U analizi stanja u srpskom pravosuđu, Goran Ilić, tužilac Vrhovnog javnog tužilaštva, gost Vanje Bajović, profesorke prava, u novoj epizodi Radar Foruma, ogolio je mehanizme potčinjavanja pravde političkoj volji.
Uvodna rečenica profesorke Bajović – da su svi ljudi rođeni jednaki i slobodni, kako je još 1789. zapisano u Francuskoj deklaraciji – u savremenoj Srbiji zvuči kao ironija. Zakon važi selektivno, a imuni su upravo oni koji bi trebalo da mu budu najizloženiji, odnosno nosioci moći.
„To je tačno opšte uverenje u Srbiji, da se zakoni, bar kada je u pitanju javno tužilaštvo, ne primenjuju jednako prema svima. Postoje neki ljudi koji su privilegovani, protiv kojih tužilaštvo nije spremno da pokrene krivični postupak, čak i kada postoji dovoljan fundus dokaza“, napominje Ilić.
Tužioci misle da su organi vlade, a ne u službi javnosti
To je, kako ocenjuje, „smrtni skok“ za instituciju koja bi trebalo da garantuje jednakost svih pred zakonom. „Jedan broj tužilaca još uvek smatra da smo mi organ vlade, a ne da smo u službi javnog interesa“, upozorava Ilić.
U problematiku se ubraja i odnos tužilaštva i policije. „Javno tužilaštvo je glava i telo bez ruku i nogu. Kada vi nemate krivičnu prijavu od policije, ili kada ta prijava nije snabdevena dovoljnim dokazima, tužilaštvo teško da može da postupa“, dodaje Ilić.
Opšte uverenje u Srbiji je da se zakoni, bar kada je u pitanju javno tužilaštvo, ne primenjuju jednako prema svima. Postoje neki ljudi koji su privilegovani, protiv kojih tužilaštvo nije spremno da pokrene krivični postupak, čak i kada postoji dovoljan fundus dokaza
Ključni mehanizam kontrole ostaje hijerarhija – jer iako su zakoni „više-manje dobri“, oni „vredi onoliko koliko vrede ljudi koji ih primenjuju“. Vladajuća stranka, tvrdi Ilić, sistematski postavlja „ljude zainteresovane za karijeru, a ne za javni interes“, što omogućava da se tužilaštvo zadrži pod kontrolom.
Bajović podseća da hijerarhijska struktura i mehanizmi kontrole nad nižim tužiocima – devolucija, substitucija, oduzimanje predmeta – postoje neprekidno od 1945. godine. „Niži tužilac mora postupati po uputstvima nadređenog“, nema mesta za ličnu odgovornost, niti za otpor.
Bez promenjene pravne kulture unutar same organizacije, svaka institucionalna reforma ostaje mrtvo slovo na papiru. Iako, kako kaže Ilić, „veliki broj tužilaca javno govori o problemima“ i ponekad pruža otpor političkom pritisku, stvarnost je takva da oni koji govore „uglavnom loše prolaze“ i to im onemogućava napradak u karijeri.
Kad je koncentracija moći u rukama malobrojnih, kaže, transparentnost mora biti proporcionalno veća. Visoki savet tužilaštva ima gotovo potpunu kontrolu nad karijerama tužilaca – od izbora, preko napredovanja, do disciplinske odgovornosti. I upravo zbog toga, javnost mora imati uvid u način na koji to telo funkcioniše. Ali i pored određenih pomaka, Ilić podvlači da tužilaštvo i dalje ne deluje samostalno.
Tužilaštvo „nesposobno“ da procesuira funkcionere
U politički osetljivim predmetima, kaže, tužilaštvo „najčešće nema dobre rezultate“, za razliku od klasičnih slučajeva ubistava, koje bez problema procesuira. „Ako ima problem sa nekim lokalnim funkcionerom, budžom iz nekog malog mesta – tu nastaju problemi i ‘nesposobnost’ tužilaštva da postupa u takvim predmetima.“
Važan deo je i anonimnost jer građani ne znaju imenom i prezimenom ko vodi predmete koji izazivaju najviše uzbune – poput slučaja pada nadstrešnice ili nestanka devojčice Danke Ilić, podseća profesorka Bajović i dodaje da u slučaju nadstrešnice, javnost nije informisana institucionalno, već zahvaljujući istraživačkom novinarstvu.
„Više javno tužilaštvo u Novom Sadu je palo na ispitu odnosa sa javnošću. Umesto da zadobije poverenje, doprinelo je generisanju protesta – jer se, umesto objašnjenja, oglasilo nemuštim saopštenjima sa bezobalnim pojmovima što je stvorilo konfuziju i opravdanu reakciju javnosti“, kaže Ilić.
Protesti su i počeli ispred zgrade tužilaštva, kaže Bajović, ne zato što je javnost imala previše informacija, već zato što nije imala nijednu. „Odnos sa javnošću je pitanje upravljanja. Na ključna mesta ne postavljaju profesionalci sa integritetom, već oni koji su tu da bi kontrolisali predmete za koje je vlast zainteresovana.“
Ako ima problem sa nekim lokalnim funkcionerom, budžom iz nekog malog mesta – tu nastaju problemi i ‘nesposobnost’ tužilaštva da postupa u takvim predmetima
U korenu svega je stari sistem izbora: gotovo svi aktuelni glavni tužioci postavljeni su po mehanizmu u kome politička volja ima poslednju reč. Državno veće tužilaca je imalo samo savetodavnu funkciju, dok je skupština donosila konačne odluke. „Možete da zamislite na šta to liči kad o stručnosti, sposobnosti i dostojnosti kandidata za najvežniju funkciju tužilaštva odlučuju ljudi koji nemaju nikakve veze sa pravom“, podvlači tužilac.
