Izgleda da nam formiranje kabineta premijera Miloša Vučevića pre daje dijagnozu stanja društva, nego što najavljuje novu politiku. Jer, nelogičnosti i pitanja gotovo da vrište, ali u „skuvanoj“ Srbiji ostaju nečujna za većinu.
Recimo – kakvog smisla ima tročasovno čitanje premijerskog ekspozea na 65 strana, ako ne da se zavara pažnja i tako zamagli nedostatak odgovora na probleme koji zaista opterećuju državu i društvo? I koliko ozbiljno uopšte valja tretirati ekspoze, s obzirom na činjenicu da je pravi donosilac odluka u Srbiji, Aleksandar Vučić, još 20. januara promovisao program „Skok u budućnost 2027“ objavivši da će se, u periodu koji dolazi, sve vrteti oko sporedne izložbe Ekspo – projekta za koji već postoje argumentovane sumnje da će biti visoko koruptivan, ali i za državu neisplativ?
Poslednji trenutak
Ili – zašto je, ponovo, bilo potrebno sačekati poslednji zakonski trenutak za izbor novog kabineta, ako je poslanička većina bila jasna još od izborne noći 17. decembra, ako ne da bi se i samo postojanje Vlade obesmislilo, ali i držanjem u neizvesnosti disciplinovali sopstveni redovi, s naglaskom na socijaliste?
Sam Vučević, uostalom, najavio je vladu kontinuiteta, mada možda nije mislio na to što su i druga i treća vlada Ane Brnabić formirane pet dana pre isteka zakonskog roka. Ovoga puta taj manir je, kako je primetio nekadašnji poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić, doveo i do kršenja zakona.
Kao što smo naučili iz primera Nebojše Stefanovića, Gašićev nastavak ministrovanja ne dokazuje ništa – ni da sukoba nema, ni da sukob postoji, ali postoje i „aduti” koje Gašić ima u šaci
Rok za formiranje Vlade, posle koga bi morali biti raspisani novi izbori isticao je 6. maja, a dvodnevna sednica Skupštine, na kojoj su izabrani Vučević i još 31 član njegovog kabineta, održana je 1. i 2. maja. Po Zakonu o državnim i verskim praznicima, svi dani od 1. do 6. maja bili su dani praznika, državnog i verskog (Praznik rada i Uskrs) kada državni organi ne rade, primetio je Šabić u tekstu na Peščaniku i upitao: zar, čak i za naše prilike, nije bizarno da se već i sam izbor Vlade obeleži kršenjem zakona?
Mamutski kabinet
Mnogi su primetili i da je Vučevićeva vlada obeležena i velikom brojnošću članova, a, zapravo, i tu je reč o kontinuitetu, doduše, rasta. Iako su naprednjaci, dolazeći na vlast, najavljivali „uštede“, između ostalog i smanjivanjem broja ministarstava na 15, zapravo su stalno povećavali državni aparat, naročito nakon što se 2017. Vučić usidrio na mestu predsednika države. Videlo se to i u veličini Vlade: tako je prva vlada Ane Brnabić imala 23 člana (uključujući i nju), druga 24, treća 29, pa ispada logično da su u Vučevićevom kabinetu, zajedno s njim, smeštena 32 člana.
Osim što je reč o najbrojnijoj vladi u ovom veku, u nju je nakrcano čak pet ministara bez portfelja (socijalisti Novica Tončev i Đorđe Milićević, dosadašnji potpredsednik Skupštine Usame Zukorlić, inače lider Stranke pravde i pomirenja iz Sandžaka, preletačica Tatjana Macura i „ruski čovek“, lider Srpske narodne partije, Nenad Popović). Statistika kaže i da će nova vlada imati osam „premijernih“ članova, tri povratnika posle izvesne pauze, deset žena, četiri nestranačke ličnosti, četiri stara člana koja su promenila resor, a sam Vučević tvrdi da se vodilo računa i o teritorijalnoj zastupljenosti.
Ruski kadrovi
Najviše pažnje privukla je činjenica da se u novom kabinetu našlo mesta za dva lica pod sankcijama SAD: ponovo ćemo gledati Aleksandra Vulina, glavnog promotera „srpskog sveta” i stručnjaka za izazivanje netrpeljivosti u regionu, ovoga puta na poziciji potpredsednika Vlade, kao i već pomenutog Popovića, kome nije definisan ministarski resor i koji je, takođe, jedno vreme bio izvan izvršne vlasti. Njihov izbor sa skupštinske galerije pratio je američki ambasador Kristofer Hil, a pres služba Stejt departmenta je, u odgovoru Radiju Slobodna Evropa, napisala da SAD „ne igraju nikakvu ulogu u kadrovskim odlukama Vlade Srbije“, kao i da pomenuta dvojica ostaju pod sankcijama.
