U trenutku kada se kao najveći uspeh opozicije isticala koalicija napravljena u Novom Sadu, direktor Centra za praktičnu politiku Dragan Popović je rekao da se plaši jer je preširoka. Na pitanje da li je to razlog lošeg rezultata, kaže da nije siguran, ali da je uveren da delom jeste, i dodaje: „Ako se koalicija sastoji od konzervativnih nacionalista do levice, koju poruku šaljete? Pritom u koaliciji su se našli Liga socijaldemokrata Vojvodine i POKS koji su dugo sa SNS bili deo vlasti u Novom Sadu. Gde god je posebno izlazila neka grupa građana koja je nudila rešenje lokalnih pitanja, prošla je dobro, a u Novom Sadu su sve grupe građana bile na listi sa opozicijom i to nije dalo rezultat.“
A o uspehu ili neuspehu opozicije na lokalnim izborima govori za Radar.
Uoči izbora ste rekli da je svejedno da li će opozicija izaći ili bojkotovati izbore, ako uspe da artikuliše svoju odluku. Imali smo obe opcije, kako ih ocenjujete sada?
Nijedna ih nije artikulisala. Upetljali su se u tu priču bojkot – ne bojkot i od metodološkog pitanja napravili suštinsko. A onda su neke javne ličnosti, što je jako opasno, to postavljale čak i kao moralno pitanje. To ne sme da se radi jer je u pitanju samo odluka da li ste za jedan ili drugi metod borbe, a cilj je isti – rušenje autoritarnog sistema. Pritom neće u svakom trenutku svaki metod da radi isto.
Kada su izbori raspisani, trebalo je ići dalje, artikulisati poruku i preuzeti odgovornost za svoju odluku, a na kraju smo dobili opoziciju koja se bavi sama sobom. Ja sam izašao na izbore, ali za rezultat mi nije odgovoran neki mitski Đilas već isključivo opozicija koja je izašla na izbore i za koju sam glasao. I to je važno reći jer moramo da naučimo političare da samo oni imaju odgovornost za svoju odluke.
Znači li to da za vas izborni uslovi nisu suštinsko pitanje?
Mislim da je najveći problem kada se govori o izbornim uslovima to što su jedna partija i jedan čovek privatizovali sve javne resurse i proizveli ovoliku medijsku neravnopravnost. Ovde su svaki izbori od 2014. manje ili više neregularni, samo se razlikuju tehnike na osnovu kojih „kradu“, a do opozicije i javnog mnjenja je da li će na to ili nešto drugo staviti naglasak. U decembru je bio ogroman naglasak na izbornim uslovima, što je sa jedne strane logično i dobro, a s druge strane malo opasno jer odvlači fokus od suštine – kako se u ovoj zemlji vlada. Opozicija mora da ponudi neku kredibilnu alternativu i pokaže da može i drugačije i bolje.
Nikada nećemo dobiti bolje izborne uslove od autoritarne vlasti, jer inače ne bi bila autoritarna. A ako opozicija stavi sav naglasak na autobuse koji dovoze birače iz Republike Srpske i kol-centre, bojim se da to nije dovoljno da ih građani prepoznaju kao ozbiljnu alternativu. To im suviše liči na onaj Kalimero sindrom u kome se stalno priča o nepravdi, a ne o alternativnim politikama koje bi mogle da privuku širi krug ljudi.
Šta bi u ovom trenutku bila dobra alternativna politika?
Poslednje dve-tri godine nisam seo ni sa kim a da nismo razgovarali o cenama u prodavnici jer je to nešto što nas na dnevnom nivou pogađa. Kad ste vi poslednji put čuli opoziciju da priča o cenama u prodavnicama? Kako je moguće da inflacija čak ni u izbornoj kampanji nije tema za opoziciju, već su uglavnom sami sebi bili tema. Morate da pokažete građanima da ćete kada dođete na vlast uraditi nešto u vezi sa životnim standardom ljudi, to je ključni deo koji fali.
A šta je program koji nudi SNS? Na ovim izborima su se izrugivali opoziciji jer je obećavala kanalizaciju, a lično nisam shvatila šta su oni ponudili bolje od kanalizacije?
Naravno da među njihovim biračima postoje ljudi koji su ucenjeni. I to ne zanemarljiv broj, ali ja nisam sklon da ih osuđujem. Uspostavljen je sistem privatizacije javne vlasti za koji se njima čini da im stavlja hranu na sto. Da bi se došlo do njihovih glasova, moramo da demontiramo taj sistem.
