PI.FYI je projekat nastao kao razrada njuzletera PerfectlyImperfect,i sa idejom da na njemu, kroz sajt ili aplikaciju, ljudi dele ono što vole i otkrivaju nove stvari koje preporučuju. Projekat je poseban jer preporuke dolaze od stvarnih ljudi, ne od algoritama. Autor PI.FYI ga opisuje kao mešavinu Letterboxd aplikacije za različite sadržaje (ne samo za filmove) i davno zaboravljenog MySpace-a, odnosno neku vrstu onlajn biltena kakve smo u ranim danima interneta voleli. Ova web adresa se može posmatrati kao mala revolucija protiv dominacije algoritamske selekcije sadržaja u svim onlajn servisima, platformama i kanalima koje koristimo, čime je postala samo jedan primer dosta šireg pokreta koji kruži internetom. On je inspirisan zabrinutošću i svešću da najvećim brojem priča koje do nas stižu – bilo da je reč o vestima ili popkulturnim sadržajima – upravljaju algoritmi, odnosno programirani mehanizmi koji sužavaju mogućnost da se istinski slobodno i radoznalo krećemo nepreglednim umreženim prostorom. Algoritamska selekcija upravlja našim informisanjem, učenjem, razumevanjem događaja i procesa, odnosno direktno oblikuje naše odluke, ponašanje, stavove. Svest o potencijalnim negativnim stranama ovog tehno-diktatorskog pristupa nikada nije bila veća, navodi magazin Wired, jer algoritmi oblikuju našu politiku, kulturu, teme koje su dominantne u društvu.
U knjizi Filterworld, autor navodi da živimo u svetu u kome su serije odluka koje su donosili ljudi danas zamaskirane i automatizovane, na nivou koji je nehuman i previše brz. Algoritme dizajniraju programeri monopolskih tehnoloških kompanija, eksploatišući podatke koje mi, korisnici, obezbeđujemo logujući se svakodnevno na njihove servise. Tako tehnologija, koju suštinski mi konstruišemo, dominira našom percepcijom i pažnjom.
Svest o opasnosti algoritamske dominacije nije nova – „Algoritmi društvenih medija imaju tendenciju da pojačaju naše lične predrasude. Postoji velika razlika između skrolovanja kroz feed vesti na mreži – koje je posebno usmereno na vas – i preuzimanja mešavine sadržaja od kojih neki mogu da ojačaju, a ne da ospore vaša uverenja“, navode istraživači Algorithmsand Culture Research Group. Ako ne nailazimo na sadržaje koji osporavaju ili izazivaju naše stavove i predrasude, oni će verovatno postati ukorenjeni i, u zavisnosti od naših životnih okolnosti, okruženja, društva, kulture, pa i psiholoških karakteristika ličnosti – mogu postati ekstremistički.
Kako se publika bori protiv algoritmima kontrolisanih okruženja? Najčešće stvarajući neka svoja onlajn okruženja, u kojima će se komunikacija odvijati spontano, prateći dinamiku i interesovanja pojedinaca koji tu grupu čine. Način komunikacije u tim grupama je nepredvidljiv, ne uvek pravolinijski, često haotičan, ponekad nas i nervira – kao što je slučaj i sa drugim ljudskim, tehnološki nekontrolisanim komuniciranjem. Svi imamo različite Viber, Telegram ili WhatsApp grupe u kojima komentarišemo vesti, razmenjujemo mimove, linkove i postove sa mreža, za koje mislimo da bi grupi bili interesantni. U tim grupama, korisnici postaju neka vrsta algoritma – opasnost od stvaranja neke vrste filter mehura i dalje postoji, ali su i šanse da nas neki sadržaj iznenadi, usmeri u novom pravcu razmišljanja ili motiviše na preispitivanje – veće.
Ova vrsta samoorganizovanja publike onlajn u nove, male zajednice, nesavršene, ali šarmantne u svojoj nepredvidljivosti, neće nikad moći da zameni naš digitalni život kojim upravljaju algoritmi, ali će moći da ga obogati, da mu da dodatnu vrednost i, najvažnije, čvršće ga poveže sa realnošću. Svaka onlajn grupa ili grupa na aplikaciji može biti mala borba za individualno, lično, stvarno – dok nas algoritmi vode ka predvidljivim sadržajima u kojima smo uljuljkani u svoje stavove i interesovanja, grupe kojima upravljaju ljudi iznenađuju nas, inspirišu na komunikaciju, debatu, razvojnost. I ponekad nerviraju – ali, stvaran život nekad mora i da nervira.
