„Ovo je priča o borbi jednog pojedinca za bolje društvo, o borbi jednog čoveka koji ne pristaje da žrtva koju je njegova porodica podnela bude zataškana i zaboravljena. Ne želim da ovo bude priča samo o institucijama i pojedincima. Želim da svi mi preispitamo sopstvenu ulogu prema vama, kao nekome ko je izgubio sina“, najavila je na početku razgovora psihološkinja Ana Mirković, koja će naredne četiri epizode biti domaćin Radar Foruma. U prvoj epizodi ugostila je Milovana Milivojevića, oca koji je 2017. izgubio sina Milomira u eksploziji u fabrici “Milan Blagojević-Namenska” u Lučanima.
Priča o Milovanu Milivojeviću je za osam godina postala priča o ceni koju pojedinac plaća kada odbije da pristane na pravila sredine u kojoj se tuga godinama kupovala radnim mestima za preživele. U Lučanima, gde krug moćnika decenijama određuje ko u toj varošici ima pravo na empatiju, Milovan je uradio ono što se u takvoj sredini ne radi: tražio je istinu – ko je odgovoran za smrt njegovog sina. Sistem je do tada radio “savršeno” – podmazan strahom, novcem, bezuslovnom lojalnošću i praksom da se tragedije arhiviraju ćutanjem… sve dok se nije slomio o kičmu jednog običnog radnika, jednog hrabrog oca.
„Ja i sin smo bili druga smena obojica. Sedeli smo, popili po par čaša soka, bila je velika vrućina, oko četrdeset stepeni, pojeo je par napolitanki sa ocem i to je bilo sve. Ostao je pet-šest minuta, izašao od mene i, bukvalno na sto metara, izgoreo je, izgubio život. Više se nikad nismo videli“, počinje potresnu ispovest Milovan sećajući se dana koji je njemu i njegovoj porodici zauvek promenio život.
„Taj dan je za mene stao tu. I onda kreće moja borba, kreće agonija mene i moje porodice. Vreme prolazi, iz fabrike svi dolaze, pokušavaju mene, suprugu i ćerku da uteše, ali usput nas ubeđuju kako tu niko nije kriv, kako je sve ‘ljudski faktor’. Niko ne pominje količinu baruta, niko ne pominje da su radnici bili nepravilno obučeni, da nisu imali zaštitna odela. Niko ne pominje kartonske buriće koji su bili u raspadnom stanju. Niko ne pominje taj magacin, taj prokleti magacin ispred kog se sve desilo, koji ni dan-danas nema ni lokacijsku, ni građevinsku, ni upotrebnu dozvolu. I dan-danas taj isti objekat radi. Niko ne pominje da je umesto 440 kila baruta tu bilo negde oko dve, dve i po hiljade, što su i svedoci i četiri veštačenja potvrdila“, dodaje.
Grlom u jagode
Da su se Lučani pitali, Milovan je trebalo da bude još jedan u nizu pognutih očeva koji primaju saučešće, uzimaju odštetu i ćute, zahvalni što im ostatak porodice ima hleb na stolu. Ali, nakon što je izgubio sve što je mogao izgubiti, ostala mu je borba koju društvo nije smelo da mu prepusti da je vodi sam.
„Trebalo je da se ponašam kao svi pre mene – da pustim da sve prođe, da uzmem što ponude i da ćutim. A ja, ne želeći da prodam svog mrtvog sina, krećem u borbu sam, bukvalno sam sa svojom porodicom. Čak je i supruga bila protiv toga, plašeći se za drugo dete, za ćerku. Znači, svestan da ulazim u nešto što ne mogu da pobedim, krećem grlom u jagode.“
Milovan napominje da su doktori na VMA dali sve od sebe tih 19 dana da spasu njegovog sina i njima, kroz zahvalnost, kako kaže, nema šta da zameri. Međutim, tamo gde je sistem trebalo da pokaže empatiju, odgovornost i spremnost da se stvari razreše, ostala je tišina.
„Dok je sin bio na VMA, svi su dolazili i raspitivali se, osim direktora. Nije se pojavio. Tek 89. dan me je primio, mene, suprugu i ćerku. Znao sam s kim idem na razgovor. Znao sam da idem, kako bi se reklo, mečki na rupu. Zato sam poveo advokata, Dejana Čukića, da ide s nama. Na tom razgovoru su bili svi, predsednici sindikata, rukovodioci, šef pravne službe. Sve je bilo pripremljeno – doći će Milovan sa suprugom i ćerkom da se kao i svi ostali dogovori. Mislili su da ću da potpišem vansudski sporazum da neću goniti fabriku, da neću tražiti pravdu, da nema veze što sam ostao bez sina, a oni će mene da ’zbrinu’. Taj razgovor imam snimljen, traje dva sata i trideset minuta.
