Pišu: Studenti u blokadi Fakulteta muzičke umetnosti i Fakulteta primenjenih umetnosti
U periodu od 2012. do 2025. godine, kulturni sektor u Republici Srbiji prošao je kroz duboku i višeslojnu krizu. Na prvi pogled, festivali se održavaju, pozorišta igraju, muzeji (povremeno) otvaraju vrata. Ali ispod površine, kulturni sistem puca: bez stabilne finansijske osnove, uz urušene institucije, politizovane konkurse i sve slabiju podršku nezavisnoj sceni.
Jedan od najjasnijih pokazatelja odnosa države prema kulturi jeste njen budžet. Od 2012. godine do danas, izdvajanja za kulturu u državnom budžetu nijednom nisu dostigla čak ni minimalni prag od jedan odsto. U 2013. godini budžet za kulturu sveden je na rekordno niskih 0,62 odsto, a 2020. – nakon rebalansa zbog pandemije – pao je na svega 0,49 odsto. Preporuka Uneska iznosi između 1 i 1,5 odsto, dok pojedine evropske zemlje izdvajaju i više od tri.
U 2025. godini, i pored nominalnog rasta sredstava, procenat ostaje isti: 0,67. Istovremeno, troškovi života i cena produkcije programa rastu, što realno smanjuje efekat svakog dinara uloženog u kulturu. Kultura tako ostaje ne samo potcenjena, već i funkcionalno onemogućena da ispuni svoju društvenu ulogu.
Najvidljiviji simboli propadanja kulturnog sistema jesu institucije koje su godinama bile zatvorene za javnost. Narodni muzej u Beogradu, osnovan 1844. godine, bio je zatvoren od 2003. do 2018. – punih 15 godina. Obnova muzeja je višestruko prolongirana i bez jasne odgovornosti za kašnjenja. Tokom tog perioda, celokupna nacionalna kolekcija bila je van domašaja javnosti. Mnogi građani nisu ni znali da Srbija poseduje dela Van Goga, Mondrijana, Klimta, što samo po sebi svedoči o posledicama.
Umetnost i kultura su za ovu vlast nepoželjne, zato se sredstva usmeravaju ka manifestacijama koje odgovaraju dominantnom političkom narativu. Time se kulturni sektor instrumentalizuje, a nezavisni akteri pokušavaju delegitimizovati kao remetilački faktor
Muzej savremene umetnosti zatvoren je od 2007. do 2017, takođe zbog dugotrajne rekonstrukcije. Iako su oba muzeja na kraju otvorena uz veliko medijsko slavlje, studenti podsećaju da je za više od jedne generacije mogućnost da uopšte vide umetnička dela u najvažnijim institucijama – praktično nestala.
U Subotici, pozorišna zgrada je bila ruinirana od 2007. do 2022. Projekat rekonstrukcije koji je u startu najavljen kao „brz i efikasan“ prerastao je u višedecenijsko gradilište, koje je koštalo višestruko više od planiranog. Slična situacija dogodila se i u Zaječaru, gde je Dom kulture desetkovan i od 2021. godine bez osnovne opreme i bez stalnog zaposlenog osoblja.
Poseban problem predstavljaju javni konkursi, koji su umesto mehanizma podrške postali instrument netransparentnosti i političke kontrole. Analiza Nezavisne kulturne scene Srbije iz 2022. godine otkrila je više od 100 projekata na republičkom, gradskom i pokrajinskom nivou koji su dobili sredstva iako ne ispunjavaju osnovne kriterijume – među njima i organizacije osnovane svega nekoliko dana pre zatvaranja konkursa.
Istovremeno, festivali sa decenijskom tradicijom, priznati umetnici i institucije dobijaju minimalna ili nikakva sredstva. Beogradski festival igre, organizacija Zillion film, Kusturičin „Kustendorf“ – samo su neki od primera manifestacija koje godinama dobijaju milionske iznose iz više javnih izvora, bez javno dostupnih obrazloženja. Na drugoj strani, festival mladih u Vrbasu je otkazan 2025. nakon 57 godina neprekidnog trajanja, jer lokalna samouprava „nije imala sredstava“.
U 2023. godini, na konkursima Ministarstva kulture za savremeno stvaralaštvo, više desetina organizacija sa višegodišnjim radom ostalo je bez podrške, dok su sredstva otišla na programe bez javnog traga ili autorskog značaja.
Tako je i ove godine: gradski konkurs za sufinansiranje projekata u kulturi u Beogradu za 2025. godinu – drugu godinu zaredom – ne postoji, bez jasnog i argumentovanog obrazloženja. Sekretarijat za kulturu naveo je ostavke pojedinih članova komisije kao razlog ovogodišnjeg gašenja konkursa. Ostavke ne mogu biti izgovor za gašenje celokupnog procesa dodele sredstava iz javnog budžeta.
Kultura nije ni potrošnja ni dekor. Ona je osnova svakog društva koje želi da opstane, razmišlja, pamti i stvara. Zbog toga studenti dižu glas: „Kultura ne traži milostinju – traži da joj se vrati ono što joj pripada“
Dodatno, zabrinjava okolnost da se u isto vreme nesmetano sprovodi višemesečna manifestacija „Beogradski dani porodice“, sa očigledno obezbeđenim sredstvima. Postavlja se logično pitanje: ako grad nema kapacitet da sprovede javni konkurs za kulturu, kako to da bez ikakvog zastoja finansira manifestaciju koja ne pripada primarno umetničkom sektoru, već, pre svega, nosi ideološko-politički karakter?