Verujem da će Vučić učiniti sve da im ne preda vlast u Nišu. Pritom igra oprezno, nije izvršio pritisak na sud a siguran sam da je mogao, već je pazio da ne radikalizuje ljude s druge strane i da sve to razvuče
S druge strane, ono što SNS nudi je iskustvo vlasti koje je u ovoj zemlji uvek bilo važno. Sećamo se još one anegdotske priče kada je seljak rekao Vuku Draškoviću – glasaću za tebe kada budeš vlast. Nije to podanički mentalitet, ne verujem da tako nešto uopšte postoji, ali postoji uverenje ljudi da obavljanje javnog posla zahteva ozbiljnost. Iskusni političari u odelima iz SPS su im tada delovali uverljivije od neočešljanog Vuka. Takođe, dugo smo živeli u uverenju da uvek može gore i nažalost se pokazalo da može. Sada, kada gledaju Vučića, vide lidera koji im stalno preti i koji vlada čvrstom rukom, ali to je zlo koje već poznaju. A poznato zlo je mnogima bliže od onoga što ne znaju šta je. Kako bi i znali kada opozicije nema nigde u lokalnim parlamentima, kada partije menjaju ime na svakim izborima, kada nema nijednog brenda osim Demokratske stranke i kada ne postoji ništa drugo što traje duže od 10 godina?
Ako je potreban brend i da se nešto ustali, zašto stalno čujemo: dajte nam nova lica?
Ne možemo sve da stavljamo u isti koš: neki ljudi traže nova lica, neki ne i pritom te dve stvari nisu nespojive. Jedna stvar je što hoće mlade ljude sa novim idejama, a druga što hoće prepoznatljivu organizaciju u koju se ti ljudi uklapaju. Imamo mnoge grupe građana koje se pojavljuju, zablistaju i nestanu, a samo jedan mali broj koji je uspeo da izgradi brend poput Lokalnog fronta iz Kraljeva i koji traje već tri izborna ciklusa. Novi ljudi predstavljaju osveženje, ali politika je proces i ništa ne može da se uradi preko noći. Posebno ne da se sruši autoritarni režim. Bio sam fasciniran da su neki ljudi zbilja verovali da Vučić samo što nije pao, a govorimo o režimu koji kontroliše apsolutno sve. Slobodan Milošević nikada nije imao ovoliku vlast koju sada ima Vučić. Opozicija nema ni mesnu zajednicu, nema ništa od resursa, a kada ne sruši režim u jednom ciklusu svi se razočaraju i pola njih digne ruke, a pola traži magično rešenje. Ne, hajde stanite da vidimo šta smo postigli, šta smo dobili, koji temelj postoji da na njemu dalje nadograđujemo. Ne opet – daj novu koaliciju, daj novo pregrupisavanje… Mislim da taj haos doprinosi ovome što imamo sada.
Potrebno je da opozicija prestane da kuka, da prihvati rezultate i da vidi šta ima. A nešto ipak ima – posle mnogo godina u svim većim gradovima postoje ozbiljne opozicione grupacije u parlamentu. To je nešto jer donosi infrastrukturu i vidljivost i onaj utisak ozbiljnosti o kom smo malopre razgovarali. Oni su sada odbornici, deo sistema, a ne samo aktivisti koji jure po ulicama i stoje za štandovima. To je baza koja može da se nadograđuje i da se za četiri godine ozbiljnije uzdrma režim.
Niš je i u ovom izbornom procesu izvojevao pobedu, ali se to nije pretočilo u rezultat.
Zavisi šta će da postave kao očekivani rezultat. Bio sam veoma obradovan kada su odlučili da ne pozivaju na masovne demonstracije, jer ne vidim šta bi tako mogli da urade – Nišlije bi šetale nekoliko večeri ili čak mesec dana, ali to ne bi potreslo vlast. Zato mi se čini da je ovo bolji put. Oni su već dobili na sudu, što je ogromna stvar u situaciji kada SNS sve kontroliše i taj sudija koji je oborio neka biračka mesta je vrlo hrabro postupio. Naravno, Gradska izborna komisija je to opet preglasala, pa će to sada da ide na viši sud, ali čak i da opozicija ne dobije vlast u Nišu poslala je poruku – mi smo ti koji znamo proceduru i koji se borimo institucionalno, nismo vas pozvali da razbijate stakla i upadate u zgrade. To je poruka Nišlijama da imaju ozbiljnu opoziciju i mislim da će već na sledećim izborima da da odlične rezultate. Već imaju jednu opštinu u kojoj su pobedili i tu mogu da pokažu kako se vlada, a videćemo da li će dobiti ceo Niš.
Verujem da će Vučić učiniti sve da im ne preda vlast u gradu. Pritom igra oprezno, nije izvršio pritisak na sud, a siguran sam da je mogao, već je pazio da ne radikalizuje ljude s druge strane i da sve to razvuče. Zbog toga i kažem da nije najvažnije ko će dobiti Niš, već poruka koju je opozicija poslala: da se borila fer i uz poštovanje procedura i da na svojoj strani ima argumente koje stalno ponavlja.
