetnosti mnogi radovi su bili na granici s izvođačkim. Pored rada Exposition Coloniale renomiranog scenografa Aleksandra Denića (kustoskinja Ksenija Samardžija) koji je predstavljao Srbiju, još nekoliko nacionalnih paviljona izložilo je projekte manje ili više prožete performativnim elementima. Ovo, naravno, nije čudo neviđeno kad se zna da se prvi performativni obrt u umetnostima (uvođenje izvođačkih praksi u neizvođačke umetnosti) desio još s nadrealističkim i dadaističkim kabareima u prvoj polovini prošlog veka, a drugi započeo šezdesetih godina s razvojem umetnosti performansa, bodyart-om, aleatoričkom muzikom… Danas su ti vidovi hibridizacije podrazumevajuća odlika svih umetnosti. Zbog toga čudi gunđanje koje se mesecima šapatom pronosi beogradskom čaršijom i šeruje među istomišljenicima na društvenim mrežama: zašto nas na manifestaciji vizuelnih umetnosti predstavlja scenograf? Ispostaviće se, ipak, da je slučaj složeniji.

Citatnost je legitimna odlika savremene umetnosti, ali da bi nešto bilo citat treba da bude adekvatno kontekstualizovano, što ovde nije slučaj

Na ulasku u srpski paviljon, Denić je postavio jedan „autopoetički“ objekat: blagajnu koja se nalazi na ulazu u svaki izložbeni prostor. Međutim, to nije bilo kakva blagajna, ponajmanje ne iz današnjeg doba, nego iz davnina, kao iz prve polovine 20. veka i ulaska na – kolonijalnu izložbu! Ovakav ulaz, promišljen, duhovit i višeslojan (Denićev rad se i zove Kolonijalna izložba) podigao je u startu očekivanja kompetentnog posetioca. Prostori koji nas dočekuju u paviljonu jesu delovi trodimenzionalnih, bazično realističnih (nalik filmskim), oneobičenih, pop-kulturnih, transistorijskih i vrlo duhovitih scenografija, kakve i inače karakterišu predstave Denića i njegovog stalnog „saradnika“, legendarnog nemačkog reditelja Franka Kastorfa. Tu je veliki svetleći natpis Evropa koji ne vodi nikud, jer je okrenut ka zidu, klozet s modnim brendovima, za Denićeve scenografije neizbežne gajbice koca-kole.

Međutim, ovde visoka očekivanja udaraju u plafon. Denićeve pozorišne scenografije su, što je paradoksalno, mnogo više organske, estetski autonomne instalacije, kako se ovaj rad određuje u obrazloženju našeg žirija za izbor predstavnika na Bijenalu, nego što je to Exposition Coloniale. Za one koji se razumeju u teatar, ovaj projekat je brikolaž pojedinačnih, samostalnih scenografija koji je kao, takav, primereniji Praškom kvadrijenalu scenskog dizajna. Za prostornu instalaciju mu nedostaje „organičnost“, koja se mogla postići ikonografskim, narativnim, iskustvenim i drugim spojnicama. Jedina takva spojnica, osim pomenute činjenice da su svi objekti trodimenzionalne scenografije, jeste ironizovanje neoliberalnog kapitalizma putem brendova multinacionalnih kompanija. To jeste duhovito i bilo bi politički bitno da dobacuje dalje od, doslovno, klozeta s YSL logoom – a ne dobacuje, zadržava se samo na tom, površinskom sloju. Takođe, radu nedostaje čvršća veza s njegovim naslovom (iscrpljuje se u pomenutoj blagajni na ulazu), a nema ni kopču s temom ovog Bijenala – Stranci svuda.

Venecija Foto Suzana Galovic 4 1

Poslednje ali ne i najmanje bitno: za one koji znaju Denićevu, inače, izuzetnu scenografsku saradnju s Kastorfom, većina ovih objekata asocira na njihove predstave iz berlinske Folksbine, ali i Beogradskog dramskog pozorišta (sauna za kadom u zelenim pločicama, skromna, malograđanska sobica u potkrovlju i dr). Citatnost je legitimna odlika savremene umetnosti bar od postmoderne, ali da bi nešto bilo citat treba da bude adekvatno kontekstualizovano, što ovde nije slučaj. Čak je i naslov projekta (jer smo videli da nije reč o sveprožimajućem konceptu) citat, jer se referiše na one aspekte Denićeve scenografije za Kastorfovu režiju Fausta u Folksbine koji opredmećuju ambijent kolonijalne izložbe. Imajući sve ovo u vidu, možemo da izokrenemo nesporno tačnu tezu nemačkog kritičara Tomasa Irmera da je Denić Kastorfov koreditelj, te kažemo da je, dakle, Kastorf koautor projekta koji je predstavljao Srbiju u Veneciji.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

1 komentar
Poslednje izdanje