Oko elegične pesme ništa nije bilo unapred osmišljeno i isplanirano već su to bile okolnosti koje su se nizale jedna za drugom. Povezane sudbinom u razmaku od nekoliko decenija, nastajale su postepeno. Pesma mladog stražara je najpre doživela neuspeh da bi se u Ulici Miloša Velikog, nekadašnjem beogradskom korzou, kolo sreće okrenulo. Tek odatle se po celoj Evropi i do Severne Afrike čula i pročula legendarna melodija Lili Marlen. Ove godine spaja ih jubilej: 100 godina od postojanja Radio Beograda i 85 godina od izvođenja pesme.
Prva u nizu okolnosti desila se za vreme Velikog rata, jedne kišne noći u Berlinu, za mladog vojnika Hansa Lajpa. Pre nego što će krenuti na front, „u jednoličnosti koraka između sivog ragastola“, doletela su mu dva imena kao neki talisman: Lili i Marlen. Strah od smrti je nestao i Lajp je bio siguran da će se vratiti živ, a strofe pesme su nastajale jedna za drugom.
Pravi identitet Lili Marlen nije utvrđen sa sigurnošću, kao ni da li je pesma posvećena jevrejskoj glumici, Bečlijki Lili Frojd Marle. Prva pevačica koja ju je otpevala 1939. godine i sa kojom je identifikovana, bila je Lale Andersen. Ali tek kada ju je izvela Marlene Ditrih, melodija je otišla u pozadinu a glumičin glas postao simbol prepoznavanja. Za neke vojnike na frontu pesma je bila poslednja želja koju su imali i poslednje što su čuli. U Beogradu je, nakon bombardovanja, terora i brutalnosti nacističke Nemačke, bila omražena.
Slušanje pesme o mladom paru ispod fenjera, stražaru i njegovoj devojci Lili Marlen, o ljubavi i o smrti, zahvaljujući ogromnom dometu beogradske radio-stanice postalo je svakodnevni ritual za milione slušalaca sa obe strane severnoafričkog fronta
Kada je Nemačka 1941. godine okupirala Beograd, propagandne trupe su dobile naređenje da odmah krenu sa emitovanjem preko lokalnog radija. Kako je zgrada Srpske kraljevske akademije, u kojoj se nalazio studio Radio Beograda, oštećena u bombardovanju, grupa koja je bila zadužena za obnavljanje uselila se u deo tadašnjeg Ministarstva šuma i ruda. Sa petog sprata impozantne palate, oglasio se Vermaht preko „Soldatensender Belgrad“, koji je emitovao radio-program na nemačkom i srpskom jeziku. Pedesetak gramofonskih ploča koje su stajale na raspolaganju, nije bilo ni približno dovoljan fundus za dvadesetjednočasovno emitovanje.
Postoje različite verzije o tome kako je „Elektrola“ vinil iz Beča stigao do Beograda. Ono što je sigurno jeste da je u sanduku sa pločama koje su donete iz tamošnje radio-stanice bilo i originalno izdanje Pesme mladog stražara, označeno kao nepodobno i nepopularno. Sve što je nakon toga usledilo doprinelo je stvaranju ratne legende o „Lili Marlen“.
Melodiju koju je za reči pesme komponovao nacista Norbert Šulce, „Sender Belgrad“ je puštao više puta dnevno a popularnost joj je rasla munjevitom brzinom. Kada ju je vođa radija, poručnik Karl-Hajnc Rajntgen, zbog straha od represalija skinuo sa programa, stigle su poštom hiljade protestnih pisama sa zahtevom da se pusti pesma koja je budila čežnju za dalekim domom. Od avgusta 1941. godine Lili Marlen je emitovana svako veče u 21 čas i 57 minuta, pre poslednjih vesti koje su počinjale u deset sati uveče. Prema svedočenjima, tada je prestajala paljba sa svih strana fronta, uključujući i savezničke, nastalo bi zatišje i to bi bile jedine tri minute mira.
Od avgusta 1941. godine Lili Marlen je emitovana svako veče u 21 čas i 57 minuta, pre poslednjih vesti koje su počinjale u deset sati uveče. Prema svedočenjima, tada je prestajala paljba sa svih strana fronta, uključujući i savezničke, nastalo bi zatišje i to bi bile jedine tri minute mira
Radio-talasima se večerima iz beogradskog potkrovlja velelepnog zdanja u stilu akademizma, iz grada u kome su vršene paklene odmazde i uništenja, preneo u etar zvonki glas, ritam marša i oštar nemački jezik. Slušanje pesme o mladom paru ispod fenjera, stražaru i njegovoj devojci Lili Marlen, o ljubavi i o smrti, zahvaljujući ogromnom dometu beogradske radio-stanice postalo je svakodnevni ritual za milione slušalaca i sa obe strane severnoafričkog fronta. Nedeljno je stizalo i po deset hiljada pisama u redakciju, posvećenih ovom muzičkom fenomenu.
Potražnja za pločom postala je masovna, a iznenadni uspeh iznenađenje i za Lale Andersen i za Hansa Lajpa: glumici se obratio vlasnik pansiona u kome je boravila kada je pesma emitovana leta 1941. godine, dok se autor uz čašu vina našao u jednom nemačkom bircuzu kada ju je iz dalekog Beograda čuo preko škripavog radija. Gde god da se pesma u Nemačkoj čula, prisutni bi ustali i pevali u horu. Novo izdanje ploče koje je Lale Andersen 1939. godine snimila u „Elektroli“ je prvo u istoriji nemačke muzike koje je dostiglo milion primeraka. Isključivo zahvaljujući „Vojničkom radio Beogradu“.
Međutim, nisu se svima dopali ovaj neočekivani razvoj događaja i vrtoglavi trijumf. Ministar propagande nacističke Nemačke Paul Jozef Gebels je sa sve većim gnevom posmatrao uspeh Lili Marlen i konačno je zabranio 1942. godine. Zagovornik „totalnog rata“ smatrao je poražavajućim da nešto na bilo koji način može da izazove sentimentalnost kod nemilosrdnih nemačkih vojnika. Osim toga, bilo mu je poznato da je Lale Andersen bila u kontaktu sa izbeglim Jevrejima iz Nemačke. I to u vreme masovnih progona Jevreja, kada su sa Logora Sajmište na hiljade beogradskih Jevrejki i njihove dece odvođeni kamionom dušegupka u jezivu smrt. I ne samo oni.
Ministar propagande nacističke Nemačke Paul Jozef Gebels je sa sve većim gnevom posmatrao uspeh Lili Marlen i konačno je zabranio 1942. godine. Zagovornik „totalnog rata“ smatrao je poražavajućim da nešto na bilo koji način može da izazove sentimentalnost kod nemilosrdnih nemačkih vojnika
Ali je kod slušalaca čini se ipak preovladao instinkt za životom i iz njega proistekla želja za mirom, protesti su se nastavili i pesma je uvrštena u redovni programa, sve do oktobra 1944. godine.
Punih osam decenija od ovog događaja, kome je svedočio Beograd, buknuli su nasilje i rat širom sveta. Kao da iznova nije jasno koliko života mogu da spasu tri minuta mira.