Trebalo je da se ponašam kao svi pre mene – da pustim da sve prođe, da uzmem što ponude i da ćutim. A ja, ne želeći da prodam svog mrtvog sina, krećem u borbu sam, bukvalno sam sa svojom porodicom. Suština je bila – treba da potpišem papir da prodam mrtvo dete za posao ćerki. E, Milovan to nije hteo, niti će hteti dok je živ. I da se rodim još jednom, nikada to ne bih uradio, niti mogu
Direktor mi nudi da zaposli ćerku. Kaže da supruga može da bira posao kad bude spremna, da može da dođe u bilo koje vreme. ‘Znaš, Milovane’, govori mi, ‘da sam ja sve obezbedio – deci škole, stanove, dao sve.’ Priča u jednom licu, kao da je to njegovo lično vlasništvo, kao da mu je to ostavio pradeda, deda, otac. Isto kao što naš vrhovni predsednik priča u jednom licu, kao da je državu nasledio, tako i on. Suština je bila – treba da potpišem papir da prodam mrtvo dete za posao ćerki. E, Milovan to nije hteo, niti će hteti dok je živ. I da se rodim još jednom, nikada to ne bih uradio, niti mogu. I tu kreće pritisak na mene“, nastavlja.
Špalir srama
Država je mobilisala svoju mašineriju, ne da uteši oca, već da zaštiti direktora, a radnici su, u jednom od najsramnijih prizora moderne srpske istorije, napravili špalir da aplaudiraju optuženom, dok su pored njih prolazili roditelji mrtvog momka. Dočekali su ga njegovi sugrađani, komšije i kolege. Nisu bili tu da ga zagrle. Nisu bili tu da podele tišinu s njim. Tu su bili da mu zvižde, a da aplauzom podrže direktora. Njegova usamljena borba je vrlo brzo postala ogledalo Srbije – ogledalo u koje Srbija nije smela da se pogleda jer bi videla odraz sopstvenog kukavičluka.
„Svi u Lučanima su me posle toga izbegavali. Nisam imao podršku ni rodbine. Šta da pričam o kolegama i komšijama s kojima sam porastao, ljudima koji su mi bili i sinu i ćerki na prvom i osamnaestom rođendanu. Od 1.300 radnika koliko je tada imala fabrika, cela fabrika je jednog dana bila ispred suda u Ivanjici, ceo put su zauzeli. Došli su da dočekaju direktora, da mu aplaudiraju. S druge strane, supruga i ćerka i ja – nas troje. Došli su mi komšije, kolege, prijatelji koji su mi bili na slavi, da budu u tom špaliru. Stajali su i čekali direktora. Mene su psovali, mrtvu majku mi pominjali, govorili mi kako ću ja da ostavim njihovu decu bez hleba. A svoje sam već sahranio. Od tog dana svi su prekinuli bilo kakvu komunikaciju sa mnom. Još sam bio na bolovanju kada sam prvi put ušao u fabriku. Dočekali su me tako što su me odmah poslali kod izvršnog direktora, što sam odbio. U trpezariji – kad uđem na doručak, sednem za sto, za moj sto ne sme niko da sedne. Sedim sam. Bukvalno su me izolovali. Ja sam postao protivnik cele varošice, cele fabrike. Tako su umislili, tako su ih naučili“, opisuje Milovan.
Na pitanje Ane Mirković, gde vidi razloge za takvo besramno ponašanje okoline, Milovan nema dilemu da je u pitanju samovolja i strahovlada jednog čoveka.
