Nakon obeležavanja godinu dana od pada nadstrešnice u Novom Sadu, ponovo se nečujno ali veoma glasno postavlja pitanje – šta dalje? Dani uoči godišnjice i sam dan protekli su dostojanstveno i emotivno kako i treba. Ako se slažemo da komemorativni skupovi nisu mesto političke borbe prirodno je zapitati se kako nastaviti, imajući u vidu da osnovni zahtevi protivnika vlasti (studenata, opozicije, građana) nisu ispunjeni, dok traženih parlamentarnih izbora neće biti u skorije vreme.
Par nedelja ranije, imali smo još jednu istorijsku godišnjicu, 25 godina od 5. oktobra. Uz standardne leleke iz ciklusa „6. oktobar nikad nije svanuo“ ove godine imamo i podciklus smatranja „Kako je tada moglo a sad ne može?“. Upravo u tim komparativnim zabludama leži i odgovor na pitanje zašto promene danas „idu tako sporo“. Na stranu druge okolnosti, najvažnije je da se tada branila izborna pobeda, da se do nje došlo sa pozicije vlasti u četiri najveća grada i desetinama opština, da smo godinu dana pre toga bombardovani, da nam je za izlazak iz zemlje bila potrebna viza, da su rafovi prodavnica često bili prazni, da smo osnovne životne namirnice „kupovali“ bonovima određenim danima, internet nikakav, autoputevi nepostojeći, a privredna razmena sa inostranstvom sahranjena. Nismo bili članica nijedne međunarodne organizacije – Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, OEBS-a, Svetske banke, MMF-a. Odavde se samo odlazilo, takoreći bežalo, i apsolutno nikome nije padalo na pamet da ovde dođe, a kamo li živi.
Nemogućnost konsenzusa oko osnovnih vrednosti i političkih pravaca izbacuje na površinu jeftine ideologije, plitke emocije, zablude i mitove, kao da se ne radi o mladima koji treba da budu najprogresivniji deo društva
Četvrt veka kasnije svaka od gore navedenih stavki je (još uvek) drugačija. To je najmanje rezultat i zasluga ovog mafijaškog, korumpiranog režima ali jeste okvir u kojem on mora biti pobeđen. Godine 2000. su građani osvajali slobodu i potrebu da budu deo civilizovanog sveta, dok danas, uživajući u prividu tih blagodeti, ne vide potrebu za intenzivnijom borbom. Da bi čoveka naterao da se bori, moraš ga izbaciti iz zone komfora. Takođe, gladan čovek će pojesti bilo šta, sit je izbirljiv. I tu dolazimo do razloga zašto je poslednjih nekoliko meseci intenzitet borbe protiv ove vlasti u opadanju.
Studentski pokret, kao nosilac najveće podrške opozicionog građanstva (ujedno i odgovornosti) ne uspeva da artikuliše i upogoni ogromnu energiju „malih“ ljudi koji nisu spremni da izađu iz svoje zone komfora. Delegiranje odgovornosti davanjem „zelenog svetla“, gle čuda, nije dalo skoro nikakav dugoročniji rezultat. Govorimo, naravno, o kritičnoj većini, a ne o malobrojnim pojedincima kojih ima u desetinama, eventualno stotinama ali predstavljaju izolovane „incidente“. Organizacija sajma knjiga ili konkurs za izbor vizuelnog identiteta pokreta ipak više priliče nekom učeničkom parlamentu osnovne škole, ali ne i grupi koja po nekim, doduše upitnim, istraživanjima ima i do 40 odsto podrške građana. Ovo nije isključivo kritika samog pokreta niti defetizam, nego još jedno skretanje pažnje na surovu realnost koju često emocije umeju da prikriju i učine je lepšom nego što ona zaista jeste.
Podrška, pružena ruka i poziv na razgovor sa predstavnicima Evropske unije i međunarodne zajednice i dalje lebde u vazduhu jer trenutno najjača opoziciona snaga ne vidi značaj toga u promenama kojih su nosilac
Heterogenost ili raznorodnost studentskog pokreta koja se u početku smatrala vrlinom i prednošću, sada je već evidentan kamen spoticanja metamorfoze pa tako na dnevnom nivou imamo kontradiktorna istrčavanja po manje ili više svim bitnim političkim pitanjima. Nemogućnost konsenzusa oko osnovnih vrednosti i političkih pravaca izbacuje na površinu jeftine ideologije, plitke emocije, zablude i mitove, kao da se ne radi o mladima koji treba da budu najprogresivniji deo društva. Tako se po ko zna koji put povlači neka imaginarna crvena linija (koju opere prva ekipa JKP „Čistoća“) i zaranja u mitomaniju na temi Generalštaba dok mnogo bitnija tema sankcija većinski ruskoj kompaniji NIS i potencijalnog energetskog, a samim tim i privrednog kolapsa zemlje ostaje netaknuta.
Primer je i organizacija mitinga podrške, pred lokalne izbore na Kosovu, srpskom narodu koji, predvođen kriminalcima nastanjenim u Novom Sadu i Ćacilendu, skoro pa jednoglasno već godinama podržava politiku Srpske napredne stranke, dok se u isto vreme potpuno zanemaruju nikad oštrija rezolucija Evropskog parlamenta i kasnije izveštaj Evropske komisije o katastrofalnom stanju u kojem se naša zemlja nalazi. Naravno, diplomatski rečnik i politička korektnost nisu toliko eksplicitni, ali poruka je više nego jasna. Podrška, pružena ruka i poziv na razgovor sa predstavnicima Evropske unije i međunarodne zajednice i dalje lebde u vazduhu jer trenutno najjača opoziciona snaga ne vidi značaj toga u promenama kojih su nosilac.
Inače, jedna od osnova za zaoket u stavu evropskih institucija prema vlastima u Srbiji bio je i rezultat višemesečnog rada ekspertske Anketne komisije koja je nedvosmisleno utvrdila (obradivši desetine hiljada stranica materijala) da je pad nadstrešnice direktna posledica državne korupcije, ali je i to naišlo na kritiku i neosnovanu diskreditaciju od strane pojedinih,ali glasnih, delova Studentskog pokreta.
Heterogenost ili raznorodnost studentskog pokreta koja se u početku smatrala vrlinom i prednošću, sada je već evidentan kamen spoticanja metamorfoze pa tako na dnevnom nivou imamo kontradiktorna istrčavanja po manje ili više svim bitnim političkim pitanjima
Biti deo civilizovanog sveta, pre svega Evropske unije kojoj naša zemlja teži a građani zaslužuju da budu njen deo, nosi i obaveze i odgovornosti a ne samo benefite. „Beli Šengen“ (koji nije više tako beo), besplatno studiranje i razmena na fakultetima zemalja Evropske unije, usavršavanje naučnih radnika, mogućnosti rada u hiljadama svetskih kompanija (koje su, doduše, počele da odlaze) ili na stotine miliona evra pomoći iz fondova EU i njenih članica (i toga je sve manje) nisu pali sa neba. Neko se za to borio i neodgovorno je da se time sada bilo ko kocka.
To nije stvar ideologije nego osnovnih ljudskih potreba za egzistencijom, napretkom i boljim životom, i na kraju, stvar zdravog razuma. Jer sigurno da niko ne želi da mu dete u autobusu čeka na granici devet sati da bi ostavilo otiske prsta prilikom ulaska u Evropsku uniju, iz koje možda planira da se ne vrati. Ili da zbog korupcije pogine ispod nadstrešnice, ali očigledno to nije bio dovoljno otrežnjujući poziv na akciju.
