Godina je 1973.
Sidni Polak je snimio, po romanu i scenariju Artura Laurentsa, film The Way We Were, kod nas prikazan pod naslovom Devojka koju sam voleo.
Laurents je, iz sopstvenog iskustva, pisao o sazrevanju na američkom Kornel univerzitetu, i kasnijem sudaru sa makartijevskom cenzurom, oličenom u ozloglašenom Komitetu koji je u Holivudu vrebao levičare među umetnicima.
Ali Holivud ne bi bio to što jeste da od Laurentsovog predloška, dvadesetak godina kasnije, nije stvorio ljubavnu priču, sa izvanrednim glumcima i muzikom.
Pamtim da je moja starija sestra, tada tinejdžerka, u svojoj sobi imala poster Barbre Streisend i Roberta Redforda, zapravo plakat filma.
Izvrsnost originalnog naslova (Onakvi kakvi smo bili) danas asocira na evergrin iz filma, a prepoznatljivi prevod mi se čini idealnim, uz malu izmenu, za opis ličnih impresija o raznimarhitektonskim fragmentima svuda oko nas.
Šta je bio sveukupni rezultat ideološkog „lova na veštice“ iz pedesetih godina u Americi?
Uništenje pojedinih sudbina određenog broja talentovanih ljudi, dok su politički procesi, naravno, imali svoj tok nezavisno od toga.
Kao daleki eho, pamti se nadahnuta izreka: „Svako je u mladosti levičar, a u starosti desničar.“
U drugoj polovini XX veka i kod nas su umetnici, pisci, filmadžije, pa i arhitekti, osećali pritisak vladajuće oligarhije. Zapravo, od starog Egipta do danas, kao da se ništa nije promenilo.
Uprkos tome, ostaju dela imuna na aktuelno vreme nastanka i trenutne političke nomenklature.
Prošlost nam tako, svojim lazurnim nijansama, boji lične odnose koje pamtimo – sa ljudima, kućama, ulicama i gradovima, sa arhitekturom koju smo voleli.
Toliko o nastanku nadnaslova.
Sam naslov takođe sadrži filmsku asocijaciju, mada nisam siguran koliko je nas pomislilo na genijalnog Besona, a koliko se setilo scene iz letećeg taksija, gde Mila Jovović izgovara jedini opis epske kataklizme koji nam izmami osmeh umesto zebnje (BIGBUM – BADABUM, ako sam dobro citirao).
A šta je zaista Peti element (kvintesencija) i u kakvoj je vezi sa arhitekturom? Da bismo stigli do toga, prisetimo se priče koju svi znamo o četiri osnovna elementa od kojih je sazdan svet oko nas: vatra, zemlja, voda, vazduh.
Doduše, različite kulture i religije su ovu postavku imale u donekle promenjenom obliku, pa Kina prepoznaje: drvo, metal, zemlju, vodu i vatru. Što je nama, za šetnju kroz beogradsku, i arhitekturu uopšte, primamljiviji koncept.
„Niko ne mora nigde ići,
svi smo već tamo!
Kada bismo to barem znali…“
L. Huxley, književnik
Jedan od domaćim arhitektima omiljenih plemenitih minerala, mermerni oniks (naziv od grčke reči: ONUKHA – nokat, kandža; u prevodu, kamen boje nokta), može se naći i kod nas, na Fruškoj gori.
Postoji neproverena priča da na jugu Srbije takođe ima starih majdana sa ovim dekorativnim kamenom, pa se osamdesetih godina XX veka jedan preduzimljivi Italijan sa istančanim poslovnim duhom zaputio da istraži spomenuti lokalitet.
I navodno je, vozeći se terenskim vozilom po starom seoskom putu koji je vodio ka davno zatvorenom rudniku, na svoje zaprepašćenje primetio da su česte rupe popunjavane komadima oniksa (!) koji su lokalni meštani samoinicijativno vadili iz obližnjeg okna i koristili da olakšaju traktorima i zaprežnim kolima prolazak na propalom delu puta.
Inače, oniks pripada vrsti poludragog kamena. Zbog svoje atraktivnosti oduvek se koristio i za izradu nakita, pa su tako još rimski centurioni nosili talismane od oniksa, sa predstavama svojih bogova zaštitnika.
