Nakon što se opozicija uoči lokalnih izbora podelila, ProGlas je doneo odluku da ćuti. I ćutao je ako se izuzmu dva pojedinačna istupa, ali ni u jednom od njih nije učestvovao profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i jedan od osnivača ProGlasa Miodrag Jovanović. Ako je neko imao kredibilitet da javno progovori, onda je to on imajući u vidu da je još prošle godine, tokom masovnih protesta Srbije protiv nasilja, sa govornice poručio opoziciji: „Nemojte ovo zeznuti. Nemojte ovu nepatvorenu energiju pobunjenih građana lako proćerdati“.
O tome šta sad kada su „zeznuli“, govori za Radar.
Uoči decembarskih izbora ProGlas je pozivao na izbore, uoči ovih se nije oglašavao. Šta se promenilo?
ProGlas nije nikakva go to vote kampanja, već inicijativa za sistemske pomene u društvu koja se sticajem okolnosti našla unutar decembarskog izbornog procesa i tada je masovno pozivala građane, verujući da će se velikom izlaznošću nadomestiti već tada poznati obrasci mahinacija i krađa na izborima. Uoči izlaska na našu prvu konferenciju za štampu pitali smo ljude iz Crte da li fenomen fantomskih birača na nekoj adresi, na koji je prvi upućivao Đorđe Miketić, može da se pojavi u masovnom obliku i da utiče na rezultate. Prema njihovim saznanjima odgovor je bio „ne“. Nismo mi to naivno mislili, već ljudi koji se 10 godina time bave nisu videli da se nešto tako dešava naprosto zato što nisu znali da se biračkim spiskom manipuliše sa ko zna koliko mesta, a ne iz jednog. Kada smo to detektovali i kada smo ustanovili krađu 17. decembra, zašto smo ušli u proces obaranja tih izbornih rezultata ako nismo želeli da promenimo izborne uslove? Rezultati opozicije su tada u Beogradu bili sasvim zadovoljavajući – da je vlast namakla većinu sa dva kupljena odbornika to bi bila klimava većina koja bi se tresla pod pritiskom opozicije.
Niko ne misli da može da dođe do izbornih uslova kao u Švedskoj. Jasno je da ovaj režim neće odustati od pritisaka na zaposlene u javnim službama, od kapilarnih glasova, od pune kontrole svih medija sa nacionalnom pokrivenošću, ali je birački spisak morao da se očisti i uspostavi se neka kontrola nad njim
Ali smo insistirali na ponavljanju izbora zato što su uhvaćeni u krađi. Da je to bilo do zvaničnika EU i ambasada, sve bi i tada prošlo bez ikakvog velikog talasanja, kao što nam Hil i Bilčik sada govore da su ovi izbori prošli bez mnogo tenzija. Ali tada su ovde bili pojedinci iz misije OEBS-a koje je zaprepastila količina krađe, oni se progovorili o tome i to se prelilo i na zvanične krugove. Vučiću je tada poslata poruka: izbori se moraju ponoviti u Beogradu zato što si krao i opozicija mora da izađe na te izbore pod promenjenim uslovima. Vučiću je zbog toga bilo bitno da opozicija izađe na izbore i to je bila situacija u kojoj smo pritiskom mogli da dođemo do boljih izbornih uslova.
Svih?
Nekih, jer niko ovde ne misli da može da dođe do izbornih uslova kao u Švedskoj. Jasno je da ovaj režim neće odustati od pritisaka na zaposlene u javnim službama, od kapilarnih glasova, od pune kontrole svih medija sa nacionalnom pokrivenošću, ali je birački spisak morao da se očisti i da se uspostavi neka kontrola nad njim. Bez toga mi izlazimo na izbore bez ikakvih znanja pričajući o ciframa, a nemamo pojma kakve su. U decembru smo pričali o izlaznosti od 57 odsto, a verovatno je bila 70. Sada je možda bila oko 47 ili 48 odsto jer je režim u međuvremenu sigurno pobrisao mnoge ljude ne znajući u kom smeru će ići kontrola.