Da li postoji ijedna država sa prefiksom demokratska a da u njoj samo jedna stranka mora da ima baš sve, do poslednje mesne zajednice?
Ne, i to je najbolji dokaz o prirodi ovog režima. Kada razgovaram sa ljudima iz inostranstva i kada me pitaju za prirodu vlasti, ja im samo to kažem. Nema države u Evropi, a nisu česte ni van Evrope, u kojoj neko ima toliku koncentraciju moći i vlasti u svojim rukama. Ovo nije viđeno čak ni u doba Miloševića i to nije slučajno, to je cilj. Naprednjaci su izgubili dve mesne zajednice na Limanu i to je za njih bila tolika tragedija da su momentalno počeli da prete ljudima, da im crtaju zastave po zgradama, a sada hoće da im nasilno podignu crkvu da bi ih valjda malo okadili. Vučić teži ka većoj vlasti nego što je imao Savez komunista i to je jako opasno. Zato guši svaki džep otpora, što nama sa strane ponekad deluje čak i smešno, a u stvari nije normalno.
Naprednjaci su izgubili dve mesne zajednice na Limanu i to je za njih bila tolika tragedija da su momentalno počeli da prete ljudima, da im crtaju zastave po zgradama, a sada hoće da im nasilno podignu crkvu da bi ih valjda malo okadili
Kada je krajem devedesetih Milošević uspostavio kontrolu sličnu današnjoj, veoma brzo je postao bivši. Zašto se sada ne pojavljuje taj otpor?
Nije tačno da se baš ne pojavljuje. Kad postoji toliko moćna i monolitna vlast i kada je svako ko je naoružan u ovoj zemlji povezan sa njom, od urednika Informera do BIA, a oni na izborima ipak izgube treći grad po veličini, to znači da otpora ima. To znači da društvo nije pristalo na to, ali su mnogo drugačije okolnosti, devedesete su na svaki način bile drugi vek. Kada je Milošević pao gotovo da nije postojao internet u ovoj zemlji. Sećam se da sam se informisao tako što sam se peo na krov i nameštao antenu da bih uhvatio Radio Pančevo. Zato je i otpor sada drugačiji i po formi i po sadržini. Takođe, Vučić je naučio mnogo iz devedesetih jer je i tada bio vlast. Taj radikalsko-socijalistički okvir razmišljanja je vrlo sličan. Uz to su sada i međunarodne okolnosti drugačije. Devedesetih ste imali svet koji ide u generalno dobrom pravcu i Srbiju koja iskače iz koloseka. A sada imate svet koji ide u vrlo čudnom pravcu i više nema mnogo svetskih zvaničnika koji se vrednosno određuju prema kategorijama poput demokratije i vladavine prava. I skoro niko od njih ne kaže – Aleksandar Vučić je autoritaran vladar.
Ono što se često zaboravlja je da se autoritarna vlast ne reformiše već se ruši. Sa vlašću kakvu mi imamo, ne možemo ništa da reformišemo i unapredimo. Ne možemo da im se približimo i ne možemo da sarađujemo u nadi da ćemo kroz neke projekte nešto našminkati. Vi novinari ste najbolje videli na svom primeru kako to ide kroz nekakve strategije, zakone i osnivanje raznoraznih tela – suočili ste se samo sa šminkanjem mrtvaca, jer je Vučićev cilj da ubije slobodu informisanja. Da li će on da uz to ubistvo dozvoli i neku radnu grupu ili strategiju koja je neobavezujući pravni akt, potpuno je irelevantno.
Kad postoji toliko moćna i monolitna vlast i kada je svako ko je naoružan u ovoj zemlji povezan sa njom, od urednika Informera do BIA, a oni na izborima ipak izgube treći grad po veličini, to znači da otpora ima
EU je ipak reagovala nakon decembarskih izbora, a sada nije. Šta se promenilo u tako kratkom roku?
Sadašnji izveštaj posmatračke misije je veoma sličan prošlom, a ono što se razlikuje je jačina pritiska iz Srbije. Mi smo tad stavili sve karte na izborne uslove, to je bila glavna tema, što, kao što sam već rekao, ima svoje prednosti i mane. U decembru je opozicija bila dovoljno jaka da sprovede takvu ofanzivu, pre svega zbog institucionalnih veza sa evropskim poslaničkim grupama, što je veoma važno i što imamo tek u poslednjih godinu dana. Nakon toga su bili izbori za EP i oni su imali drugi fokus, dosta ljudi koji su se bavili Srbijom je ili ispalo iz priče ili im je bila ugrožena pozicija, tako da uticaj EU više nije bio dovoljno jak. Ali i da jeste, ne bi se mnogo promenilo. Vlast moramo mi da srušimo. I kada nam Zapad pomogne, pomogne nam zato jer je unutrašnji otpor dovoljno jak.