„Jedan lokalni moćnik, lokalni šerif koji je 40 godina vladao tom varošicom. Niko nije smeo da mu se suprotstavi. Bukvalno je vedrio i oblačio, zapošljavao i otpuštao, postavljao predsednike opštine, načelnike SUP-a, komandire stanice, upravljao fudbalskim klubom… Sve. Kod ljudi je postojao strah od njega, za sopstvenu egzistenciju, za posao, za decu. U toj fabrici su zaposlene supruge, deca, neko je planirao da zaposli dete ili ženu. I da se ne bi zamerili tom lokalnom moćniku, bilo je najlakše okrenuti leđa Milovanu.“
Mirković ga podseća da je, uprkos tišini Lučana, podršku dobijao u drugim gradovima. „Pratila sam šta se dešavalo u Kragujevcu, kada ste imali zakazana ročišta, ljudi, stotine, možda i hiljade, čekali su ispred suda da vam se zahvale za borbu koju vodite. I sami ste rekli – sina ne možete da vratite, ali se borite za svu našu decu, da se takva tragedija ne ponovi. Ipak, koje su vas tišine najviše zabolele?“
Od 1.300 radnika koliko je tada imala fabrika, cela fabrika je jednog dana bila ispred suda u Ivanjici, ceo put su zauzeli. Došli su da dočekaju direktora, da mu aplaudiraju. S druge strane, supruga i ćerka i ja – nas troje. Došli su mi komšije, kolege, prijatelji koji su mi bili na slavi, da budu u tom špaliru. Stajali su i čekali direktora. Mene su psovali, mrtvu majku mi pominjali
„Očekivao sam, normalna stvar, od kolega i od prijatelja za koje sam mislio da su mi prijatelji. Živeo sam u zabludi do trenutka dok nisam sina izgubio. Mislio sam da imam prijatelje, komšije. Kad sam izgubio dete, video sam kakvi su to prijatelji. Kad me je zlo zadesilo, svi su stali na stranu moćnog direktora, a nama okrenuli leđa.“
„Nije radio na manekenskoj pisti“
On podseća i na susret sa predsednikom države, koji je postao svojvrstan simbol nečasnog odnosa vlasti prema njegovoj tragediji, a ispostaviće se, i narednima koje su zadesile ovo društvo.
„Taj se snimak vrteo na svim televizijama. Prišao sam predsedniku države, tada i sada aktuelnom. Kažem mu: moje dete je izgorelo u majici. A on meni: ‘Milovane, pa nije radio na manekenskoj pisti.’ Nije moj sin bio u majici zato što je on hteo, nego zato što je neko dozvolio da nema zaštitno odelo. Sad im je nabavljeno zaštitno odelo, sad devet godina, hvala Bogu, nije bilo nesreće. Ali za moje dete je kasno. Taj predsednik države me je primio na sat vremena razgovora. Posle toga smo dve pune godine obilazili sve pragove, sve institucije ove države da bismo morali da dođemo do njega da se bilo kakav postupak pokrene, da se istraga uopšte otvori. Je l’ to normalno?“, pita otac koji sve te godine nije izgubio volju da dobije pravdu za svog sina.
Mislili su da će ga slomiti birokratijom, uvredama i pretnjama. Ali zaboravili su jednu stvar – ne postoji strašniji protivnik od čoveka koji više nema šta da izgubi. U godinama koje su usledile, Milovan je postao hodajuća optužnica protiv srpske apatije. Dok se on borio protiv sistema, društvo je uglavnom ćutalo, naviknuto da okreće glavu pred tuđom nesrećom sve dok ona ne zakuca na njihova vrata. Odbio je da prihvati ulogu tihe žrtve – i upravo zato njegova borba postavlja pitanje koje ova zemlja uporno izbegava: kada smo postali ljudi koji mirno gledaju kako krivci dobijaju ovacije, a žrtve prezir?
„Ponoviću po ko zna koji put, da smo uz sebe tada imali sto ljudi podrške, siguran sam da bismo uspeli mnogo više. Njih sto, nas troje i advokat – mislim da bismo uspeli da promenimo stvari. I ovako sam, koliko-toliko, uspeo. Radnici su u vreme kada je moj sin stradao imali najveću platu oko 69.000 dinara. Sad imaju tri puta veće plate. Sad imaju zaštitnu opremu. Sad je uveden video-nadzor u svaki objekat, čak i u kuhinje, u trpezarije. Sad su promenjeni kartonski burići, urađeni su mesingani sa gumenim poklopcima. Više ne voze barut na elektrokolicima, nego na vučnim vozilima, na prikolicama. Toliko se toga promenilo uz malo, uz neku malu borbu nekog Milovana. Svi su dobili. Ja sam izgubio sve i ne mogu ništa da vratim. Izgubili smo i zdravlje, i ja i supruga, ali nije ni bitno. Ono što je bitno, još niko nije našao za shodno da kaže – izvini. Gde god smo se pojavili, u Kragujevcu, u Čačku, u Užicu… ljudi su nam prilazili, da nas pozdrave, da nam pruže ruku. U Lučanima – niko. Direktor je umro, a niko nije našao za shodno da priđe meni, supruzi Neli, ćerki Mirjani i kaže: ‘Oprostite, morali smo, bili smo pod pritiskom, plašili smo se za sebe i porodicu’. Niko.“
Trebalo je da krenemo u ovu borbu ranije, a ne da sada čekamo da nam deca oslobađaju državu, institucije. I sada, umesto da idemo uz tu decu, da idemo svi, nema nas dovoljno koliko treba. Sad bi trebalo da se probudimo, da stanemo, da stanemo svi na istu stranu. Da podržimo i Milovana i sve koji se bore. Da podržimo decu i omladinu, da konačno stvorimo zdravu državu i zdravo društvo
I pored svega, Milovan ne govori kao čovek koji se odrekao vere da je promena moguća. Naprotiv, govori kao čovek koji je sve posledice te borbe već platio.
