Pišu: Zoran Preradović i Milan Ćulibrk
„Niti ste vi znali šta prodajete, niti mi šta kupujemo“, svojevremeno je na Kopaonik biznis forumu izjavio bivši ruski ambasador Aleksandar Konuzin, povodom odluke vlasti u Srbiji da 2008. većinski udeo od 51 odsto u Naftnoj industriji Srbije za 400 miliona evra, direktnom pogodbom, proda ruskom Gaspromu.
Ni 17 godina kasnije, ovdašnja vlast ne zna šta se prodaje, ni ko bi mogao da postane novi većinski vlasnik strateški jedne od najvažnijih kompanija u Srbiji, koja stvara oko četiri procenta srpskog BDP-a i svake godine u državnu kasu uplati svaki deseti dinar.
Više od Beograda za ishod tog dogovora pita se Vašington, koji insistira da se ruski udeo u NIS-u smanji na nulu. U suprotnom, već za nekoliko dana rafinerija u Pančevu mogla bi stati, jer su sankcije SAD i zvanično stupile na snagu 9. oktobra i više nema rezervi sirove nafte za preradu, a to gotovo izvesno podrazumeva skore nestašice, posledično i poskupljenje goriva.
Iako te cene Vlada kontroliše, litar evrodizela je samo u poslednjih mesec dana, od 17. oktobra, poskupeo sa 192 na 204 dinara, a benzina sa 176 na 183 dinara. Nije to, nažalost, jedina, pa čak ni najveća cena koju će građani platiti zbog pogrešnih političkih odluka ovdašnjih vlasti.
Cena pogrešnih odluka
„Pogrešne političke odluke do sada su već svakog građanina Srbije u proseku koštale između 660.000 i milion dolara. Toliko bi, naime, naš BDP po stanovniku bio veći da smo prethodne tri decenije imali iste stope privrednog rasta kao Poljska, Slovačka i Češka, a slični podaci dobili bi se i ako bi se uporedili sa Rumunijom, Mađarskom i Bugarskom. Naši političari nisu prepoznali da se svet menja, nisu adekvatno odgovorili, već su ušli u pogrešan voz, a onda su sve stanice pogrešne. Pri tome je svaka vlast odgovorna za svoje odluke, a rezultati su merilo uspešnosti“, kaže za Radar Ivan Ostojić, stručnjak za ekonomiju, inovacije i nove tehnologije, dugogodišnji partner Mekinsija.
Naši političari nisu prepoznali da se svet menja, ušli su u pogrešan voz, a onda su sve stanice pogrešne. Te greške do sada su svakog građanina Srbije u proseku koštale između 660.000 i milion dolara
Ivan Ostojić
Srbija je i sada na sličnoj raskrsnici, ovoga puta zbog NIS-a i energetske zavisnosti od Rusije. Za to je odgovorna bivša vlast, koja je amaterski prodala NIS, ali su je u tome podržali i poslanici opozicionih stranaka, koje su preuzele vlast još 2012, podseća Ostojić.
To pokazuje i rezultat glasanja u Skupštini u septembru 2008, kada je za energetski sporazum sa Rusijom glasalo 214 poslanika vladajućih, ali i opozicionih stranaka, SRS, DSS, Nove Srbije i poslaničkog kluba Napred Srbijo Tomislava Nikolića, preteče SNS. Na istoj sednici, za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU glasalo je 140 poslanika, čak 74 manje nego za sporazum sa Rusijom.
U jednom od obraćanja, prvi predsednik SNS-a Tomislav Nikolić je predstavnike vlasti pozvao da pokažu da razumeju „koliko je energija budućnost celog sveta i koliko je sve to skopčano za Rusku Federaciju“, da „cela Srbija želi ratifikaciju ovog sporazuma“. Rekao je i da je „spreman da u istim uslovima uvek nepovoljniji ugovor sklopimo sa Ruskom Federacijom nego sa EU“, da „ova Ruska Federacija neće biti zlikovac prema srpskom narodu, a EU je to bila“.
„Kamo sreće da Srbija jednom konačno sebi izabere takvog predsednika koji će o Srbiji da brine toliko koliko ruski predsednici brinu o Ruskoj Federaciji i Srbiji bi cvetale ruže. Zato pozdravljam ovaj sporazum. Mi ćemo za njega glasati ponosnije nego ikada“, poručio je Nikolić, dok je Jorgovanka Tabaković kritikovala poslanike LDP-a što su protiv, jer je „očekivala da će strateški važan posao proteći u svečanoj i ozbiljnoj atmosferi kakvu zaslužuje ovaj sporazum“.