Politički podobne figure
Iako novi sistem izbora tužilaca, uspostavljen kroz Visoki savet tužilaštva, formalno deluje pluralistički i u skladu s preporukama Venecijanske komisije, njegova primena u praksi pokazuje slabosti. Telo koje bi trebalo da bude sastavljeno od istaknutih pravnika i tužilaca često se svodi na zbir politički podobnih figura.
„Mi smo stvarno majstori u Srbiji da svako dobro rešenje pretvorimo u suprotnost. Tako da ti istaknuti pravnici bi zaista trebalo da budu istaknuti u smislu integriteta, profesionalnosti. Bojim se da će neki biti istaknuti samo po lošim stvarima koje su radili tokom svog mandata i praktično neki od njih se ne ponašaju kao ljudi od integriteta, već kao glasačke mašine“, dodaje Ilić.
To se, podseća, ne dešava samo u pravosuđu. REM, Visoki savet pravosuđa, čitav niz tela stvorenih za nezavisnu kontrolu – sve završava u istom obrascu: forma bez suštine, zakon bez volje. U tom kontekstu, studenti koji su protestima pokušali da nateraju institucije da rade svoj posao, jesu probudili „uspavanu energiju jednog naroda“. Njihovi zahtevi su opravdani, smatra Ilić, ali u njihovom nastupu vidi i dozu naivnosti.
Mi smo majstori u Srbiji da svako dobro rešenje pretvorimo u suprotnost. Istaknuti pravnici bi zaista trebalo da budu istaknuti u smislu integriteta, profesionalnosti. Bojim se da će neki biti istaknuti samo po lošim stvarima i praktično neki od njih se ne ponašaju kao ljudi od integriteta, već kao glasačke mašine
„Nisu institucije igračka na navijenje. Ove institucije vode ljudi koji su dovedeni da kontrolišu važne predmete za političku vlast. U takvom sistemu, zahtev da te iste institucije ispune očekivanja bez prethodne promene njihovog sastava i karaktera, deluje kao mladalačka iluzija“, priča tužilac.
Čak i kada bi institucije hipotetički uradile sve što se od njih traži, deo javnosti ne bi im verovao, jer ne veruje ljudima koji ih vode. „Mi moramo da izvršimo kadrovsku obnovu institucija jer bez promene ljudi nećemo dobiti promenu funkcionisanja.“
Pritisak javnosti – korist i šteta
Što se tiče odgovornosti u slučaju nadstrešnice, Ilić upozorava na još jednu zamku: pokušaj da se svi aspekti spoje u jedan „mastodontski predmet“. „Po pravilu, čim imate veliki broj okrivljenih, mnogo se teško dođe do istine. Umesto toga, trebalo je razdvojiti: nesreća zbog urušavanja spada u krivična dela protiv opšte sigurnosti, a korupciju je trebalo posebno istraživati kroz organizovani kriminal. Nema potrebe da se sve spoji, pogotovo kada nema direktne međuzavisnosti u dokazivanju.“
Slučaj Danke Ilić pokazuje isti obrazac: jak pritisak javnosti, brzina, i na kraju – ništa. Ilić javni pritisak smatra legitimnim, ali uz određeni vid razgraničenja. „Svi koji rade u pravosuđu moraju da budu izloženi javnoj kritici. Ali da postoji granica. Kritika mora biti zasnovana na činjenicama, ne na ličnim napadima i proizvoljnim etiketama, kako to, često rade političari. Kada se ulazi u lične osobine sudija i tužilaca, to više nije kritika, to je oblik zastrašivanja.“
Jedan od najopasnijih oblika političkog pritiska na pravosuđe u Srbiji, prema mišljenju tužioca Ilića, dolazi direktno sa samog vrha vlasti. Predsednik države, kao osoba sa „najvećim političkim autoritetom u zemlji“, kako kaže, često iznosi javne, kritičke komentare na račun sudova i tužilaštva, čime „daje signale“ i utiče na ishode predmeta. „To po pravilu stvara neprimeren uticaj na rad sudova i javnog tužilaštva.“
Mediji, društvene mreže, političari – svi imaju odgovornost da razlikuju pritisak koji je korektivni od onog koji je destruktivan, dodaje.
Bajović na kraju postavlja direktno pitanje – na koji način bi reformisao tužilaštvo i pravosuđe, a Ilić odgovara da najveći problem možda i nije u procedurama i zakonima, već u mentalitetu naroda.
Predsednik države, kao osoba sa „najvećim političkim autoritetom u zemlji“, kako kaže Ilić, često iznosi javne, kritičke komentare na račun sudova i tužilaštva, čime „daje signale“ i utiče na ishode predmeta
„Od knjaza Miloša naovamo, svi vodeći političari i vladari Srbije, svoju vladarsku volju vide kao najviši zakon, kao nešto što je iznad svake upravne, sudeske i zakonodavne vlasti. Kada se to promeni i kada građani budu imali negativan odnos prema takvom postupanju političara, imaćemo šanse da popravimo stvari i dobijamo nezavisnije tužilaštvo“, kaže.
Bajović podseća da građani već pokazuju nezadovoljstvo, ali Ilić dodaje da istraživanja pokazuju da više od 30 odsto građana Srbije i dalje podržava ideju da jedna osoba odlučuje o svemu. To je, kaže, patrijarhalni pogled na državu – u kojoj je predsednik neka vrsta domaćina koji o svemu presuđuje.
*Ceo razgovor Vanje Bajović i Gorana Ilića u trideset trećoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.
