Oliver Tošković, profesor Filozofskog fakulteta, bio je gost u poslednjoj epizodi Radar Foruma u kojoj je domaćin bila psihološkinja Ana Mirković. U razgovoru o društvu, otporu, napretku… Tošković, izbegavajući da ga nazove agresivnim ili netolerantnim, srpsko društvo definiše kao „razvaljeno i neorganizovano”. Ipak, ta neorganizovanost nije slučajna mana, već istorijski usud koji se periodično ponavlja, prekidajući svaki zamajac ka demokratskom razvoju i funkcionalnim institucijama.
„Jedan od mojih omiljenih izraza tokom protesta bio onaj studenata FON-a: pametniji ne popušta, pametnije se organizuje. To možemo generalizovati, sva pametna društva su se organizovala na vreme, odnosno davno su počela. Društva koja su prva počela da se organizuju su danas ona koja smatramo najnaprednijim, imaju najrazvijeniju ne samo ekonomiju, nego stabilnu političku situaciju, kulturu, nauku, obrazovanje i tu vidimo napredak“, kaže Tošković.
Ako na početku priče na zidu visi puška, ona će opaliti. Ako na početku imate čvrstu ruku, ona će vam do kraja razbiti glavu. Ljudi stalno zaboravljaju da se te čvrste ruke kroz istoriju nisu dobro završavale po društvo
On dalje opisuje da iza svakog pokušaja demokratizacije u Srbiji vreba opasna čežnja za autoritarizmom. Period nakon 2000. godine, koji je trebalo da bude trijumf slobode, brzo je ustupio mesto onima koji su “počeli priču kako nam treba čvrsta ruka“.
„Ako na početku priče na zidu visi puška, ona će opaliti. Ako na početku imate čvrstu ruku, ona će vam do kraja razbiti glavu. Ljudi stalno zaboravljaju da su sve te čvrste ruke kroz istoriju bile strašne. Nijedna se nije završila dobro po društvo.“
Nikad nismo imali luksuz kontinuiteta
Na pitanje Mirković “da li smo mi ikada pokazali bilo kakav kapacitet da se ukačimo sa takvim idejama da nam čvrste ruke ne budu ideali”, Tošković objašnjava da iako istorija nudi primere demokratskih pokušaja, takvi zamasi nikada nisu trajali dovoljno dugo. Demokratija je spora, institucije traže vreme, ali Srbija, kaže Tošković, nikada nije imala luksuz dugog perioda stabilnosti u kojem bi se poverenje u sistem zaista ukorenilo.
„Kroz istoriju su se dešavali periodi društvenog i pravnog razvoja. Setimo se Dušanovog zakonika, gde je jasno definisano da zakoni važe čak i za cara. Taj princip, u kome je zakon iznad vlasti, predstavljao je snažan pokušaj demokratizacije društva. U 20. veku bilo je više pokušaja. Nakon Drugog svetskog rata, imali smo čvrstu ruku komunističkog režima, koji je bio nedemokratski i jednopartijski. Ipak, treba podsetiti da je čak i jedan od najstrašnijih simbola tog autokratskog režima, Goli otok, ukinut 1963. Nakon toga, došlo je do određene relaksacije autoritarnog pristupa. Naročito je period 80-ih, nakon smrti čvrste ruke, predstavljao procvat. To je bio period kada je cela Jugoslavija, pa i Srbija, doživela značajan kulturni zamah: film je cvetao, filozofija se razvijala, a usledio je i Novi talas u muzici. Kada god cveta kultura – film, filozofija – to je jasan znak evidentnog razvoja društva, praćenog industrijalizacijom i ekonomskim rastom.