Politička trgovina
Danas neformalni lider naprednjaka i predsednik Srbije Aleksandar Vučić svu krivicu za to pokušava da prebaci na bivšu vlast. Odgovarajući na kritike što nije ni pokušao da iskoristi odredbu iz ugovora, koja Srbiji omogućava pravo preče kupovine akcija od Gasproma, rekao je da „sada nam o pravu preče kupovine govore oni koji su izvršili pravo preče prodaje“.
Od početka je, međutim, bilo jasno da je prodaja NIS-a po bagatelnoj ceni politička trgovina u kojoj se očekivalo da Rusija onemogući ulazak Kosova u UN tako što će sprečiti anuliranje Rezolucije 1244 i u kojoj su zdušno učestvovali i tadašnji radikali. Istina, Moskva to jeste učinila, ali nije da su u Kremlju nakon toga previše „lomili glavu“ šta se dešava sa Kosovom. Logikom „ako može Kosovo, mogu i Donjeck i Lugansk da se jednostrano otcepe“, vodio se ruski predsednik Vladimir Putin na Međunarodnom ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu, 2022, tek nekoliko meseci nakon početka ruske invazije na Ukrajinu.
Iako Vlada kontroliše cene, litar evrodizela je samo u poslednjih mesec dana poskupeo sa 192 na 204, a benzina sa 176 na 183 dinara. Nije to, nažalost, jedina, pa čak ni najveća cena koju će građani platiti
Šta se u međuvremenu desilo sa Kosovom nije neka tajna. Vučić je na severu po nalogu stranaca uništio svaku klicu srpske državnosti, ukidajući policiju i pravosuđe. A da apsurd bude potpun, Srpska lista, uprkos brojnim pretnjama da će napustiti institucije, nikada to nije učinila, polažući zakletvu pod kosovskim obeležjima. Znamo šta se u međuvremenu desilo i sa Rusijom koja je zbog sukoba u Ukrajini postala međunarodni parija, bar kada je zapadni deo sveta u pitanju.
Novinar i politički komentator Boško Jakšić kaže da prodaja NIS-a ne ostavlja nikakvu sumnju da je ta transakcija političke prirode i da je motivisana „kupovinom“ ruske podrške oko Kosova. „Bio je to prvi konkretan korak vezan za Kosovo koje će od tada postati alfa i omega srpske unutrašnje i spoljne politike i imati negativne efekte u odnosima sa regionom i Zapadom, a Beograd dovesti u gotovo vazalsku zavisnost od Moskve. Nazvati to naivnošću značilo bi abolirati sve koji su u ovom poslu učestvovali. Prodaja NIS-a je srpski Magnum crimen“.
Ali, patološka vezanost za Moskvu motivisana, pre svega, manipulacijom proruskim sentimentom birača i svežim sećanjem na NATO bombardovanje Srbije nije jedina greška vlasti, koja je, sasvim svejedno, implicitno ili eksplicitno, Srbiju dovela u situaciju da su svi modeli delovanja, i politički i ekonomski, bespovratno potrošeni ili nepodnošljivo uslovljeni. Dovoljno je podsetiti da je tadašnji premijer Vučić, uoči američkih izbora 2016, podržao Hilari Klinton, uz obrazloženje da to čini „zato što je pametan“. Koliko pametan pokazao je rezultat američkih izbora koje je dobio Donald Tramp.
Prodaja NIS-a je srpski Magnum crimen, motivisana je „kupovinom“ ruske podrške za Kosovo, što će Beograd dovesti u vazalsku zavisnost od Moskve. Nazvati to naivnošću značilo bi abolirati sve koji su u tome učestvovali
Boško Jakšić
Nakon ovakvog poteza, restlovi nasilno preobraćenih radikala u evropske napredne poštenjačine, cedili su sebi u bradu da nijedan srpski prvak nije učinio takav simbolički potez primeren samo poraženoj koloniji. Potpisivanje Vašingtonskog sporazuma septembra 2020. bio je pokušaj da se makar donekle kontroliše šteta, pa su Trampovi mali uspesi postali mera velikog Vučićevog poniženja, oličenog u pristajanju i na ono što od njega nije traženo. A svakako niko nije tražio da se, recimo, Gazivode preimenuju u „Jezero Tramp“, sa čim su, prema rečima specijalnog izaslanika američkog predsednika Ričarda Grenela, bili saglasni i Srbija i Кosovo.
Duhovi prošlosti
Politički analitičar Dragomir Anđelković smatra da je Vučić za ova „proklizavanja“ pokušao da se vadi pristajući na bolne ustupke na račun Srbije. „To se sada ponavlja i sa aferom Generalštab. Srpski spin diktator, poučen onim što se desilo 2016, hteo je da se osigura u slučaju Trampove pobede 2024, pa mu je preko njegovog zeta Džareda Kušnera obećao izgradnju ogromnog kompleksa u centru Beograda i to na faktički poklonjenom lokalitetu sa simboličkim značajem. No, dok se nije uverio da je Tramp pobednik izbora, odugovlačio je da realizuje obećano. Onda je došlo do izbijanja studentsko-građanskog ustanka, pa nije mogao preko noći da odradi ono što se od njega očekivalo u Beloj kući. Tramp je zbog toga besan, a Vučić se sada očajnički trudi da mu ipak isporuči obećani danak“, kaže Anđelković.