Sa vlašću kakvu mi imamo, ne možemo ništa da reformišemo i unapredimo. Vlast moramo mi da srušimo. I kada nam Zapad pomogne, pomogne nam zato jer je unutrašnji otpor dovoljno jak
Znači li to da su svi pregovori oko poboljšanja izbornih uslova bili samo gubljenje vremena?
Nije bilo gubljenje vremena, opozicija mora da šalje poruku građanima da su joj institucije važne i da će sutra kada bude u tim institucijama da sledi neka pravila i da jača državu. Ovde se često potcenjuje taj put i veliki deo ljudi je izgubio nadu da ovde išta može nenasilno da se promeni, a jako je opasno kada počne da se razmišlja na taj način.
Deo opozicione javnosti je toliko radikalizovan da sada odbija svaki institucionalni rad. Mislim da to šalje vrlo rđavu poruku ostatku opozicionih birača – da ste vi neka izolovana sekta koja ne radi u interesu države kao skupa institucija. Mnogo je važno da opozicija bude u parlamentu i da bude na lokalu. Ako pogledate rezultate, svi prate rad jake opozicije u gradovima u kojima se vidi borba kroz poslovnik, poštovanje pravila i otvaranje afera. U Leskovcu opozicija trenutno otvara veliku aferu i skuplja potpise za smenu gradonačelnika, u Kraljevu se bore za Apotekarsku ustanovu kroz lokalni parlament, u Kragujevcu vrlo uporno dišu vlastima za vrat… Važno je razgovarati i ne postoji nijedan razlog da ne sednete sa Anom Brnabić u bilo kojoj situaciji, ako ste političar. Ja znam da to može da bude neprijatno i imam privilegiju jer nisam političar pa mogu da ne želim da razgovaram sa takvom osobom, ali oni koji su prihvatili da se bave politikom je nemaju. Latinka Perović je govorila da se institucije ne napuštaju i meni se to izuzetno dopalo. Znam kakve su institucije i znam da to često deluje kao Sizifov posao ili smokvin list, ali je političarima dužnost da podnesu više nego obični građani.
U Leskovcu opozicija trenutno otvara veliku aferu i skuplja potpise za smenu gradonačelnika, u Kraljevu se bore za Apotekarsku ustanovu kroz lokalni parlament, u Kragujevcu vrlo uporno dišu vlastima za vrat
Da li to znači da vam je bliža odluka koalicije Biram borbu da uđe u beogradski parlament od odluke Kreni-promeni da ne uđe?
Apsolutno, ja sam glasao da me neko predstavlja u toj skupštini. Jasno mi je koliko su mala ovlašćenja i smešno mi je kada kažu: biju se za odborničke mandate. Oni čak i ne primaju platu već neku mizernu nadoknadu kada imaju sednicu. To stvarno nije fotelja, ali je meni kao građaninu bitno da u skupštini opštine Stari grad i skupštini Grada Beograda sede neki ljudi koji mene predstavljaju ili se bar trude da me predstavljaju. Čak i da ništa ne urade, šta je alternativa? Političari moraju da nauče kako sistem funkcioniše iznutra. Mnogi ljudi su novi i prvi put u institucijama i moraju da nauče taj posao, ali i kako da razgovaraju sa svojim političkim protivnicima.
A šta će biti sa nama dok opozicija gradi bazu u naredne četiri godine? Iako je SNS ponovo osvojio skoro apsolutnu vlast, pritisak umesto da popusti već narednog dana postao je još gori.
Poboljšanje sigurno ne možemo samo da čekamo. Vučić neće popustiti jer vidi da brojevi u njegovu korist stalno opadaju. On je i sada dobio manje nego u decembru, a trend pada ide od 2016. Jasno mu je da uz sve pritiske, kupovinu glasača i zloupotrebu javnih resursa, ne može da zadrži birače. I nastaviće da pritiska još jače, jer kada je ušao u to kolo više ne sme da stane. Ako stane može sve da mu se sruši. I nemam pametan odgovor šta će sa nama biti ako se situacija još više radikalizuje, ali znam da se svi zajedno moramo boriti da do radikalizacije ne dođe. I civilno društvo i mediji i političke stranke moraju da se drže zajedno i da insistiraju na solidarnosti kao osnovnoj društvenoj vrednosti. Državu smo možda izgubili, ali za društvo se još uvek borimo.