Dakle, nije da ljudi ne žele napredak, već nažalost, na stabilnost utiče više faktora. Česte smene političkih sistema, ratovi, sukobi, ekonomska nestabilnost, kao i drastičan uticaj odnosa sa velikim silama. Kada god započnemo izgradnju institucija, brzo se desi neki haos koji sve poruši. Institucije su kod nas vrlo brzo postale krhke, jer nismo imali nijedan duži period njihove stabilnosti. Da bi se osetio pravi zamah, institucije moraju stabilno da funkcionišu dug vremenski period, recimo 20-30 godina. Tek nakon takvog kontinuiteta, ljudi će osetiti da mogu da veruju u pravni sistem i državu.“
Kod nas je taj konstantan utisak neuspeha doveo do mentaliteta „šta god da uradim, problem će se vratiti“. Mlađe i starije generacije, koje su pokušale promene kao studenti, sada se suočavaju sa utiskom da se sistem vratio u još perfidnije, možda i gore stanje
Tošković, pak, naglašava da nije problem u ljudima u Srbiji i njihovom strpljenju.
„Mi nemamo osobine nacije koje nas razlikuju od drugih nacija. Tu nema govora o tome, dakle, to je prosto – isti smo kao svi ljudi svuda u svetu. Ali ono što je problem u stvari su ti konstantni prekidi. E, sad zašto do njih dolazi? Ja verujem da ne dolazi zbog stanovnika ove zemlje, nego dolazi zbog toga što ljudi koji vode ovu zemlju prave pogrešne odluke.“
Mirković podseća da su starije generacije izmučene stalnim pokušajima uspostavljanja funkcionalnog sistema „navukle“ pesimizam i izgubile nadu u „bolje sutra“, iz čega verovatno proizilazi i pasivnost, a Tošković to poredi sa psihološkim mehanizmom „naučene bespomoćnosti“.
„U eksperimentima iz psihologije učenja, životinje poput pacova uče da je negativna draž (elektrošok) neizbežna bez obzira na njihovu akciju. Naučili su da uz svetlo dolazi elektrošok pa vremenom prestaju i pokušaji da ga izbegnu, jednostavno se sklupčaju i pasivno čekaju ono što neumitno dolazi. Slično tome, kod nas je taj konstantan utisak neuspeha doveo do mentaliteta ‘šta god da uradim, problem će se vratiti’. Mlađe i starije generacije, koje su pokušale promene kao studenti, sada se suočavaju sa utiskom da se sistem vratio u još perfidnije, možda i gore stanje.“
Perfidna čvrsta ruka
Međutim, današnja vlast, prema Toškoviću, ne liči ni na klasične autoritarne režime. Reč je o sistemu koji se spolja predstavlja kao demokratski, dok iznutra sistematski razgrađuje temelje države.
„Ovo nije čvrsta ruka kakvu viđamo u filmovima o diktatorima, već perfidna čvrsta ruka. Iz tog pretvaranja proizilaze bizarni odnosi: pred evropskim zvaničnicima se vlast pravda i prikazuje kao fina, dok kod kuće preti i urušava institucije ove zemlje. Mi se danas borimo za našu državu. Iako nas predstavnici vlasti optužuju da mi – studenti, prosvetni radnici ili kolege sa univerziteta – rušimo sistem, postalo je evidentno da vlast ratuje protiv sopstvene države. Državu ne čini samo vlast, vlast su činovnici koji bi trebalo da je vode. Vlast je ušla u rat sa obrazovanjem, jednom od najvažnijih institucija. Unižava ga, gazi, otpušta ljude, preti kaznama i menja zakone. Vlast je ušla u rat sa zdravstvom – smenjuju se načelnici i uništava se Medicinski fakultet, koji je spona sa obrazovanjem. U najnovijem nizu, vlast je ušla u rat sa pravosudnim sistemom, gde se otvoreno preti sudijama, a predsednik javno poručuje: ‘Osudite koga hoćete, ja ću da pomilujem.’ Ovde vidimo interesnu grupu koja je zauzela vlast, a koja ratuje sa čitavom državom i sa svojim narodom, protiv gotovo svih institucija (uključujući i policiju, gde se smenjuju načelnici i komandiri koji nisu ‘dovoljno’ poslušni).”
Pred evropskim zvaničnicima se vlast pravda i prikazuje kao fina, dok kod kuće preti i urušava institucije ove zemlje. Mi se danas borimo za našu državu. Iako nas predstavnici vlasti optužuju da mi rušimo sistem, postalo je evidentno da vlast ratuje protiv sopstvene države i sopstvenog naroda
Tošković to dalje upoređuje sa kockarskim mentalitetom navodeći da jedini spas trenutno leži u promeni vlasti.
