„U Srbiji su postepeno degradirani školstvo, moral i hrabrost. Svi smo generalno izgubili hrabrost, ljudi su često targetirani i napadani, čak i ako žele da se usprotive sprečava ih strah za ličnu bezbednost. Kada postane normalno da profesori nisu cenjeni i mogu da budu pretučeni, onda se i simboli izvrsnosti gube, pa je i „Jovina“ gimnazija postala posledica gubitka ugleda profesora u društvu. Zato je nekada bilo moguće reći „Pucajte, ja i dalje držim čas“, a danas nije“, kaže za Radar Vukašin Đinović, briljantni mladi matematičar i fizičar, koji je ispred novosadske gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ održao jedan od najboljih govora tokom skupa podrške učenicima i profesorima ove elitne gimnazije.
Student druge godine novosadskog Prirodno-matematičkog fakulteta sugrađanima je odavno poznat kao jedno od lica koja su krasila velike bilborde u projektu „Učim + Znam = Vredim“, kada su, za promenu, umesto nebitnih osoba javno isticani najbolji učenici u gradu. Osvajača brojnih medalja sa prestižnih takmičenja najpre smo pitali šta se to nama dogodilo i događa, pre i nakon pada nadstrešnice novosadske železničke stanice, kada je zbog korupcije i nemara poginulo 15 ljudi.
„Nama se dogodila velika apatija, odsustvo svesti i savesti kod ljudi koji bi morali da ih imaju. Isto se dešava kada govorimo o odgovornosti. Mladi su konačno shvatili šta se događa, i učenici i studenti, mladost se budi i ovo je za njih bilo previše“, kaže Đinović.
Poslednji put su mladi masovno ustali tokom pandemije, kada je predsednik pripretio studentima karantinom, šta se promenilo?
Konačno su to doživeli na ličnom nivou. Među tim ljudima je bilo mnogo naših poznanika. Kroz razgovor sa ljudima koji su nekada bili apatični saznao sam da su ranije govorili „pa, dobro, ne bih ja da se mešam, ne bih da ugrožavam sebe“, sada su konačno shvatili da to što su neki ljudi u trenutno boljem položaju, i što ih neke prethodne situacije nisu doticale, ne znači ništa. Razumeli su da ta nadstrešnica nije birala na koga će da padne. To je ključno. Ona je mogla pasti na bilo koga od nas i mladi su shvatili da nisu sigurni i da niko nije bezbedan u državi koja nije odgovorna.
Šta te je ponukalo da govoriš ispred Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“, osim što si bivši učenik?
Ono što sam tamo rekao – „Jovina“ gimnazija je zaista deo svih nas i to smo i pokazali, došli su ljudi svih generacija. Lično me je pogodilo saopštenje gimnazije, jer bilo je i ranije uplitanja političkih odluka u „Jovinoj“, ali sve je bilo koliko-toliko diplomatski. To je bilo sramotno i smatrao sam da moram da odbranim i svoju školu, i profesore koji su se direktno našli na udaru.
Lično me je pogodilo saopštenje gimnazije. To je bilo sramotno i smatrao sam da moram da odbranim i svoju školu i profesore koji su se direktno našli na udaru
Govoriš o javnom izvinjenju premijeru Milošu Vučeviću, čiji se sin tamo školuje?
I o tome, i kasnijim medijskim napadima koji su krenuli. Tu su i pritisci direktora Radivoja P. Stojkovića i školske uprave na profesore, đake i učenički parlament.
Kako si prelomio da govoriš?
U subotu me je zvao drugar, poslao je poruku i znao sam zašto želi da razgovaramo. Izneo mi je plan, pristao sam, zvao sam ljude koje poznajem, pomogao oko organizacije, i sve vreme smo u tome učestvovali samo mi, bivši đaci, nikakve politike i političkih stranaka tu nije bilo. Nekadašnja profesorka Sonja Stojak je na taj dan pitala da se obrati skupu, što je meni bilo izuzetno drago, taman smo napravili paralelu starost-mladost, bilo je izvrsno.
Ko te je najbolje čuo?