„Nadam se da će doći do promene. Iskreno se nadam, ali duboko mislim i ubeđen sam da se još nije dovoljan broj građana ove države probudio. Ali imam nadu da su se konačno mladi ljudi – studenti, budući doktori, pravnici – probudili i videli u kakvoj državi žive. E sad, nadam se da će oni uspeti da probude i ostatak zaspale Srbije. Ali ne mogu ni oni ništa da urade bez podrške nas, starijih. Mi smo ti koji smo dozvolili da do ovoga dođe. Krivim prvo sebe što sam ovo dočekao. Trebalo je da krenemo u ovu borbu ranije, a ne da sada čekamo da nam deca oslobađaju državu, institucije. I sada, umesto da idemo uz tu decu, da idemo svi, nema nas dovoljno koliko treba. Svi čekamo da neko drugi uradi posao, da ova deca odrade sve, pa ćemo posle, možda, da izađemo da ih pozdravimo, pa ponovo u toplu kuću i topao stan. A oni da završe.“
„Hvala što ste dobar čovek“
Psihološkinja Ana Mirković pred kraj epizode bolno sumira nešto što je ostatku društva promaklo – Milovanova priča nije tragedija jedne porodice, već skener čitave zemlje. Sve što su institucije zakopale, sve što su komšije prećutale i sve što je društvo odbilo da vidi, stalo je u čoveka koji je došao u studio bez ičega osim istine. A onda je Mirković izgovorila ono što je trebalo da mu bude rečeno još prvog dana, kada su ga Lučani ostavili samog da nosi teret svih nas.
„Vi svojom pričom pokazujete koliko je važna borba, koliko je važna odlučnost, koliko je važna istrajnost, koliko je važno da ne odustajete onda i kada vam svi okrenu leđa. Vi nam zaista držite lekciju o poštenju i o pravoj borbi za pravdu i o pozivanju na odgovornost. Ovo nije priča samo o porodici Milivojević, ovo je priča o svima nama. Dobili smo lekciju da ne smemo da odustanemo, da moramo da istrajemo u ovoj borbi, jer ovo društvo će biti bolje samo ako svako od nas bude bolji čovek. Milovane, hvala vam što ste dobar čovek.“
Priča o Milovanu Milivojeviću postala je priča o ceni koju pojedinac plaća kada odluči da živi uspravno u društvu koje je naviklo da puzi. I dok Lučani i dalje ćute, njegov glas ostaje da odzvanja kao neugodna savest jedne zaspale zemlje.
Ovo nije priča samo o porodici Milivojević, ovo je priča o svima nama. Dobili smo lekciju da ne smemo da odustanemo, da moramo da istrajemo u ovoj borbi, jer ovo društvo će biti bolje samo ako svako od nas bude bolji čovek. Milovane, hvala vam što ste dobar čovek
„Svi možemo jednog dana postati Milovan. Svi možemo jednog dana postati roditelji iz škole ‘Vladislav Ribnikar’. Svi jednog dana možemo biti Dubona i Malo Orašje. Svi jednog dana možemo biti pod nadstrešnicom. Svi jednog dana možemo biti Dijana Hrka. Ali ne smemo da dozvolimo da budemo Milovan Milivojević – da izgubimo nešto najdraže, najmilije, da ugasimo sopstvenu kuću, sopstvenu slavu, da izgubimo dete, pa da se onda probudimo. Sad bi trebalo da se probudimo, da stanemo, da stanemo svi na istu stranu. Da podržimo i Milovana i sve koji se bore. Da podržimo decu i omladinu, da konačno stvorimo zdravu državu i zdravo društvo. Ja se nadam i verujem da će se to desiti.“
*Ceo razgovor Ane Mirković i Milovana Milivojevića u četrdeset trećoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.