„Verovatno se nadaju da će se narod umoriti, ili će nastupiti poput Lečića u ‘Tri karte za Holivud’, vičući sa balkona: ‘Udri milicijo moja!’, samo u njihovom slučaju je to ‘Udrite kriminalci moji!‘. Njihovo ponašanje podseća na kockara koji shvati da je zaglibio duboko u dugove, ali se umesto povlačenja kocka još više, nadajući se da će ga baš jedna ‘sedmica’ izvaditi. Svakim potezom, on se zakopava dublje i, nažalost, kao svaki kockar, sa sobom povlači celu porodicu i prijatelje. Tako i vlast zakopava sve nas. Ne vidim drugi izlaz nego da se promeni vlast – i zbog njih i zbog nas, jer se plašim da ovo može da eskalira u sukob. Ono što je zaista za pohvalu jeste što se studentski pokret već godinu dana izuzetno pazi i uspešno radi na izbegavanju sukoba i incidenata. Vlast verovatno očekuje ‘posle njih potop’, kako bi rekao Napoleon, ali to se, za sada, ne dešava.“
Na pitanje Ane Mirković kako je moguće da značajan deo birača i dalje podržava takvu „toksičnu vlast“ aludirajući i na veliku podeljenost društva, Tošković ukazuje na kombinaciju faktora, pri čemu je propaganda ključna.
„Da živimo u normalnijem društvu, kritika bi se mogla svesti na različita politička mišljenja. Vlast često, naročito pred predstavnicima EU, insistira na tom narativu, da su kritike samo ‘političke razlike’. Međutim, ovo nije samo političko neslaganje, već borba za preživljavanje jedne države, društva i nacije. Argumenti su jasni, izjava premijera u ostavci da fakulteti mogu da štrajkuju ‘koliko hoće jer svakako nisu obavezni’ dokazuje da ne drže do razvoja obrazovanja. Jedan od ključnih marketinških uspeha SNS jeste što je uspela da ubedi deo birača da je nacionalno orijentisana, iako to očigledno nije. Protiv ove vlasti stoji znatan deo birača – i oni nacionalno orijentisani i oni kosmopolitski, proevropski. To dokazuje da problem nije u ideološkoj podeli.
Ponašanje vlasti podseća na kockara koji shvati da je zaglibio duboko u dugove, ali se umesto povlačenja kocka još više, nadajući se da će ga baš jedna „sedmica“ izvaditi. Svakim potezom, on se zakopava dublje i, nažalost, kao svaki kockar, sa sobom povlači celu porodicu. Tako i vlast zakopava sve nas
A birači im veruju pre svega zbog propagande i kontrole medija. Vlast se svim silama bori da mediji ostanu zatvoreni, čime obezbeđuje punu pokrivenost svog narativa. Ljudi će uvek pre poverovati vlasti nego meni, ili kritičarima. Tu je i strah od siromaštva. Starije generacije pamte haos devedesetih, pa smatraju da je sada ipak bolje. Ključno je i to što veliki deo ljudi živi na ivici egzistencije, u panici da će ostati bez dnevnice ako ne odu na protest. Kada živite na toj granici, skloniji ste podršci statusa quo, jer se bojite da minimalno uže za koje se držite ne pukne.“
Manipulacija strahom i istinom
Stalnom manipulacijom strahom režim želi da ljude odvrati od ideje da su promene moguće, primećuje Mirković. Poplavom lažnih informacija i afera, istina deluje samo kao jedna od mnogih nepovezanih priča. Time se postiže cilj – da više nikom ne verujemo, pa čak ni sebi, kaže Tošković.