Danas krasi luksuzne ambijente u arhitekturi. Najveća nalazišta ovog minerala nalaze se u Južnoj Americi i Indiji. Ima ga i na Madagaskaru.
Za sada, jedini slučaj u celokupnoj istoriji popločavanja nekog puta ovim kamenom, ostaje negde kod Sijerinske Banje, nažalost, neobeležen na kartama.
50 NIJANSI FURNIRA
Jeste li birali nekad furnir? Jeste li u nekom stolarskom skladištu tražili svoj list furnira, prelistavajući ogromni tabak, uz pomoć nekoliko ljudi, koji pažljivo, list po list, prevrću table furnira kao stranice nekog starog rukopisa iz vremena džinova, sve dok ne prepoznate baš taj koji tražite, gde je šara kakvu ste zamislili, i nijansa boje koja vam odgovara, vaša Roršahova mrlja na nekoliko kvadrata debljine milimetar ili dva…
Probajte, osećaj je vredan truda, pod uslovom da znate kako ćete ga pravilno upotrebiti.
Isay Weinfeld, brazilski arhitekta koji miri minimalizam Bauhausa i organsku arhitekturu, koja kao da izvire pravo iz brazilskih šuma, idealna je ličnost da nam otkrije šta je to tako magično privlačno u enterijerima obloženim drvetom.
Samo što on ne voli da daje intervjue.
Saznajte sami – ne morate ići u New York, Miami ili Sao Paulo, koji su počastvovani enterijerima ove svetske zvezde arhitekture – prošetajte se do Studentskog trga u Beogradu, i zakoračite u lobi hotela Square Nine.
Dočekaće vas zidne furnirane obloge od omiljenog brazilskog drveta ovog autora, njegov „trade mark“, u čijim šarama i strukturi, boji i teksturi, možete prepoznati tropsku toplinu prirodnog staništa korišćenog drveta.
Dizajn ovog projekta potpisuju arhitekti iz tima I. Weinfelda: Elena Scarabotolo, Adriana Aun, Adriana Zampieri, Ilza Fujimura i Domingos Pascali.
TOPLI DOM OD LEDA
Šta spaja pomorca Edvarda Džona Smita, kapetana jednog od tri najveća putnička broda 1912. godine, i K′aisapea, legendarnog poglavice plemena Inuita, sa Grenlanda?
Sudbinu je obojici odredila snaga leda: E. Dž. Smit bio je kapetan tragičnog Titanika, a K′aisape je svoj narod spasavao surovih uslova života, stvarajući staništa od ledenih blokova formirajući spiralne kupole (ono što svi znamo kao iglo, a zapravo je iglu, eng. Igloo – snežna kuća).
Ironija je da su nesrećnom kapetanu ledeni bregovi delovali bezazleno u odnosu na tadašnje čudo inženjerske tehnike kojim je upravljao, a isti materijal je obezbeđivao Inuitskom narodu opstanak od davnina.
Sneg i led zapravo, kao što znamo, predstavljaju vodu zamrznutu na 0 C ili nižoj temperaturi. Ona promenom agregatnog stanja zapravo postaje idealni građevinski materijal sa fantastičnim ekološkim aspektima: ultimativni prirodni izvor, bez štete po okolinu, uz apsolutnu efikasnost i obnovljivost, a izrazi poput „reciklaža“ ili „biorazgradivost“ naprosto su suvišni.
Inače, Inuiti („istinski ljudi“) grupa su istočnih plemena eskimskog naroda, sa obala Arktika – od Aljaske i Sibira, do spomenutog Grenlanda. U neverovatno ekstremnim klimatskim uslovima opstaju već preko 4.000 godina.
Priča o njihovoj „snežnoj kući“ kao osnovnom uporištu kroz toliki protok vremena, priča je o poštovanju prirode i prilagođavanju bez premca.
„Arhitekti pokrivaju svoje greške mermerom,
lekari zemljom,
a žene dekolteom“
Honore de Balzac, književnik
Zemljina kora u svojoj širini varira od pet do 35 km. Kroz vulkanske otvore, srećom povremeno, izbacuje se iz dubine Zemlje veća ili manja količina magme, koja se na površini hladi, i vremenom, pretvara u stene. Stene magmatskog porekla, kao što je, recimo, granit.
