Davno je Aleksandar Vučić pokazao raskošan talenat za razumevanje spoljne politike, tako da nema mnogo mesta za čuđenje teškoj poziciji u koju se zapleo zbog zavisnosti od Rusije: sam je, uostalom, priznao da nije primetio čak ni tektonske promene nastale padom Berlinskog zida.
Koliko god se hvalio briljiranjem u ulozi studenta, pokazalo se da nije baš najbolji đak. Umesto da uči na greškama, priredio nam je skupu reprizu nerazumevanja okolnosti, uprkos silnim upozorenjima o neodrživosti principa „četiri stuba spoljne politike“, naročito nakon početka ruske agresije na Ukrajinu.
Kako god to nazvali – „udaranjem spoljne politike u zid u brzini od 100 kilometara na sat“ (Milan Parivodić) ili neuspehom upotrebe metoda šibicarenja u ozbiljnim poslovima – sve ukazuje da se zaglavio u ćošak iz koga se bezbedan izlaz više ne vidi. Osim ako napadnim dodvoravanjem Evropskoj uniji i njenim pojedinim članicama koje gledamo poslednjih nedelja, ne uspe da odškrine vratanca kroz koja bi mogao da se izmigolji.
Ana na zadatku
Svašta smo gledali: Anu Brnabić, predsednicu parlamenta ali i neku vrstu specijalne predsednikove izaslanice kako u Parizu, na panelu održanom u okviru Pariskog mirovnog foruma, govori o otvaranju rudnika litijuma (od čijeg kopanja smo, navodno, bili odustali) i hvali se kako bi srpske rezerve mogle da zadovolje 90 posto potreba EU. Pa onda istu tu osobu u Briselu, gde se Kaji Kalas, visokoj predstavnici EU za spoljnu politiku i bezbednost i Gertu Janu Kopmanu, generalnom direktoru Generalnog direktorata EK za proširenje i istočno susedstvo, zaklinjala u posvećenost evrointegracijama i spremnost da se „ubrzaju“ godinama zakočene reforme. Sve to, doduše, dok je u Beogradu trajala sabotaža procesa izbora novih članova Saveta REM, što je trebalo da bude jedan od dokaza posvećenosti reformama (drugi je usvajanje izmena i dopuna Zakona o jedinstvenom biračkom spisku).
Čim je u Briselu završila sa zahvaljivanjem Evropskoj komisiji na dosadašnjem „ohrabrivanju Srbije“ i „ukazivanju da je strateški važno da se Klaster 3 otvori“ (što se ponavlja u izveštajima EK već nekoliko godina, ali klaster se ne otvara, kao što neće ni ovog puta) Ana Brnabić je požurila u Kijev. A tamo je uspela da Ukrajincima, između ostalog, ponudi „pomoć Srbije na evropskom putu“. U Zaključcima Strategije proširenja, inače, Srbija je navedena posle Crne Gore, Albanije, Ukrajine i Moldavije, što, prema objašnjenju Vladimira Međaka, potpredsednika Evropskog pokreta u Srbiji i bivšeg glavnog pravnika u Pregovaračkom timu Vlade Srbije, ukazuje na redosled u pristupanju.
Odlučujuća bitka će se voditi u okviru EPP, gde još nije sazrela pozicija da se SNS izbaci iz političke grupe, kaže Vedran Džihić
Nije to bio kraj: u utorak, kada je Radar odlazio u štampu, ponovo je bila u Briselu, doduše na nezavisno od Srbije zakazanom forumu o proširenju EU, na koji su, osim državnih zvaničnika, pozvani i predstavnici civilnog društva, mladi eksperti, umetnici, preduzetnici iz zemalja kandidata.
Sam Vučić, u okviru akcije širenja ljubavi prema EU, imao je tročasovni razgovor sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom. Povod je ostao nejasan i posle opširne priče o temama o kojima je razgovarao sa „prijateljem“ iz Pariza – od evropskog puta Srbije, preko metroa, superkompjutera, mogućnosti montaže Erbasovih helikoptera u Srbiji, mistrala i raketa za rafale, pa sve do situacije u NIS-u. Ipak, na novinarsko pitanje da li su postojali finansijski razlozi za posetu, Vučić se oštro obrecnuo: „Kakav finansijski dah? Imamo para. Mi gledamo da držimo deficit na tri posto, Francuska ima 5,4 posto. Imamo četiri milijarde na računu.“
Problemi
Evropska komisija je, doduše, u svojoj jesenjoj prognozi navela da je ekonomija Srbije zbog domaćih i spoljnih faktora znatno usporila u prvoj polovini godine, sa rastom bruto domaćeg proizvoda (BDP) od oko dva odsto u odnosu na oko četiri procenta prethodne godine. Vesti o zatvaranju fabrika i hiljadama ljudi ostalih bez posla nižu se učestalo, a nema ni one najavljivane evropske šargarepice iz Plana rasta za Zapadni Balkan: u junu jesmo dobili oko 52 miliona evra, što je deo početnog pretfinansiranja od sedam odsto, koji se uplaćuje automatski na početku primene Plana. Ali, dalje uplate ne idu automatski, već po principu – prvo reforme, onda novac. Da bi povukla ceo iznos od 1,58 milijardi, Srbija mora do 2027. godine da sprovede 98 reformi u četiri oblasti dogovorene u reformskoj agendi, ali i da ispunjava i utvrđene preduslove za korišćenje fondova (poštovanje demokratskih mehanizama, princip vladavine prava i konstruktivni angažman u dijalogu s Prištinom).