Prilazilo mi je mnogo različitih ljudi posle govora, i komšije i ljudi na ulici, simpatično mi je bilo kada mi je radnica pekare platila burek, ona je na taj način želela da mi se oduži. „Jovina“ gimnazija je značajna i onim ljudima koji u nju nisu išli. Razumeju na kakvom je udaru i zašto je važno da je svi mi odbranimo.
Prilazilo mi je mnogo različitih ljudi posle govora, i komšije i ljudi na ulici, simpatično mi je bilo kada mi je radnica pekare platila burek, ona je na taj način želela da mi se oduži
Rekao si u govoru da je ona deo našeg identiteta, znamo li kolektivno šta je naš identitet, u trenutku kada nas nedostojnici plaše da ga možemo izgubiti „spoljnim delovanjem“?
To je deo ličnosti. Sve nas oblikuje đačko doba, tada usvajamo vrednosti koje ćemo negovati do kraja života, sve što ćemo postati steknemo tada. I svest o drugima i kritičko mišljenje, a posebno u slučaju „Jovine“, osećanje jedinstva i zajedništva koje ta škola neguje, a kroz njih i društvenu svest o tome da smo mi deo šire zajednice. I kojim god poslom da se bavimo, škola ostaje upamćena kao vodilja, da pomognemo svima, pa i njoj. U „Jovinoj“ su nam se formirali karakter i vrednosti za koje ćemo se boriti posle u životu.
Sve nas oblikuje đačko doba, tada usvajamo vrednosti koje ćemo negovati do kraja života, sve što ćemo postati steknemo tada
„Elita“ je vremenom u Srbiji postala ružna reč, kako tebi kao pripadniku mlade elite ona zvuči?
Intelektualna elita je prava reč, ne u onom zloupotrebljavanom političkom i finansijskom smislu. Intelektualna elita bi morala da nas vodi i predstavlja, da se na nju ugledamo. Zato smo pokazali slike naših bivših đaka, Zmaja, Đure Daničića, Laze Kostića i ostalih.
Da li te je strah, na duštvenim mrežama bilo je uvredljivih komentara?
Vrlo sam zadovoljan, većina komentara je pozitivna. Nisam se obazirao na negativne komentare, što političke, što „hejt“ komentare, njih će uvek biti. Strah ne osećam, jedino mi je bilo neprijatno kada me je jedan političar postavio na Instagram nalog u negativnom kontekstu.
Intelektualna elita bi morala da nas vodi i predstavlja, da se na nju ugledamo. Zato smo pokazali slike naših bivših đaka, Zmaja, Đure Daničića, Laze Kostića
Očekivano od njega. Da sada ovde sedne pored nas, šta bi mu rekao?
Iskreno, ne znam. Takvim ljudima je teško bilo šta reći. Ne bi vredelo, a da se spuštam na njihov nivo i da se borim njihovim sredstvima – neću. Moramo ostati iznad njih.
Pretpostavljam da se slažeš sa nepisanom strategijom aktuelnog protesta: ignorisanje režimskih vojnika dok god nisu fizički nasilni?
Da. Mislim da je to odlična metoda i videli smo kako funkcioniše i ove nedelje. Ljudi iz SNS su došli, učesnici demonstracija su samo prošli pored njih i to je najbolje rešenje. Ne upuštati se sa njima u rasprave, biti iznad toga i pre svega biti dostojanstven, kao ispred „Jovine“. Da ličnim primerom i njima pokažemo da može drugačije – hrabro, civilizovano i dostojanstveno.
Misliš da se tako može dopreti do njih?
Do jednog dela možemo. Dobar deo naprednjaka je uplašen i ucenjen. Naravno, postoje ljudi do kojih ne možemo dopreti tako, ali ogroman broj ljudi nije tamo zato što veruje u te ideje, već su možda zastrašeni ili loše informisani, baš zato moramo da im pokažemo da mogu biti hrabri i ako stanu uz nas ništa im se neće loše dogoditi.
Da li ćeš nakon završetka studija ostati u Srbiji?
Planiram da odem na master studije u inostranstvo, razgovarao sam sa mentorima i njihov savet je da makar master i doktorske studije završim u inostranstvu, kako bih stekao što više znanja iz različitih sfera. Cilj mi je da se kasnije bavim matematikom i naukom generalno, ali nakon usavršavanja bih voleo da se vratim i radim kao profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu. Nadam da ću uspeti u tome, nakon što proširim vidike, upoznam druge kulture, steknem znanje od najboljih ljudi iz oblasti matematike kojom ću se baviti. Imao sam sreću da kroz celo školovanje imam sjajne mentore, divne ljude. Pune znanja, ali ujedno i divne ljude. To bih voleo drugima da pružim, da inspirišem i motivišem druge mlade.
