Proteklih meseci svakodnevno pratimo dešavanja širom Srbije i regiona, vezana za proteste studenata i građana. Na ekranima, najčešće telefona, smenjuju se neverovatne scene snage i optimizma bunta, kreativnih artikulacija poruka, ushićenih lica, ali i dramatične scene nasilja nad mladim ljudima. Digitalno „trošenje“ sadržaja vezanih za ovakve emocionalno intenzivne, turbulentne društveno-političke sadržaje drugačije je od svedočenja uživo svakom od tih događaja. Ekrani menjaju naš doživljaj, naše emocije, naše razumevanje. Društveni mediji oblikuju način na koji događaje pamtimo, pa čak i potencijalni budući istorijski narativ. Video-snimci kratke forme prioritizuju upečatljive, intenzivne, vanredne trenutke u odnosu na dublji kontekst, a način na koji su događaji „uokvireni“ onlajn može da definiše istorijsko sećanje na proteste, utičući i na budući politički diskurs.
Praćenje onlajn događaja u kojima učestvuju desetine hiljada ljudi stvara snažan osećaj solidarnosti i zajedništva, umanjuje osećanje bespomoćnosti afirmišući kolektivnu akciju, povećava društvenu svest i podstiče pokretanje dijaloga i stvaranje dublje političke svesti. Ovo su efekti koje svi primećujemo.
Okupljanje u onlajn zajednice koje prate masovne događaje, posebno u politički represivnim ili medijski kontrolisanim društvima, omogućava neku vrstu emocionalnog kanalisanja, pražnjenja, iskazivanja frustracija, besa ili nade, što može biti korisno, katarzično. Ipak, konstantno izlaganje intenzivnom sadržaju preko ekrana stvara posebnu vrstu zavisnosti, adrenalinski nalet tokom gledanja protestnih klipova otežava prekidanje ovih aktivnosti, što dugoročno može dovesti do stresa, nesanice ili sagorevanja.
Okupljanje u onlajn zajednice omogućava neku vrstu emocionalnog kanalisanja, što može biti korisno, katarzično. Ipak, konstantno izlaganje intenzivnom sadržaju preko ekrana stvara posebnu vrstu zavisnosti
Važno je da razumemo da u ovako intenzivnim i vanrednim vremenima, čak i pozitivni, ohrabrujući i inspirativni sadržaji koje gledamo onlajn ogroman deo dana, imaju efekta na naša osećanja i mentalno stanje. Digitalna trauma i sekundarni PTSD su pojmovi koji se primarno odnose na posledice indirektne izloženosti traumatskim događajima kroz društvene medije – istraživanja pokazuju da kontinuirano gledanje sadržaja povišenog emocionalnog intenziteta, poput naletanja kolima na pojedince ili fizičkih sukoba, može izazvati simptome slične PTSD-ju, jer mozak obrađuje intenzivne, ponovljene slike kao da ih doživljavate iz prve ruke. Čak i pozitivan, ali veoma emotivan sadržaj može doprineti digitalnoj traumi, a psihologija prepoznaje i tzv. stresni poremećaj izazvan naslovima do kog dovodi preopterećenost i medijska zasićenost vestima i izveštavanjem.
Živimo dane i nedelje kada ciklus informisanja ne prestaje, budimo se i odlazimo na spavanje sa ekranom u rukama, u želji da ne propustimo nijednu vest, najavu događaja ili izveštaj sa protesta. Emocionalna iscrpljenost sadržajem visokog intenziteta je česta pojava u takvim okolnostima i važno je da je budemo svesni. Gledanje sadržaja poput moćnih govora ili inspirativnih trenutaka jedinstva, pa i promotivnih spotova koji sumiraju najupečatljivije sekunde uz energičnu muzičku podlogu, podižu adrenalin. Ali vremenom, to može iscrpeti i dovesti do emocionalnog i mentalnog zamora. Čuveni strah od propuštanja (FOMO) nikada nije bio jači kada se događaji smenjuju iz sata u sat, a kada ta vrsta tenzije traje danima i nedeljama, mogu se javiti i nerealna očekivanja – možda ćemo se osećati kao da svaki trenutak mora biti intenzivan, istorijski i transformativan, dok svakodnevica postaje previše spora, dosadna i posledično razočaravajuća. Zato je sve teže odvojiti se od ekrana, u iščekivanju sledećeg, još većeg, još uzbudljivijeg događaja.