Posle Rezolucije Evropskog parlamenta, izveštaja Evropske komisije, promene ponašanja Ursule fon der Lajen (nestade nam „dragi Aleksandar“), poruka Marte Kos, odluke Švedske o preusmeravanju pomoći i odluke poslaničke grupe EPP o preispitivanju ponašanja naprednjaka, izgleda da je i na Zapadu postalo jasno da traženih reformi neće biti. Čak ni na papiru, kao što je do sada bilo uobičajeno.
„Ključno pitanje je koliko će ovaj zaokret brzo polučiti finalnu i opipljivu promjenu politike prema srpskom režimu“, kaže Vedran Džihić, naučni savetnik na austrijskom Institutu za internacionalnu politiku i predavač na Univerzitetu u Beču. „Niko više u Evropi nema iluzije o Aleksandru Vučiću“, kaže sagovornik Radara koji veruje da sve akcije koje Vučić trenutno preduzima, uključujući posetu Parizu i nove najave investicija, ne mogu da poprave njegov narušeni imidž.
„Upitajte samo parlamentarce EU u Briselu šta o njemu misle, pitajte zvaničnike Ministarstva vanjskih poslova Njemačke, Švedske ili Austrije. Tu je sve jasno, sve se vidi, sve se prati, sve se zna. Narušeni imidž Vučić više neće moći popraviti. Ni sam Makron nije naivan i jasno zna šta se u Srbiji zbiva. Naravno, ekonomski interesi su mu još uvijek važni i možda čak i malo važniji od principa i demokratskih vrijednosti u ovom momentu“, kaže Džihić.
Da se odnos EU prema Vučiću jeste promenio konstatuje i Dušan Reljić, konsultant za evropska pitanja i dugogodišnji šef nemačkog Biroa za međunarodne odnose i bezbednost u Briselu. Prema njegovom mišljenju, aktuelno dodvoravanje srpske vlasti Uniji posledica je svesti da je pogrešno imati neprijatelje: „Ako makar skrene pažnju i zamagli situaciju, to koristi opstanku režima koji je ugrožen više nego ikad“, kaže.
Vučićev režim zavarava EU da je navodno zainteresovan, dok se od nje udaljava svakog dana. Istovremeno, pokušava da se približi Donaldu Trampu, kaže Dušan Reljić
Reljić veruje da je Vučićev režim svestan, kako kaže, naivne pretpostavke koja postoji u zapadnim prestonicama i Briselu – „ako mi ne držimo režim na uzici, pretrčaće kod Putina i Kineza i ponašaće se još gore“.
„To je pogrešno, jer je uvek sprovodio samo ono što mu je u interesu i trudio se da od stranih činilaca iznudi što više. Obaveze je uvek prihvatao samo na rečima, a sprovođenja reformi nije bilo – izborni okvir gori je nego ranije, ekonomska politika počinje da pogađa strane investitore, poput trgovinskih lanaca koji razmišljaju da se povuku, ekonomija zasnovana na stranim direktnim investicijama došla je do granice, neće biti privrednog rasta…“, kaže.
(Ne)omiljeni stabilokrata
Dokle, zapravo, sežu efekti promene odnosa EU prema stabilitokrati čija se „demokratska“ fasada očigledno raspala tokom pobune koja je ušla u drugu godinu?
„Ako pođemo od toga da će pritisak na režim, kako iznutra tako i izvana, ostati veliki, može se očekivati da ni Vučić neće moći šminkati staro lice do te mjere da se ponovo nametne kao omiljeni stabilitokrata“, kaže Džihić. „Nervoza ostaje, biće mnogo grešaka od strane režima, nasilje kao opcija je pušteno sa lanca. Ako se nastavi dosadašnja strategija prema studentima i protestima, režim će neminovno ponovo prekoračiti crvene linije iz perspektive EU i biti izložen daljem urušavanju i poslednje podrške iz Unije. Što bude više posegao za nasiljem, sve više zemalja, pa čak i Francuska, moraće da pooštri odnose prema režimu.“
Glavne implikacije promene odnosa EU prema srpskoj vlasti Reljić vidi u tome što više nema tapšanja po ramenu i komplimenata. „Vodiće računa o rečniku. To što su radili Merkel i Šolc, sada i Makron, jeste pružanje podrške dokazanim neprijateljima demokratije i vladavine prava, što dovodi u sumnju reputaciju tih ljudi. Ne mogu postojati dve Merkelove, jedna kod kuće koja poštuje vladavinu prava i druga za koju Povelja EU o osnovnim pravima ne važi kad se ima posla sa malim vlastodršcima u regionu. Nikakva geopolitika ne može da zameni brigu za najosnovnija ljudska prava“, kaže Reljić.
