Razglasilo se u Jagodini pre više od dve nedelje, a nastavilo sa testiranjem naroda u Čoki, Kanjiži, Molu, Melencima, Mokrinu, Kikindi. Predsednik države hoće pokret za narod i državu; za znalce iz oblasti društvenih nauka iz celog sveta, postavilo bi se pitanje: je l` on nema ni narod ni državu ako za to osniva pokret.
Suština pokreta
I tradicionalno i moderno shvatanje pokreta podrazumeva da se određena grupa ljudi: klasa, populacija, generacija, struka, nacija, rod, samoorganizuju da bi ostvarili nešto što nemaju, a što im je važno kao ostvarivanje legitimnih interesa: preraspodela bogatstva ili moći, ljudska prava, prava mladih, prava žena, radnička prava, etnička prava. Pojedinac ne osniva pokret, čak i kada ima objektivnu moć, kao autoritarne vođe kojima se neposredno okruženje pokorava u svemu, a što kod njih podgreva potrebu da mu se na isti način pokoravaju svi. Pokret nije Beograd na vodi, Savamala, Expo, ili sednica Vlade koju vođa može da otme od njenog predsednika.
Društveni pokret se ne osniva, on nastaje spontano, najčešće u okolnostima društvenih konflikata, kada pojedinci sličnih reakcija na ono što ih ugrožava postaju najpre mala grupa, a zatim ta grupa raste od istomišljenika koji se bez poziva, naređenja ili obećanja pridružuju zahtevajući promene. Oni su društvena intervencija odozdo, građanska inicijativa, koja u početku najčešće nema nikakvo jezgro, organizaciju ili strukturu. Organizacija se javlja kasnije, ako pokret pokaže vitalnost, upornost, nameru da opstane dok se ciljevi ne ispune i uvek je privremenog karaktera. Stepenom važnosti intervencije i ciljeva određuje se stepen unutrašnje organizovanosti. Sociolog Turen bi rekao da je pokret sukob sa vladajućim aparatom u ime određene populacije koja želi da izabere vlastiti način života. Teoretičari bi još dodali da je pokret dobrovoljna, masovna akcija zbog nezadovoljenih potreba, da on u savremenom društvu u najvećoj meri izvire iz civilnog društva kao proizvodnja i kontrola društvenih promena.
Gde sve greši predsednik
Ideja i namera predsednika Srbije Vučića, po svemu sudeći, direktno je suprotna onome što se pod pojmom pokreta podrazumeva i što se kao pojavni oblik do sada događalo u raznim zemljama i delovima sveta, pa i kod nas. Nečija odluka, pogotovo odluka pojedinca, da osnuje političku strukturu širih razmera, takođe može da se uklopi u određene teorijske stavove, kao na primer one koji govore o razlici između pokreta promena ili sprečavanja promena. Kad neko hoće da obezbedi status quo, onda odozgo nameće organizaciju koja je njemu podređena i čim je to organizacija onda nije pokret.
Može li neko ko je uzročnik sukoba da bude pokretač njihovog prevazilaženja ako poseže za stvaranjem nove energije „jedinstva i stabilnosti“, a na osnovu stava da je „Srbija napadnuta i spolja i iznutra“
Zabunu stvara činjenica da jedan broj naših političkih stranaka u svom nazivu ima tu reč: Srpski pokret obnove, Pokret za preokret, Pokret slobodnih građana, Pokret obnove Kraljevine Srbije. Bez obzira na zajedničku odrednicu, sve su to klasične političke partije a naziv pokret ništa ne menja na stvari. Vučić pominje učlanjivanje i kaže da ga stranke ne zanimaju, čak ni one koje su sa njegovom SNS u koaliciji, već ga zanima narod, građani. U tome već može da se nazre i neka skrivena namera. Na stranu to što se u prave društvene pokrete niko ne učlanjuje i što oni nemaju tu vrstu personalne evidencije, pomenuta ideja može da znači okupljanje u novu organizaciju i onih koji su do sada bili članovi drugih partija koji bi ovako dobili mogućnost da bez moralnih dilema i ne objašnjavajući dojučerašnjim saborcima svoje razloge, jednostavno preplivaju u veće jato kod moćnijeg vođe. Negacija iskustva da se pokreti javljaju iz civilnog društva ovde je više nego očigledna, pogotovo kada se zna odnos sadašnje vlasti pa i pojedinca koji je oličava, prema građanskim udruženjima i njihovom aktivizmu. Vučić hoće da proširi krug svojih istomišljenika lišavajući ih opasnosti da budu optuženi za bavljenje politikom, što drugim društvenim grupama spočitava. Želi da omasovi apologetski potencijal i time odgurne važnija pitanja, zataška korupciju, nezakonitosti, neodgovornosti, tragedije i pogibije. Uostalom, ako su toliko zadovoljni vlašću i vođom oni na koje predsednik računa, to znači da su zadovoljni i stanjem u društvu i šta će im onda pokret?
