Preplašeni policajci zbijeni u dvorištu zgrade u Kosovskoj ulici jedna su od najupečatljivijih slika 5. oktobra 2000. koje su mi ostale u sećanju.
Nakon što su demonstranti u popodnevnim časovima upali u Skupštinu, iza zgrade Parlamenta demolirano je nekoliko policijskih vozila, a čula se i pucnjava iz vatrenog oružja. U opštem metežu koji je nastao, sa troje kolega krenula sam ka zgradi u kojoj sam živela, tik iza zadnjeg ulaza u Skupštinu. Jednog, onog najkrupnijeg, iza koga sam se često krila tokom protesta godinama unazad, usput smo izgubili – kasnije nam je objasnio da ga je zadržala nepoznata žena koja se o njega okačila tražeći zaštitu u trenutku koji je delovao kao početak velikog prolivanja krvi. Umesto njega, pokupili smo dečaka od nekih 15-16 godina i poveli ga u bezbedan, ali ne tako prijatan prostor – gornji prozor u ulaznoj prostoriji ostao je otvoren pa nas je dočekala jaka koncentracija suzavca. Postojala je, srećom, jedna dobro zatvorena soba.
Nismo samo mi potražili zaklon: u dvorištu zgrade tiskala se grupa preplašenih policajaca, toliko preplašenih da su odbili (samoinicijativnu) ponudu kolege koji se odmah vratio na ulicu da se sklone u moj stan. Koliko ljudi može da stane, pitali su. Desetak, odgovorio je. Nisu želeli da se razdvoje.
Ovih dana sam na društvenim mrežama videla i snimak iz sledećeg, unutrašnjeg dvorišta, dublje ka Ulici majke Jevrosime, napravljen istog dana: na njemu se vide lica izbezumljenih, preplašenih policajaca. Da li su to bili oni isti koji nisu smeli da se razdvoje ili neki drugi? Ne znam.
A ne znam ni da li su među njima bili baš oni policajci od kojih sam mnogo puta pre tog dana bežala, jer tokom devedesetih, kao ni danas, novinarska legitimacija uglavnom nije predstavljala nikakvu zaštitu od njihovih palica.
Sećanja su varljiva i sada ne znam da li sam trčala niz ili uz Ulicu Tadeuša Košćuška tokom jednog od protesta koji su podrazumevali različite rute “šetnji”, ali i različite vrste policijskih intervencija. Znam samo da sam samu sebe zapanjila do tada nepoznatim atletskim sposobnostima. Nikad nisam bila sportski tip, ali pred brutalnom policijom pod kontrolom Slobodana Miloševića letela sam kao potom Jusein Bolt. Mislim da je to bio i jedan od dana kada sam se sa nepoznatim ljudima krila po dvorištima Starog grada, otkrivajući, silom prilika, lavirinte koji vode do drugog izlaza.
Mnogo je, još, bilo sličnih trenutaka. A onda su jedan izborni dan (24. septembar 2000) i jedan masovni skup u cilju odbrane izbornog rezultata stavili tačku na taj ciklus terora nad građanima
Ne mogu da zaboravim jedno veče u Brankovoj ulici, kada je plan puta podrazumevao prelazak mosta: nisam mogla iz glave da izbacim scenu iz Markesovih „Sto godina samoće“, onu kad su tokom noći pobijeni radnici plantaže banana, pa na vagonima odmah uklonjeni sa lica mesta, a sutradan niko nije verovao da se zločin desio. Pitala sam se da li ćemo i mi završiti u Savi, tako da nas, osim ledene vode, prekrije i medijski mrak. Vrata jedne zgrade na levoj strani ulice su otvorena dok sam prolazila, pa sam zaglavljivala neki papir, kako bi ostala otključana kao potencijalno sklonište. Te večeri neustrašiva policija pretukla je sićušnu Vesnu Pešić.
Pamtim i bežanje u prolaz iz Knez Mihailove ka Obilićevom vencu. Ne desnoj strani bila je prodavnica koje danas nema. Utrčala sam u nju i, uz odobravanje prodavačice, sakrila se u kabinu za presvlačenje. Iza bordo platna koje je činilo kabinu slušala sam udarce hrabre policije i jauke demonstranata. Imala sam sreće, uspela sam da dočekam tišinu.
Pamtim i čuvenu igru “semafor” na sada ukinutom pešačkom prelazu između hotela Moskva i Balkan: nasmejano lice policajca koji gleda skakutanje demonstranata na ulici tokom trajanja zelenog svetla, u momentu se promenilo kad je, po komandi, krenuo da tuče sve koje je uspeo da dohvati. Opet sam imala sreće, ali moj kolega, dobrodušni i požrtvovani Nikola, nije.
Mnogo je, još, bilo sličnih trenutaka. A onda su jedan izborni dan (24. septembar 2000) i jedan masovni skup u cilju odbrane izbornog rezultata stavili tačku na taj ciklus terora nad građanima.
Strah je promenio stranu, ali nismo znali da nas čeka novi ciklus iste borbe. I ista rečenica, četvrt veka kasnije.