Izgleda da je i na Zapadu postalo jasno da traženih reformi neće biti. Čak ni na papiru, kao što je do sada bilo uobičajeno
On, ipak, ne očekuje niz vesti kakva je bila ona iz Švedske, o obustavljanju pomoći Vladi Srbije. U većim srazmerama, podseća, postoji razvojna pomoć Nemačke i nešto malo Švajcarske, ali ne i drugih zemalja, pošto je USAID ukinut. „Ne bih rekao da će nemačka razvojna pomoć da bude smanjena, jer postoji pretpostavka da ekonomski razvoj dovodi do političkog napredovanja“, kaže.
Džihić ima nešto drugačiju prognozu: „Kada se kolos Unije jednom pokrene u određenom pravcu, mislim da povratka nema. Jedino pitanje je koliko će brzo neke druge zemlje, pored Švedske, krenuti sličnim putem i početi slati mnogo oštrije poruke Srbiji, uključujući i moguće sankcije.“
Faktor Tramp
Odlučujuća bitka će se, prema njegovom mišljenju, voditi u okviru EPP, gde još nije sazrela pozicija da se SNS izbaci iz političke grupe. „Još se čeka, razmišlja. Postoje snage koje su jasne po tom pitanju i misle da bi Vučić morao da ima istu sudbinu kao njegov prijatelj Orban. Drugi iz oportunizma i možda i zbog vlastitih ekonomskih interesa još razmišljaju, a tu spadaju i neki članovi njemačke CDU-CSU frakcije. Ključno će biti kako će se razvijati njemačko javno mnjenje o Srbiji.“
Jedno je, prema mišljenju Džihića, jasno – još par „pogrešnih koraka“ bivšeg omiljenog stabilitokrate i sva rezerva povjerenja i pragmatizma prema Vučiću je potrošena. „Od tog momenta će EU i zemlja korak po korak ali nedvosmisleno sve karte staviti na novu političku opciju. Na kraju će to EU morati svakako da učini znajući da od procesa integracije Srbije u EU, koja je za Uniju i dalje važna, sa ovom garniturom i sa Vučićem na vrhu piramide vlasti nema i ne može da bude ništa“, kaže.
Reljić, međutim, upozorava na otežavajuće okolnosti, kao što je spremnost dve trećine biračkog tela Nemačke i Francuske da glasaju za fašistoidnu desnicu, koja nije sklona da prihvati širenje EU, zbog čega je i vladajućim partijama riskantno da se pokažu otvorenim ka ubrzanom širenju EU („Moguće je da prime samo Crnu Goru, da zamagle situaciju, to ih ništa ne košta“). Problem je i u nepostojanju kontrole nad celokupnom teritorijom, koji muči Srbiju, Ukrajinu i Moldaviju – a neke zemlje članice ne žele da se ponovi greška napravljena sa Kiprom.
„Svega toga režim je svestan i zato zavarava Zapad da je navodno zainteresovan, dok se od njega udaljava svakog dana.“ Tačnije, kaže, udaljava se od EU, dok pokušava da se približi Donaldu Trampu – zbog istorijske pouke da ko je bliži Americi, uspeva da ostvari cilj, ali i prognoze za budućnost, prema kojoj neće postojati privlačna snaga EU, Rusija neće biti uticajan činilac na evropskoj sceni, a Kina ne želi da bude politički, već samo ekonomski uticajna. „Tako da ostaju SAD, koje ruše poredak u Evropi“, kaže. „Režim želi da se dodvori hegemonu, da se približi nasilnoj i ucenjivačkoj vlasti SAD ne samo davanjem Generalštaba, već i ideološkom obmanom, proglašavanjem da su Vučić i Ana Brnabić ideološki slobodarski orijentisani.“
Uspeh? Neizvestan. Tramp je zapretio uvođenjem carina od 500 odsto zemljama koje trguju sa Rusijom, što bi pogodilo i Srbiju. Zavaravanje Evrope mora se, zato, nastaviti – ostajanjem na putu ka EU dobijaju se, osim tapšanja po ramenu, i značajna sredstva, ali nema za vlast neprijatnih pravila i obaveza koje bi donelo stvarno članstvo.