Imali smo tačku u kojoj smo mogli kredibilno da pritiskamo Vučića i nervira me kada me neko pita – a što bi on na to pristao? Pristao bi jer je taj trenutak tako izgledao. Sad više ništa ne može da ga natera i sada mi kao građani Srbije ponovo moramo da krenemo da ga pritiskamo, a ne znam koliko je to moguće u trenutku kada su građani besni, izduvani, rezignirani. Nervira me i kada neko kaže – a da smo svi izašli… Pa svi smo već jednom izašli i bili u istom raspoloženju kao Bora Novaković dva dana uoči izbora kada je govorio da je pobeda opozicije u Novom Sadu gotova stvar. A onda neko pita – a kako je u Nišu bilo moguće? Pa bilo je jer u normalnim uslovima SNS u Nišu ne bi dobacio ni do 30 odsto i to se vidi po centralnoj gradskoj opštini. Ali smo zaboravili nule po seoskim opštinama. Pod takvim uslovima se ponovo trčalo. I ne bih da nagađam zašto, ali detektujem da od tog trenutka imamo potpuno drugačiju dinamiku političkih dešavanja. Tada i Savo Manojlović odlučuje da izađe na izbore, da bi sada zaključio da su bili nepravedni i neregularni i povlači poteze koji su nalik onima koje smo imali u decembru.
Da li mislite da je deo opozicije koji je izašao imao dil sa vlašću?
Ne, ne, ništa od toga, zaista ne ulazim ni u kakve teorije zavere. Kada na drugoj strani imate nekoga ko nikada ne uzmiče, čak ni kada se radi o banalnim stvarima, onda mi je jasno zašto se kod njegovih političkih protivnika stvara taj inferiorni osećaj da on nikada ništa neće dati. Ali mi je teško da razumem da određeni politički igrači nisu prepoznali taj trenutak. Trenutak u kom, kao što je lepo rekao profesor Bešić – Vučić nije imao luksuz da organizuje izbore bez prave opozicije. Taj trenutak u smislu međunarodnih konstelacija nećemo vratiti i mislim da smo vraćeni bar pet koraka unazad.
Samo pet? Pa imamo četiri godine do narednih izbora.
Možemo da kažemo i 50, a i zavisi kolike korake imamo na umu. Činjenica je da smo mnogo vraćeni unazad, ali da je sada važno poslati poruku da to nije kraj. ProGlas misli da je misija jedne takve inicijative da upravo u takvim trenucima kada su građani ili u očaju ili u rezignaciji, pošalje poruku režimu da neće moći da se opusti i da neće moći da radi šta je naumio. Krenućemo iznova da guramo taj kamen uzbrdo s nadom da neće biti potpuno sizifovski.
Imali su proces zavlačenja i kozmetičkih promena, a u tom procesu su učestvovale i stranke koje su odlučile da izađu na izbore. I šta su radile? Borile se za uslove od kojih su u jednom trenutku odustale
Brojke nam pokazuju da je ova vlast tu gde jeste sa ne više od četvrtine aktivnog biračkog tela. Dakle, postoji jedan ogroman rezervoar protivnika ili bar onih koji aktivno ne podržavaju ovaj režim, koji je neiskorišćen. Jedan deo odgovornosti za to snose političke stranke, drugi deo je deo kontinuiranog građanskog aktivizma gde ProGlas vidi svoju autentičnu ulogu. Iz tog i takvog aktivizma, u nedostatku organizovanih političkih subjekata na lokalu, nastajale su građanske inicijative koje su suštinski najviše glasova odnele na ovim lokalnim izborima. To pokazuje da tu postoji rezervoar energije i spremnosti na otpor uzurpatorskom režimu koji treba podići, povezati i koordinisati da bi dobio obrise nacionalne strategije ili bar kretanja u sličnim pravcima delovanja. To je ono što vidimo kao misiju ProGlasa.
ProGlas se oglasio nakon ovih izbora rečima da nisu bili ni fer ni pošteni i da su u eskalaciji nasilja prevazišli i najcrnja predviđanja. Zašto su bili takvi ako imamo u vidu da je režim sa podeljenom opozicijom imao prostor da bude galantniji nego u decembru?
Zato što ne umeju drugačije i zato što je to njihov modus operandi. I uvek se pojavi neki novi štih iz rukava kao što su to ovog puta bile „manjinske stranke“, od kojih je prednjačila Ruska, ali vidimo i neku grčko-slovačku na Savskom vencu. Uvek ima neki novi pajac koji iskoči iz kutije i nakezi nam se da bismo shvatili koliko smo daleko od minimalne normalnosti u vezi sa izbornim uslovima. Naravno, sve to je postojalo i ranije, ali ako pogledamo taj fenomen sa tim fantomskim manjinskim strankama, vidimo da se zakon promenio u julu 2022. i u Zakon o izboru narodnih poslanika i u Zakon o lokalnim izborima ubačen je jedan čitav pasus koji govori o mogućnosti izbornih komisija da tamo gde postoje zloupotrebe ne priznaju manjinske stranke. I gle čuda 2022. je Republička izborna komisija toj istoj Ruskoj stranci i toj Zelenoj koja je navodno slovačka odbila zahtev za status manjinskih stranaka. Ne znam šta se promenilo za dve godine kada su ponovo postale manjinske.