Pokreti nisu samo politizacija društva nego i njegova polarizacija. Ta se podela uveliko dogodila i dalje se produbljuje, a najveći njen generator je sama vlast i predsednik države. Može li neko ko je uzročnik sukoba da bude pokretač njihovog prevazilaženja ako poseže za stvaranjem nove energije „jedinstva i stabilnosti“, a na osnovu stava da je „Srbija napadnuta i spolja i iznutra“.
„Pokret je život Srbije; pokret je ekonomski napredak; pokret je nova energija; pokret mora da pruži novu nadu i tu me ne interesuju političke partije, ja očekujem obične građane da uđu u pokret“, objašnjava predsednik nameru koja je iznad svega populistička i manipulativna. I sve to na televiziji RTS u emisiji koja traje pet minuta manje od sat i po, dokazujući čiji je to medijski servis.
Protest u ime (ne)morala
Zaokupljen svojom idejom i zadovoljan njome kao i svim svojim idejama i inicijativama, predsednik želi da odagna misao da se nova energija, i velika nada, upravo uveliko stvara, da je svuda oko nas i oko njega, ali bez njega, i da je njegovo ignorisanje samo pojačava. Ako su analitičari u nečemu doprineli političkoj sociologiji, onda je konstatacija da se društveni pokreti u savremeno doba sve češće dešavaju kao protest u ime morala, jedan od najvećih doprinosa. To je upravo fenomen koji se svakodnevno u hiljadama, desetinama hiljada i stotini hiljada razliva po ulicama, trgovima i fakultetima Beograda, Novog Sada, Niša i drugih gradova. Pokret je uveliko nastao, sazreva već tri meseca, kao spontana reakcija na smrt nevinih ljudi kojima je život skraćen javašlukom, korupcijom, sebičnošću i drugim banalnim razlozima. I džabe Pink montira emisije poput „Deblokade“ u kojima navodi primere i drugih zemalja u kojima se dešavaju nesreće, kad iz celog sveta ne može da navede toliko primera koliko ih u Srbiji ima za dve godine.
Zaokupljen svojom idejom i zadovoljan njome kao i svim svojim idejama i inicijativama, predsednik želi da odagna misao da se nova energija, i velika nada, upravo uveliko stvara, da je svuda oko nas i oko njega, ali bez njega
Pobuna studenata i svih koji ih podržavaju je pravi pokret. Njihovi ciljevi, način komunikacije, aktivnosti i pre svega razuman, artikulisan rezon svakog nepretencioznog pojedinca je nova energija i buđenje društvene savesti. I nikakva pitanja „a šta to još nije ispunjeno“ ili „zašto se ne prihvata dijalog koji je delotvoran“, neće od odlučnih napraviti naivne i neće ih pokolebati. Forsiranjem teme dijaloga i studentima i njihovim profesorima predsednik samo odugovlači sa imperativom dovođenja institucija u ustavnopravni red, licemerno javno sažaljevajući one koji će bez predavanja i ispita, možda, izgubiti godinu. Ni zamena teze da krize nema u državi i u vlasti već u opoziciji, ne može da promeni sliku današnje Srbije.
I nikakva pitanja „a šta to još nije ispunjeno“ ili „zašto se ne prihvata dijalog koji je delotvoran“, neće od odlučnih napraviti naivne i neće ih pokolebati
Zapravo, najizrazitiji dokaz krize i jeste predsednikovo posezanje za pokretom za koji je uveren da će u njemu još jednom prebrojati većinu, a koji nije ništa drugo nego svojevrsna vojska spasa koja ritualnom, mitskom, vojnom disciplinom treba da štiti vođu i njegove interese.
