Peti i poslednji sagovornik Danice Popović, profesorke Ekonomskog fakulteta u penziji, bio je vladika diseldorfski i cele Nemačke Grigorije. U sedamnaestoj epizodi Radar Foruma, sagovornici su razgovarali o zanimljivim religijskim, kulturnim i društvenim temama, i to s pozicija naizgled suprotstavljenih, a zapravo komplementarnih – profesorka Popović sebe određuje kao bogotražitelja, a vladiku je predstavila kao svešteno lice koje razume i crkvu i laike.
Položaj žene u crkvi
Na pitanje o položaju žene u crkvi, za koje se često može čuti da je podređen – recimo, žene mogu biti svetice, ali ne i sveštenice –, vladika Grigorije je rekao da odgovora bezbroj, ali da nijedan neće biti dostatan.
„Nas koji smo dugo u crkvi, bavimo se njome i njenim učenjem, povređuje nas kad neko kaže da su žene u crkvi podređene. Dogmatski gledano, nema prepreke da žena bude sveštenik. Biti svetica je mnogo uzvišenije. U Justinijanovo vreme su preko stotinu žena bile đakoni, imale su najvišu ulogu, naime, da budu duhovnici. Kontekst je važan, i vreme – ženama su pristupale žene, jer su lakše razgovarale o problemima koji su ih mučili. S vremenom se to izgubilo, a trajalo je do 11. veka. U novijoj istoriji, imamo dvojicu svetitelja koji su od ljudi i crkve pretrpeli ogromne nepravde, Nektora Eginskog i Filareta Moskovskog, a obojica su rukopoložili neke žene za đakone, verovatno gledajući da obnove tu tradiciju. Moj je utisak da je Hristos, glava i osnivač crkve, ženu podigao na mesto koje joj niko nikad pre njega nije dodelio. Žene su njegove učenice, putuju s njim, uče od njega i podučavaju druge. Na kraju su ostale s njim pod krstom, kad su se čak i apostoli razbežali“, kaže vladika.
Prema njegovim rečima, ruski teolog Mihail Skabalanovič posvetio je pažnju delu jevanđelja u kojem žena iz naroda Isusu kaže: „Blagoslovena bila utroba koja te je nosila i grudi koje su te dojile“, upravo da bi pokazao da društveno prihvatljiva pohvala žene kao majke nije bila u Hristovom fokusu.
Hristos svoju majku nije gledao kao porodilju, nekoga ko mu je dao život, nego je od nje učinio svoju učenicu i učiteljicu drugih, što je vrlo uzvišeno
vladika Grigorije
„Jer, na njene reči, Hristos kaže: ‘Blaženi su oni koji slušaju reč Božju i drže je.’ Hristos svoju majku nije gledao kao porodilju, nekoga ko mu je dao život, nego je od nje učinio svoju učenicu i učiteljicu drugih, što je vrlo uzvišeno“, zaključuje vladika.
Moć reči
U Svetom pismu jednako su važni i ćutanje i reči, nastavlja sagovornik profesorke Popović, jer je prvo odraz Božje moći, a potonje – Bog sam.
„Fascinantna mi je ta Hristova rečenica da su blaženi oni koji slušaju Božju reč i drže je, jer smo mi satkani od reči. A u početku beše reč, i reč beše Bog, Bog je logos, Bog je reč. Izgrađuje nas da jesmo, kao što nas i ružna ili gruba reč razgrađuje, pogotovo od onih koje volimo, a treba da volimo sve. Kao da nam razruši temelje, sve nam cigle minira, tolika je njena moć“, predočava vladika Grigorije.
O ateistima, teistima i ljudima u mantiji
Prema njegovim rečima, u osnovi gotovo svakog ateizma nalazi se potraga za Bogom. To profesorka Popović i vladika Grigorije pokazuju na primeru Ivana Karamazova, jednog od centralnih likova Braće Karamazov Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.
„Čovek postavlja ateistička pitanja, ali čim ih postavlja, on traži Boga. Pravi ateista bi bio samo neko koga ta tema uopšte ne interesuje. Kroz Ivanov lik, Dostojevski izražava kritiku tadašnje crkve u Rusiji. U vidu treba imati da je to njegova nedovršena knjiga. Čak postoje teorije da je Aljoša trebalo da postane ateista i revolucionar, a Ivan da postane vernik. Kad u jevanđelju neki čovek moli Hrista da isceli njegovog sina ili slugu, nisam sada siguran, Hrist ga pita: ‘Veruješ li’, a on mu odgovori: ‘Verujem, gospode, pomozi mom neverovanju.’ Neverovatno paradoksalno, a istovremeno jako istinito. Kad mi ljudi priđu kao svešteniku i kažu: ‘Voleo bih da verujem, ali baš i ne verujem’, kažem im: ‘Ja isto tako’, i onda malo zastanu. Jer, za veru se treba boriti. Za neverovanje se ne treba boriti, ono se uvek javlja samo“, predočava vladika.
Čovek postavlja ateistička pitanja, ali čim ih postavlja, on traži boga. Pravi ateista bi bio samo neko koga ta tema uopšte ne interesuje
vladika Grigorije
Na pitanje profesorke Popović kako vladika doživljava laike, ali i svoje kolege u sveštenstvu kroz prizmu mantije, njen sagovornik je podsetio da, crkve što se tiče, ceo ljudski rod je „carsko sveštenstvo”.
„Imam ja mlade sveštenike koji mnogo čitaju i trude se, volim s njima da razgovaram. Jedan je baš naklonjen filosofiji. Njegove reči o sveštenstvu bile su mi interesantne. Mantija pokriva sve ono što je nebitno, kaže on, a bitno ostaje otkriveno, glava i ruke. Šta glavom radimo i rukama delamo, to se računa. Ostavilo je dubok utisak, ta opaska. Kao hirurg kad obuče svoje odelo. Pomislio sam na sveštenike kad kažu: ‘Ako ćemo da pijemo, daj da skinemo mantije.’ Ali naše ruke i naši umovi ostaju isti. I bez mantije smo sveštenici. Kao lekar što ostane lekar, ili profesor, kad skine odelo. Pošto sam nekako vezao srce za to Trebinje, pomenuo bih i Jovana Dučića, koji je govorio, pomalo sarkastično, da je balerina balerina i kad se zamonaši. Čovek je sveštenik i bez mantije i s njom, u danu i noći, u svakoj poziciji. Ako nije sveštenik, može i šest mantija da obuče“, zaključio je vladika Grigorije.
*O čemu su još govorili Danica Popović i vladika Grigorije u sedamnaestoj epizodi Radar Foruma pogledajte na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1 svake subote od 18 časova
