Dokumentarni film El Partizan de Fuenlabrada, delo španskog Kanala Plus, u dvadesetak minuta je sabio emocije kakvih nema ni u najveštije klesanim dramama. Autorima je bilo lako sa takvim materijalom. Partizan iz Fuenlabrade jeste autentična sportska bajka, jedna od onih koje deluju sve neverovatnije što ih čovek bolje upoznaje, jedna od onih koje bi kao scenario bile preterane da nisu istinite. To je priča o timu koji je 1991. i 1992. godine evropske utakmice kao domaćin igrao dve hiljade kilometara od kuće. To je skaska o ljubavi koju je tom timu pružila urbanistički mala, a sportski i ljudski ogromna Fuenlabrada, čiji su žitelji tako zdušno podržavali crno-bele izgnanike da su postali meta španskih novinara, ljutih jer Fuenlabrada bodri Partizan čak i protiv španskih klubova. To je legenda o timu koji je sa trenerom početnikom i dvojicom mladića kao liderima postao šampion Evrope pogodivši „trojku“ četiri sekunde pre kraja finalne utakmice.
Onaj kome ne zadrhti u grudima dok gleda kulminaciju tog filma, taj nije shvatio ništa o sportu, ništa o vrednostima na kojima sport počiva. Najemotivniji momenti, naravno, pripadaju glavnim solistima tadašnjeg crno-belog orkestra, Aleksandru Đorđeviću i Predragu Daniloviću, ali ključnu rečenicu izgovara dirigent: „Taj koš je svima nama promenio živote“. Taj je sekund njima promenio živote, a u narednim decenijama oni su menjali evropsku košarku. Činili su to i Danilović i Đorđević, ali niko kao Željko Obradović.
Žoc je najveća retkost u sportu – čovek koji je veći od rezultata. Ako čitaoca zanima, neka pita navijače Partizana, one prave, one fanatične, one koji su ceo život uz klub, da li više žele trofeje ili Žoca. Verovatno će dobiti odgovor koji se od navijača gotovo nikada ne čuje. A svakako će čuti da jedan Željko Obradović ne sme da ode na ovakav način
Magiju koju je izveo sa Partizanom, Obradović je ponovio sa njegovim rivalom iz finala, španskim Huventudom, samo dve sezone kasnije. I Huventudu je ta evropska titula bila prva. Već sledeće sezone, samo 35 godina star, Žoc je imao triling evropskih titula, jer je vratio evropsku krunu na glavu madridskog Reala posle decenije i po „suše“ (što je za klub takvog renomea večnost). Grčkom Panatinaikosu je od 2000. do 2011. doneo pet trofeja evropskog prvaka, pretvorivši ga u košarkašku silu koja na kontinentu nije imala premca. Godine 2017. darovao je prvi evropski tron ne samo Fenerbahčeu, već i turskoj košarci.
Nakon što je osvojio verovatno nedostižnih devet titula klupskog prvaka Evrope, nakon što je Jugoslaviji 1997. doneo evropsko zlato, a 1998. svetsko, nakon desetina drugih trofeja i nakon što je i Greg Popović – legenda NBA lige, tako ponosne na svoju nadmoć nad svetskom košarkom – priznao da od Obradovića „krade fore“, Žoc je 2021. odlučio da se vrati na početak. U Partizan. Bila je to još jedna bajka koja bi bila preterana da nije stvarna. Čovek koji je univerzalno priznat kao najveći stručnjak u istoriji evropske košarke, vratio se u klub koji je prethodne sezone promenio četvoricu trenera; koji je regionalnu ligu završio iza Igokee iz Laktaša; koji se teturao na ivici postojanja. Samo njegovo ime bilo je dovoljno da se to preokrene. Klub koji nije mogao da se izbori sa prekodrinskim rivalima, ponovo je pobeđivao Fenerbahče, Panatinaikos, Real. Klub kome je hala „Pionir“ bila prevelika, sada je rutinski punio trostruko veću beogradsku „Arenu“. Klub kome je i drugorazredni Evrokup bio previše, postao je vredan trogodišnje licence za nastup u Evroligi. Opet je postao vredan pažnje i Špancima i svim ostalim Zemljanima koji za košarku znaju.
I jedan od ovih pasusa bio bi dovoljan čak i onim drugim Zemljanima da shvate kolika je sramota za Partizan, za srpsku košarku, za Srbiju, to što je Željko Obradović juče podneo ostavku. Istina je da rezultati KK Partizan u poslednje vreme nisu bili dobri, ali Žoc je najveća retkost u sportu – čovek koji je veći od rezultata. Ako čitaoca zanima, neka pita navijače Partizana, one prave, one fanatične, one koji su ceo život uz klub, da li više žele trofeje ili Žoca. Verovatno će dobiti odgovor koji se od navijača gotovo nikada ne čuje. A svakako će čuti da jedan Željko Obradović ne sme da ode na ovakav način – pod pritiskom, usred sezone, kao da je potrošna trenerska roba.
Možda se nikada neće saznati koliko je na njegovu odluku uticala režimska pažnja koju je izazvao podrškom studentima, pažnja koja se manifestovala čak i tabloidnim napadima. Uprava KK Partizan je danas, nakon što se juče već oprostila od Žoca stereotipnom patetikom, brže-bolje odlučila da (se pretvara kako) čini sve kako bi ga vratila u klub
Jer Željko je pokazao da je veliki i tamo gde je još teže nego u sportu. Podržao je studente jednostavnim retorskim pitanjem „Ako ne podržavaš mlade ljude, koga ćeš da podržiš?“ Možda se nikada neće saznati koliko je na njegovu odluku uticala režimska pažnja koju je tom porukom izazvao, pažnja koja se manifestovala čak i tabloidnim napadima. Uprava KK Partizan je danas, nakon što se juče već oprostila od Žoca stereotipnom patetikom, brže-bolje odlučila da (se pretvara kako) čini sve kako bi ga vratila u klub.
Ali čak i ako u tome uspe, šteta je već učinjena. Legende poput one iz 1992. ili 2021. dijamanti su koji ne smeju da budu okrnjeni. Autentične sportske bajke neophodne su nesrećnim društvima poput srpskog, jer ih podsećaju da je pravda moguća, da David može da pobedi Golijata; da se i život može isklesati kao film.