Na primeru Niša vidimo da od te vrste zloupotrebe zavisi izborna pobeda. Da li postoji pravni mehanizam da se to naknadno reši sudskim putem ili je bilo moguće samo pre izbora?
Iz medija sam saznao da se trenutno vodi nezavisni krivični sudski postupak protiv šefice gradske izborne komisije, ali to neće uticati na politički deo. Jedan par rukava je kako se dogodilo da stranke u tom statusu uopšte učestvuju, a drugi je to što je neko očigledno, dokumentovano i vidljivo rukom prepravljao rezultate na izbornim zapisnicima, pa je Ruska stranka naknadno za sedam glasova preskočila cenzus. Tamo pored izmišljene manjinske stranke imate najbrutalniju krađu a la Mile Ilić 1996. godine i rukom prepravljenu peticu u šesticu kao što se to radilo u 19. veku.
Na osnovu čega je onda Kristofer Hil rekao da su lokalni izbori 2. juna protekli bolje nego parlamentarni u decembru prošle godine i da je problem migracije birača rešen. Da li nije primetio da Milorad Dodik glasa u Beogradu ili je za SAD uobičajeno da na lokalu glasaju predsednici entiteta stranih država?
To što američki ambasador ovde poručuje je uvreda za zdrav razum. Ta slika Dodika koji glasa na lokalnim izborima u Srbiji bez ikakvog zazora, sa osmehom kojim nam se kao i Hil smeje u lice sa porukom – može mi se, jasno pokazuje koliko su izbori sada bili drugačiji od onih u decembru. Mada je stav američke ambasade nakon decembarskih izbora bio sličan sadašnjem – bilo je tu malo tenzija, ali se sve dobro završilo i hajde da sad radimo. Nije ambasada SAD u Beogradu prva reagovala nego je Stejt department reagovao i to nakon EP. Sad kada nemamo demonstracije i ozbiljnih osporavanja od strane opozicionih partija, neće ni reagovati.
Neko je rukom prepravljao rezultate na izbornim zapisnicima u Nišu, pa je Ruska stranka naknadno za sedam glasova preskočila cenzus. Tamo, pored izmišljene manjinske stranke, imate najbrutalniju krađu
Jedina neuralgična tačka je taj Niš. Sada možemo da se pitamo javno i naglas, pošto se dr Milić uvek hvalio dobrim kontaktima sa američkom ambasadom u smislu donacija ka zdravstvenim institucijama, ima li tu nekih koraka koji su preduzeti? Kako vreme odmiče i kako pada zavesa na izbore u Nišu bez obzira na to što je više nego jasno da su štelovani zapisnici, pitam se šta će se tu dogoditi? Iskreno se nadam da se neće završiti tako što ćemo ući u neku vrstu tihog pristanka na očigledno prekrajanje izborne volje.
Međutim, čak je i takav Hil ukazao na problem medija, a Ana Brnabić rekla da će od ODIHR-a tražiti dodatno pojašnjenje šta da radi jer je njenu stranku diskriminisao RTS. I da pita šta – da li sme da pohapsi urednike?
Nije to ona, Vučić je taj kojem je zafalilo obraćanja jer mu nije bilo dovoljno onih 55 u 55 dana ili mu je zasmetalo što se bilo kome drugom daje po njegovom mišljenju veći prostor. To vam jasno pokazuje da imamo posla sa dobro organizovanom mašinerijom koja zna da je napad najbolja vrsta odbrane. Oni ne sede na lovorikama zato što je stanje takvo kakvo jeste, nego gledaju da ga još više sebi prilagode. A RTS nije po meri Aleksandra Vučića zato što su njegova mera Hepi i Pink. A to što je Vučić nezadovoljan RTS-om je najsnažniji argument za sadašnju vrhušku RTS-a – evo, super izveštavamo kada je Vučić nezadovoljan, što znači da mi stojimo između vas i njega i mi smo pravi servis građana.
Ovaj stepen medijske kontrole je vrlo unikatan u Evropi. Kada pogledate sve te lidere koji podsećaju na Vučića, poput Erdogana i Orbana, vidite da nigde nema vlasti koja se oslanja na potpunu medijsku kontrolu. Cela ta logička konstrukcija počiva na jednoj bizarnoj premisi da su Pink i Hepi merilo kako treba da izgleda izveštavanje u ovoj zemlji.
A gde je tu ODIHR? Primetio je da i nije bilo baš sjajno, ali je pohvalio organizaciju i najavio da će insistirati na daljnjem sprovođenju preporuka. Zar u našim uslovima to ne zvuči kao farsa?