Kamen kojim, pored ostalog, oblažemo i kamine (lat. CAMINUS, pećnica).
I tako se zatvara krug, gde kamena opna ponovo u svom jezgru kroti vrelinu vatre, propuštajući do nas samo prijatnu toplotu.
Od prvih ljudskih nastambi, centralno mesto u njima zauzimalo je ognjište. Kroz vreme, ljudi su naučili da obuzdaju silinu otvorenog plamena i da je koriste za dve (nekada objedinjene) glavne funkcije, a to su grejanje i priprema hrane. I sama reč stan/stanište vuče korene od izraza Malo Sunce…
Kamini, pak, nisu tako davno dobili formu kakvu danas poznajemo.
Srednjovekovni dvorci, i nešto kasnije gradske vile i palate, postavili su osnovne karakteristike kamina kao dekorativnog elementa koji prvenstveno govori o statusu vlasnika, dok mu je funkcija zagrevanja prostora polako klizila u drugi plan.
Kamine inače delimo na one sa otvorenim i zatvorenim ložištem (standardno od livenog gvožđa, uz oblogu od šamotne opeke).
Današnjim arhitektima kamini predstavljaju sredstvo za iznošenje stava, oni su postament za figuru koja oblikom i odabirom materijalizacije govori o autoru i njegovom pristupu prostoru kome daje svojevrsni kreativni pečat.
Najbolji primer je francuski arhitekta Dominique Imbert, koji je svojim prepoznatljivim kaminima gaudijevskih linija dokazao da kaminskom ložištu ne treba nikakva kamena ni bilo koja druga finalna obloga, koliko kreativni vajarski pristup. Od 1968. godine i kreacije legendarnog žirofokusa, do dvehiljaditih, u kojima sarađuje sa arhitektom Lordom Normanom Fosterom, muzejom Guggenheim etc.
U Beogradu, negde kod Liona, postoji salon sa originalnim primerima kamina od livenog gvožđa ovog svetski poznatog i priznatog umetnika, bravara, vajara, arhitekte.
Vratimo se Petom elementu (petoj supstanci, petoj suštini), jezgru koje svim prirodnim elementima daje dodatnu sveprožimajuću snagu.
U filmu sa početka priče to je naravno ljubav, bez koje sve gubi ili dobija smisao.
U arhitekturi, radi se o Duhu mesta.
Genius loci, zaštitnik nekog prostora.
Možemo imati vredna autorska dela, izvedena sa najskromnijim ili najvrednijim materijalima. Ako nema jedinstvene magične atmosfere, sve je uzalud.
Nekada je stvarate, nekada uništavate.
Primera oko nas je nažalost, bezbroj.
Da li je Narodna biblioteka, arhitektonski biser Beograda (autor arh. Ivo Kurtović – idejno rešenje 1961/1962, zvanično otvorena 6. aprila 1973. godine) slučajno baš tu gde jeste, tik uz sam Hram Svetog Save, decenijama tinja sumnja..?
Da li je spomenik Vuku Karadžiću pravilno okrenut ka Bulevaru Aleksandra, ili je ipak bilo logičnije prvobitno rešenje da „gleda“ ka parku i studentskom domu..?
I konačno, zašto je spomenik Stefanu Nemanji u dimenziji koja zgradu Železničke stanice svodi na nivo makete, kulise..?
Spiritus loci.
Otisak mesta koji osetite ili ne i koji vam nepogrešivo govori da li se radi o dobroj ili lošoj arhitekturi.
Ili o nečemu sasvim trećem.
„Naši najveći neprijatelji nisu neznalice i prostaci, već obrazovani ljudi ali prodane duše.“
Grejam Grin, engleski romanopisac
Nekada su mnogi, cinično, nazivali Novi Beograd „velikom spavaonicom“. A ja pamtim svog profesora koji je uporno ponavljao: „Dajte mu vremena!“
Kako bi Nabokov rekao:
„Sve što ostaje, samo je rđa i zvezdana prašina.“
Biram zvezdanu prašinu, koliko god retka bila danas.
P.S. Neke vizuale za ovaj tekst kreirao je robot HAL9K uz pomoć svog mentora graf.dizajnera Ivana Halupke.