Ovakav nesklad šalje jasnu poruku: umetnost i kultura nisu poželjne u institucionalnom prostoru, dok se sredstva usmeravaju ka manifestacijama koje odgovaraju dominantnom političkom narativu. Time se kulturni sektor instrumentalizuje, a nezavisni akteri – uključujući i studentske inicijative – pokušavaju delegitimizovati kao remetilački faktor, umesto kao temelj savremenog društva.
KORUPCIJA U KULTURI
Sektor kulture nije zaobišao ni korupciju. Pored poznatog slučaja Etnografskog muzeja u Beogradu, gde je direktorka osumnjičena za proneveru 14 miliona dinara, u javnosti su se pojavile i informacije o sličnim zloupotrebama u ustanovama širom Srbije – ali bez odgovora nadležnih. U pojedinim slučajevima, direktori koji su suočeni s optužbama za finansijske zloupotrebe nastavljaju da obavljaju funkcije bez smetnji.
Nakon bahatog pokušaja skidanja statusa kulturnog dobra sa zgrade Generalštaba, 14. novembra 2024. studenti su pokazali da ih se tiče, i da neće ćutati
Odsustvo odgovornosti stvara atmosferu nekažnjivosti i slabi poverenje u kulturne institucije – kako među radnicima, tako i među građanima. Slučajevi zloupotreba se ne završavaju otkazima, sudskim procesima ni vraćanjem sredstava, već se najčešće zaboravljaju u tišini.
Nezavisna kulturna scena, u kojoj svoje prve korake prave stotine studenata umetničkih i humanističkih smerova, suočava se sa nedostatkom prostora, tehničkih uslova i finansijske sigurnosti. Prostori kao što su „MagaCin“ u Beogradu, nekadašnji REX, ili alternativni domovi kulture po manjim mestima funkcionišu zahvaljujući entuzijazmu, samofinansiranju i povremeno međunarodnoj pomoći.
Primer bioskopa „Zvezda“, koji su studenti i umetnici 2014. godine preuzeli i pretvorili u slobodnu kulturnu zonu, ostaje kao simbol borbe protiv kulturne nevidljivosti. Nažalost, takve inicijative ostaju van institucionalne zaštite i u stalnoj su opasnosti od prinudnog gašenja.
Godinama unazad, budžet za kulturu u Srbiji je zabrinjavajuće nizak. I ono malo sredstava što se izdvaja, trebalo bi da pokrije sve – od savremene umetnosti, pozorišta, filmske produkcije, do obrazovanja, nauke i, često zaboravljene – kulturne baštine.
MANIPULACIJE NACIONALNIM IDENTITETOM
Kulturna baština se u javnom govoru često koristi kao simbol nacionalnog identiteta. Volimo da se njome hvalimo, ali kada dođe do konkretnih ulaganja, održavanja i obnove, ostajemo nemi ili praznih ruku. U tom smislu, država je često „velika na rečima, mala na delima“.
Dok su druge zemlje ulagale u kulturnu diplomatiju, javne programe, digitalizaciju baštine i podršku mladima, Srbija je izgubila skoro dve decenije razvoja. Mladi umetnici masovno odlaze u inostranstvo. Mnogi od njih nikada ne dobiju priliku da realizuju svoje ideje u zemlji iz koje potiču
Institucije koje imaju zadatak da čuvaju i prezentuju kulturno nasleđe – poput Zavoda za zaštitu spomenika kulture (republičkog i gradskih), muzeja, arhiva i biblioteka – funkcionišu pod stalnim pritiscima. Suočavaju se sa nedostatkom sredstava, hroničnim manjkom zaposlenih, politički postavljenim direktorima koji često nisu kvalifikovani za svoj posao, kao i zastarelim uslovima rada. O mladima da i ne govorimo, čini se da je naš glas o kulturnoj baštini i tome šta prepoznajemo kao značajno, već podrazumevano beznačajan.
Nakon bahatog pokušaja skidanja statusa kulturnog dobra sa zgrada Generalštaba, 14. novembra 2024. studenti su pokazali da ih se tiče, i da neće ćutati.
Uklanjanje kulture sa liste državnih prioriteta ima dublje posledice od pukog zatvaranja muzeja ili otkazivanja festivala. Dugoročno, društvo koje ne ulaže u umetnost, kritičku misao i stvaralaštvo postaje pasivno, podložno manipulaciji i zatvoreno za dijalog. Erozija kulturnih institucija ide ruku podruku sa erozijom obrazovanja, medija i javne sfere.
Dok su druge zemlje ulagale u kulturnu diplomatiju, javne programe, digitalizaciju baštine i podršku mladima, Srbija je izgubila skoro dve decenije razvoja. Mladi umetnici masovno odlaze u inostranstvo. Mnogi od njih nikada ne dobiju priliku da realizuju svoje ideje u zemlji iz koje potiču.
Godinama unazad, budžet za kulturu u Srbiji je zabrinjavajuće nizak. I ono malo sredstava što se izdvaja, trebalo bi da pokrije sve – od savremene umetnosti, pozorišta, filmske produkcije, do obrazovanja, nauke i, često zaboravljene – kulturne baštine
Studentski glas ističe da zahtevi kulturnih radnika nisu luksuzni, već bazični. Jedan procenat budžeta, transparentni konkursi, profesionalno upravljanje institucijama, prostor za nezavisnu scenu – to nisu ideali, već osnovni preduslovi za postojanje kulturne politike. Bez toga, Srbija ne samo da gubi umetnike, već i samu mogućnost da bude kulturno relevantna nacija.
Kultura nije ni potrošnja ni dekor. Ona je osnova svakog društva koje želi da opstane, razmišlja, pamti i stvara. Zbog toga studenti dižu glas: „Kultura ne traži milostinju – traži da joj se vrati ono što joj pripada.“