ODIHR je imao jedno posebno mesto u prethodnom izbornom procesu, ali više zbog toga što smo imali i Evropski parlament i predstavnike EU koji su se oglasili. A imali smo i Crtu koja je izašla i rekla da ti rezultati ne izražavaju stvarnu volju i onda je izveštaj sagledavan u tom kontekstu. Ali nemojmo da zaboravimo da smo i tada imali reakciju vlasti – ovde nigde ne piše da smo mi lopovi, uzurpatori medija i da smo satrli političku opoziciju. Osim što zapravo piše, ali jezikom takvih organizacija koji ne podrazumeva biblijske termine poput „ukrao si“ ili „prevario si“. Sadašnji izveštaj ODIHR-a skreće pažnju na iste stvari i na odsustvo pomaka u okviru zahteva postavljenih u izveštaju, ali je sada kontekst drugačiji. Nijedna od partija koje su učestvovale na izborima, osim Save Manojlovića, pogotovu u Beogradu, nije izašla i rekla: „E, čekajte, pokradeni smo ponovo“. Pretpostavljam da ne mogu jer je to deo bagaža odluke koju su doneli da u situaciji kada je moglo da se pritiska, odustanu od daljeg pritiska i izađu na izbore.
Istraživački novinari su jedini stub vladavine prava koji u ovoj državi postoji. U meri u kojoj oni mogu da alarmiraju građane, iznoseći istinu, između ostalog i o tome šta te institucije rade ili ne rade
Crta i Transparentnost su bili unutar procesa implementacije ODIHR-ovih preporuka i svi su u privatnim razgovorima govorili da je to katastrofa i da prolaze bukvalno šikanu od predstavnika vlasti. Bili su svesni da svojim prisustvom daju pokriće vlasti da kaže ODIHR-u da su tu civilne organizacije, ali su hteli da prate šta se suštinski dešava unutar tog procesa. A suštinski se ništa nije desilo. Imali su jedan proces zavlačenja i kozmetičkih promena, a u tom procesu su učestvovale i stranke koje su odlučile da izađu na izbore. I šta su radile? Borile se za uslove od kojih su u jednom trenutku odustale. Na mnogo nivoa je to paradoksalno postupanje koje nije ni moglo da dovede do boljih rezultata.
Ali to nije razlog da ne kažu – pokradeni smo. Probali su, poverovali i nije uspelo…
To je tačno. Ali verovatno izbegavaju da im neko ne kaže – pa rekli smo vam da ćete biti pokradeni. Nemamo razloga da se vraćamo unazad osim ako iz toga ne izvučemo neku pouku. Na poslednjem sastanku na kom smo svi sedeli i sa kog se izašlo uz punu saglasnost svih u sali da se inicira donošenje ustavnog zakona kojim bi svi izbori bili pomereni za septembar, bilo je onih koji su postavljali pitanje šta će se dobiti neučestvovanjem. Moje kontrapitanje je bilo – a šta ćete dobiti kada izađete pod istim uslovima i mnogo gore prođete nego u decembru. Nisam dobio odgovor ni tada, a ni sada kada se to desilo. Ali sada bi trebalo podvući crtu i krenuti dalje, iako je jasno koliko je trenutno nepoverenje unutar opozicionog bloka. ProGlas nije ni nastao sa idejom da bude tutor političkim partijama i može da napravi distancu kada nema izbornog procesa i da se posveti mukotrpnijoj, težoj i temeljnijoj borbi aktiviranja svih resursa građanskog fronta.
Čak i kada bismo dobili bolje izborne uslove, šta može da se uradi ako do krađe dođe nakon njih (prepravljanje zapisnika) u situaciji kada nemamo institucije i još uvek čekamo odgovor od Ustavnog suda povodom krađe u decembru?
Građani s pravom mogu da postave pitanje da li nam je Ustavni sud kao institucija uopšte potreban. Ako on o stvari koja se tiče srca demokratskog života, kao što je izborni proces, pet meseci ćuti, a neke od tih sudija sede u TV studijima dan nakon izbora i komentarišu kako opozicija treba ili ne treba da izgleda, čemu on uopšte služi? Nisam siguran da je to ono za šta ih debelo plaćamo.
Sve institucije su do te mere razorene da zaista mislim ono što sam rekao na skupu podrške Vuku Cvijiću, da su istraživački novinari jedini stub vladavine prava koji u ovoj državi postoji. U meri u kojoj oni mogu da alarmiraju građane, iznoseći istinu, između ostalog i o tome šta te institucije rade ili ne rade. Na građanima je, opet, da i pored naizgled katastrofičnog razvitka događaja ne gube veru u otpor ovoj uzurpatorskoj vlasti. ProGlas će im u tom otporu biti glavni saveznik.
*Video-intervju sa Miodragom Jovanovićem možete pogledati na vrhu stranice.