Dobar deo naprednjaka je uplašen i ucenjen. Naravno, postoje i ljudi do kojih ne možemo dopreti civilizovanim pristupom, ali ogroman broj ljudi nije tamo zato što veruje u te ideje, već su zastrašeni ili loše informisani
Kako bi odgovorio mladu osobu koja želi da ode?
Moj glavni argument koji koristim u takvim situacijama, a to je česta tema među mladima, jeste da je najlakše pobeći. To jeste izlizana fraza, ali jeste tako. Najlakše je pobeći, a šta će biti posle sa našom državom? Neće biti koga da je čuva. Iako nam država nije pružila ništa, dužni smo da joj vratimo, zbog ljudi koji su u prošlosti gubili živote za nas, makar zbog njih. Mladi ljudi su oni koji mogu da je ponovo izgrade, koliko god da je nisko pala. A da bi to uradili moraju ostati.
Ima taj deo u predstavi Upotreba čoveka, kada lik u ratu sretne najbolje lekare, inženjere, pravnike, koje nisu naučili da budu ljudi. Da li „Jovina“ rizikuje da postane takva?
Još nije toliko ozbiljno. Možda postoje neke naznake, ali još imamo ljudskosti i to smo videli na skupu. Te vrednosti jesu degradirane ali se i dalje neguju, nisu samo eksperti, već i ljudi, pogotovo oni profesori koji izuzetno neguju ljudskost, empatiju, poštovanje mišljenja i ličnosti, i dalje tome uče decu.
Da li se tebi, kao mladom uspešnom čoveku, obratio neko iz vrha države?
Ne baš. Generalno nam fali svežine u društvu, fali nam mladalačke energije i zato mi je drago kada vidim buđenje studenata, jedan po jedan fakultet, to nam mnogo nedostaje. Nema nove i mlade energije u politici.
Kako vidiš budućnost aktuelnih protesta?
Mnogo su delotvorniji nego ranije. Čak i ovi, tobož ispunjeni zahtevi, koji su predstava, opet, i na tu predstavu smo ih mi naterali. Opet je to neki pomak, prvi korak, ranije nisu ni to morali. Imaju u vidu da su to građanski protesti, ali ako krenu i veliki studentski protesti, to će zaista biti nezadrživo. Uostalom, i kroz istoriju su se studentski protesti pokazali kao jedino sredstvo s kojim niko nije mogao da izađe na kraj. To je nova nada, buđenje duha, energija, verujem zaista da ako se nastavi sa studentskim blokadama, to može dovesti od ispunjenja zahteva.
Nakon usavršavanja u inostranstvu, voleo bih da se vratim i radim kao profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu
To je racionalan stav, ali šta ako vlast nastavi da više vodi računa o tvojim roditeljima i babama i dedama, a manje o studentima?
Oni targetiraju studente na svaki mogući način, hapse ih i maltretiraju. I PMF je, zašto ne reći, optužen da je napravio politički protest, zato što smo mi fakultet čije je studente podržala uprava, i sada targetiraju i njih i nas. Ali, ako se studenti dovoljno dobro pokažu, stvarno verujem da mladalački duh može i te ljude da promeni i pokrene. Videli smo do sada, i meni je zbog toga bilo žao, da ogromna većina ljudi na protestima ne pripada mojoj generaciji. Uglavnom su to stariji ljudi. Mnogi od tih veterana ne žele da se priključe i stanu u prve redove jer su umorni od borbe, ali verujem da ukoliko neko drugi povede tu borbu da bi se oni brzo priključili. Zaista je na nama odgovornost i dužnost, na kraju dana, da sve ono što ste vi radili tih godina mi sada preuzmemo, a stariji će prepoznati da zahtevi mladih nisu nerealni i pogrešni.
Šta ako zahtevi protesta budu ispunjeni, ali se nakaradni sistem korupcije i krađe ne promeni?