„Nastupi predstavnika vlasti obiluju manipulativnošću, narcisoidnošću i odsustvom empatije, što spada u tzv. mračnu tetradu ličnosti. Sve je ‘Potemkinovo selo’, sve je kvazi: od nameštenih incidenata (poput onog u Ćacilendu), do javnog ‘otimanja’ studenta. Njihovi glavni mehanizmi delovanja su plašenje i sumnja – stvaranje straha i izazivanje sumnje kod građana, da se ljudi uplaše i preispitaju šta se stvarno dešava; Preplavljivanje lažima – zatrpavanje javnosti gomilom izmišljenih i stvarnih afera. Funkcija tih laži nije da im se poveruje, niko razuman neće poverovati u apsurdne scenarije, već da sakriju istinu. Kada preplavite ljude dezinformacijama, istina postaje samo još jedna na gomili; Korišćenje logičkih grešaka – argument strašila gde se protivnicima pripisuje nešto strašno, poput ‘fašizma’, da bi se diskreditovali, i logička greška lažna dilema gde se plasira izbor ‘ili ste za nas ili za propast Srbije’. Time se kreira utisak da nema trećeg izbora.“
Ipak, Tošković konstatuje da je borba u toku, a glavni motor promena su uvek bili studenti, osvrćući na pitanje da li se ova generacija po nečemu razlikuje. Istorijat studentskih protesta (od 19. veka do 1968. i 1996.) pokazuje da su oni prirodno hrabri i željni promena.
Njihovi glavni mehanizmi delovanja su plašenje i sumnja – stvaranje straha i izazivanje sumnje kod građana, da se ljudi uplaše i preispitaju šta se stvarno dešava; Preplavljivanje lažima – zatrpavanje javnosti gomilom izmišljenih i stvarnih afera. Funkcija tih laži nije da im se poveruje, niko razuman neće poverovati u apsurdne scenarije, već da sakriju istinu
„Ono što je dobro za ovu generaciju je napredan sistem umrežavanja. Funkcionišu poput blockchain tehnologije, gde je sve javno i transparentno, i gde jedni drugima odobravaju odluke kroz sistem plenuma. Ovaj način umrežavanja, dobrim delom omogućen tehnologijom, pomogao im je da iskažu kumulativno nezadovoljstvo koje se sakupljalo tokom prethodnih desetak godina.“
Na pitanje da li Srbija može da se promeni bez podrške Evrope, Tošković odgovara da zemlje ne postoje u vakuumu. Podrška spolja jeste važna, ali ona ne može zameniti unutrašnju odgovornost. Kada evropske institucije ćute ili pristaju na cenzuru zarad “stabilnosti”, one ne pomažu demokratiji, već produžavaju agoniju.
„Kao što je rekao naš pesnik Zoran Kostić: ‘Moja nezavisnost zavisi od svih.’ Šta god da odlučimo, moramo te poteze da uskladimo sa okruženjem. Naša država je kao kuća u ulici punoj drugih evropskih kuća. Nužno je da komuniciramo, barem sa zemljama u okruženju i sa EU. Bez obzira da li ćemo ući u EU ili ne, moramo se dogovarati sa njima, jer nam je njihova podrška izuzetno važna. Iako se ne slažemo sa svim njihovim potezima, moramo im uputiti kritike. Ipak, od Evropske komisije i sličnih institucija povremeno dobijamo signale koji pokazuju da i oni reaguju na stanje u našoj zemlji.“
Uprkos iracionalnom ponašanju vlasti i obeshrabrujućoj geopolitičkoj situaciji, Tošković odbacuje fatalizam. Na kraju, optimizam crpi iz moći građana da preuzmu odgovornost.
„Možda je ovo moj suludi optimizam, ali uvek je na nama da odlučimo. Ne postoji sudbina, ali postoji izbor: da uzmemo stvar u svoje ruke i da ne govorimo da je politika nebitna. Politika je bitna, ali mi moramo donositi odluke. Ono što nas često košta je pristup našoj istoriji. Koristeći divnu metaforu pisca Mladena Milinova iz njegove knjige ‘Šutnja’, mi se prema istoriji ponašamo kao seljak koji zaseje detelinu na njivi – detelina, navodno, poboljšava tlo za kasnije useve. Tako i mi u našoj istoriji sahranimo red monarhista, red četnika, pa red partizana, u nadi da će iz tih useva izniknuti nešto drugačije. A zaboravljamo jednu važnu stvar: smrt uvek uspeva, naročito ako je prati šutnja. Zato ne treba da ćutimo.”
*Ceo razgovor Ane Mirković i Olivera Toškovića u četrdeset šestoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.