Nisu Vulin i Popović jedini razlog za ocene dela javnosti da smo dobili prorusku vladu: u novom kabinetu, osim Ivice Dačića, sada u ulozi potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova, sedeće i preletačica Milica Đurđević Stamenkovski, kojoj je pripalo Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju, dok će kulturnu politiku bojiti Nikola Selaković. Svi su do sada dali dovoljno razloga da ih javnost vidi kao rusofile.
A zapravo, reč je o kontinuitetu u načinu izbora kadrova, tako da se zadovolje i Istok i Zapad. Zanimljivo je, pritom, da će u dva, u aktuelnom trenutku posebno osetljiva resora – Ministarstvu spoljnih poslova i Ministarstvu energetike, sedeti Marko Đurić (stigao direktno iz Vašingtona, ovenčan pohvalama) i Dubravka Đedović Handanović (često označavana kao „ministarka za Rio Tinto“).
„Proruskim“ se svakako ne može zvati ni ključni čovek za finansije – Vučićeva desna ruka Siniša Mali, ovoga puta unapređen i na poziciju prvog potpredsednika Vlade. Još jedan čovek od velikog Vučićevog poverenja, njegov kum i čovek koji vodi računa o funkcionisanju stranke, Darko Glišić, postao je ministar odgovoran za novčane tokove – pripao mu je resor javnih ulaganja. Posebno je to zanimljivo u vreme basnoslovno skupog projekta Ekspo, mada nije sasvim jasno da li će glavni u tom poslu biti Glišić, ili Goran Vesić, i dalje ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.
Ima li sukoba
Mnogo se pričalo o (navodnom?) sukobu Vučića i Bratislava Gašića, ali kruševački Bata je i dalje tu, s tim što se iz ministarstva policije vratio u resor odbrane, nadležan, između ostalog, za razvoj, proizvodnju i promet naoružanja i vojne opreme – što bi u vreme obeleženo velikim ratnim sukobima u svetu, trebalo da bude delatnost u fokusu. Ali, kao što smo naučili iz primera Nebojše Stefanovića, Gašićev nastavak ministrovanja ne dokazuje ništa – ni da sukoba nema, ni da, prema drugoj opciji, sukob postoji, ali postoje i „aduti” koje Gašić ima u šaci. U sličnoj magli mogao bi ostati i povratak Gašićevog kolege iz čuvene Vučićeve rečenice „Ne dam Gašića i Lončara“, izgovorene posle pada vojnog helikoptera marta 2015. godine. Zlatibor Lončar ponovo će, kao i tada, biti ministar zdravlja.
Nisu Vulin i Popović jedini razlog za ocene dela javnosti da smo dobili prorusku vladu: u novom kabinetu, osim Dačića, sedeće i preletačica Milica Đurđević Stamenkovski, kao i Nikola Selaković
Još jednim važnim poslom koji dolazi na red – izborom novog REM-a, ključnog u oblasti uređenja elektronskih medija, možda najvažnijeg stuba naprednjačke vladavine, baviće se čovek koji ni s informisanjem, ni s telekomunikacijama, koje su deo istog resora, nema nikakve veze – istoričar Dejan Ristić, dosadašnji poslanik SNS-a i direktor Muzeja žrtava genocida.
Maja Popović, koja se i dalje vodi kao nestranačka ličnost, ostaje na funkciji ministarke pravde, baš kao i Tanja Miščević, koja nastavlja da vodi resor evrointegracija. Dobro su se pokazali tamo gde treba i Tomislav Momirović, Irena Vujović, Jelena Begović, Slavica Đukić Dejanović, Zoran Gajić, Milan Krkobabić, Tomislav Žigmanov i Husein Memić, pa ostaju na „svojim“ funkcijama, a građani, za neke od njih, možda i znaju kojim se resorom bave. Opstao je i Aleksandar Martinović, ali je preseljen u resor poljoprivrede.
Ima indicija i da je, prilikom formiranja Vlade, Vučević mogao nešto i sam da odluči: na to ukazuje izbor široj javnosti potpuno nepoznate Adrijane Mesarović, njegove saradnice iz vremena kad je bio gradonačelnik Novog Sada, na poziciju ministarke privrede. Za nijansu poznatiji mogli bi biti Nemanja Starović, novi ministar za zapošljavanje i Jelena Žarić Kovačević, nova ministarka državne uprave. Ukoliko budu smeli da se istaknu, mogli bi imati dovoljno vremena da se predstave građanima, jer, za razliku od prethodne ekipe, kojoj je Vučić u startu rekao da su izabrani na dve godine, ovoj je najavio četvorogodišnji mandat.