Oni se jako trude da sve izmene koje učine budu samo kozmetičke. To smo videli na primeru hapšenja i svih izjava, trude se da izdrže što duže bez ikakvih stvarnih promena i jako je važno da se ne damo prevariti. Studenti su prvi put ujedinjeni posle dugo vremena i to jedinstvo moramo iskoristiti do pravog ispunjenja zahteva.
Najlakše je pobeći, a šta će biti posle sa našom državom? Neće biti nikoga da je čuva. Iako nam država nije pružila ništa, dužni smo da joj vratimo
A to je?
Da zaista vidimo da se promenio sistem, da su iskreno čuli studente i naše zahteve, da se vrednuje mišljenje akademske zajednice i građana, koji su na nekom nivou integriteta i dostojanstva, i da dopustimo da se pitaju oni ljudi koji moraju da se pitaju. Mislim da je važno da ne pokleknemo, da se ne prevarimo njihovim spinovima, lažnim predstavama, ni provokacijama, da ne reagujemo na to i da ciljamo u pravu metu dok se ne ostvari pravi cilj.
Kako bi neaktivnog kolegu mrdnuo iz stolice do ulice?
Mladi moraju da shvate da je njihova budućnost u pitanju. Ne može niko drugi da se bori i obezbedi im bolju budućnost. Ako žele da imaju iole normalan život, da ne žive u strahu, da budu slobodni, da sami odlučuju o svojim životima, sad je vreme da to urade. Sada kada je život pred nama, treba sami da se uključimo i izgradimo državu u kojoj ćemo jednog dana hteti da živimo i reći „da, ovo smo mi stvorili i ponosni smo na to“.
Mladi moraju da shvate da je njihova budućnost u pitanju. Ne može niko drugi da se bori i obezbedi im bolju budućnost
Osećaš li napetost u gradu?
Napetost se oseća na fakultetima. Obazrivi smo zbog potencijalnih pretnji i napada, u studentskom gradu je prisutna napetost, da se ne zloupotrebi sve ovo, ali osećam to svakako i u gradu. Ljudi su i dalje besni, što je logično. Kada su uspeli Novosađane toliko da uzdrmaju i pokrenu, kada su kod njih uspeli da izazovu sav taj bes, to se ne gasi lako. To moramo reći. Kod svih ljudi sa kojima sam pričao u gradu postoji želja da se zaista nešto dogodi. Ovo je naš grad i poštujemo ga i cenimo, doživljavamo kao svoju prestonicu.
Plašiš li se drugih nadstrešnica, bukvalnih i figurativnih?
Pričali smo o tome u društvu nekoliko puta. Nije nam svejedno. Manje je poznato, ali Srbija voz je stao zato što je udario nekog čoveka, celokupna infrastruktura je problematična, i taj voz „Soko“ ima često problema. Tužno je što imamo više poverenja u zgrade koje su građene pre sto godina, jer znamo da iako su građene pre sto godina, gradili su ih stručni ljudi. Nisu štedeli na materijalu, nije bilo korupcije i ugrađivanja. Evo, na jednoj drugoj železničkoj stanici je pao deo tavanice, svedoci smo da ima još takvih slučajeva i ko zna koliko ih zaista ima, samo se još nisu obrušili.
Na protestima ćeš biti do kraja?
Tako je. Ovo je naša građanska dužnost, ako ništa drugo, dužni smo to porodicama nastradalih. Moramo da pokažemo solidarnost sa njima i pružimo im podršku, verujem da žele da se pronađu odgovorni i krivci. Dužni smo jedni prema drugima, kao građani, da izguramo to i pokažemo da smo spremni da se izborimo za ono što zahtevamo.
Veruju li mladi i tvoji prijatelji u Zmajeve stihove: „Još smo dužni – ti oduži“?
Mislim da osećaju to, čak i oni koji ranije nisu, posle ovog i oni su se trgli. Ovo nas je sve pogodilo emotivno i lično. I na protestima, i ispred „Jovine“, došlo je mnogo ljudi koji ranije nisu bili tamo. Svesniji smo tog duga, a to govori i činjenica da je preko 20.000 ljudi došlo na prvi protest, odmah nakon pada nadstrešnice. Svesni smo da je taj dug na našim leđima i da treba da ga vratimo.