U Skupštini je 2008. za SSP sa EU glasalo 140 poslanika, dok ih je 214, čak 74 više podržalo energetski sporazum sa Rusijom. Među njima i članovi SRS i poslaničke grupe Napred Srbijo, budućeg SNS
Donacija Klintonovoj fondaciji i danas služi kao svedočanstvo Vučićevih pogrešnih procena, kaže Jakšić i dodaje da mu je Tramp to oprostio, ali ne i zaboravio. „Predsednik Srbije je mogao da kod šefa Bele kuće dobije naklonost kao autokrata, ali sve je prokockao. Ako Slobodan Milošević nije prepoznao značaj pada Berlinskog zida, Aleksandar Vučić nije bio u stanju da nasluti kakve će globalne geostrateške posledice imati ruska agresija na Ukrajinu. Srbija je izgubila Ameriku kada se činilo da odnosi napreduju. Tramp Vučiću ne prašta pokušaj upada na konvenciju republikanaca na Floridi u maju. Ne prašta mu što neće da kupuje američki tečni gas već bi i dalje da posluje sa Rusima. Ne prašta mu velike investicije svog najvećeg rivala – Kine“, ističe Jakšić.
A kada je Rusija započela agresiju na Ukrajinu, proruski narativ postao je problematičan za režim, još više uvođenje sankcija koje je Zapad tražio, tim pre što je vlast svoje pristalice ubeđivala da je za rat u Ukrajini kriv Zapad, smatra Dušan Spasojević, profesor na Fakultetu političkih nauka.
„Sa druge strane mi se čini da bi čak i nacionalizacija NIS-a bila izvodljiva bez prevelikih negativnih poena jer je jasno da je reč u sukobu SAD i Rusije, te da Rusija izbegava rešenje koje bi Srbiji olakšalo poziciju. Iako to možda tako nekad izgleda, čak ni glasači SNS ne vole Putina više od sopstvene potrebe da imaju gorivo i da se greju na gas“, smatra Spasojević.
Nacionalizacija NIS-a bila bi izvodljiva bez prevelikih negativnih poena jer Rusija izbegava rešenje koje bi Srbiji olakšalo poziciju. Ni glasači SNS ne vole Putina više od potrebe da imaju gorivo i da se greju na gas
Dušan Spasojević
Drugačijeg stava je Anđelković koji kaže da je uvođenje sankcija Rusiji rizičan potez i da to ne bi moglo da prođe ni kod hipnotisanih gledalaca Pinka. „Vučić je pokvaren, ali nije lud. Svestan je da ni njegove izuzetne crne propagandne sposobnosti ne bi mogle da dovedu do toga da Srbi budu ubeđeni da je normalno da Srbija uvede Rusiji sankcije za račun NATO, zbog toga što Moskva Ukrajini radi ono što su prethodno evroatlantski faktori učinili Srbiji.“
Gnev Moskve srpskog predsednika stigao je kada je u javnost procurila informacija da srpsko oružje završava u rukama ukrajinskih vojnika. Bio je to pokušaj Beograda da na potpuno pogrešan način niveliše uporno odbijanje da Srbija svoju spoljnu i bezbednosnu politiku saobrazi sa EU.
Moskva je definitivno prozrela Vučićeve igre juna 2022, kada su Bugarska, Severna Makedonija i Crna Gora zabranile prelet aviona šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova koji je nameravao da poseti Beograd, ističe Jakšić. „Vučić je grmeo na susede, a ispostavilo se da je lično od američkog ambasadora tražio da NATO zabrani prelet. Rusi to znaju, kao što znaju da srpska municija završava kod Ukrajinaca, ali su spremni da preko toga pređu, jer im je važnije da zadrže strateško uporište u Srbiji preko koga destabilizuju Zapadni Balkan i Evropu“.
U međuvremenu, pobuna građana i studenata zbog pogibije 16 ljudi do kraja je razotkrila razmere korupcije i represije na koje je EU više od deceniju ostajala nema, jer je Vučić svoj transakcioni odnos i ustupke Uniji konvertovao u prećutnu podršku Brisela. Ma koliko da je kršio elementarne postulate evropskih vrednosti. EU sada, suočena sa istrajnošću demonstranata i brutalnošću režima, Vučiću stavlja do znanja da njegovo vreme curi.
Vučić je pokvaren ali nije lud. Svestan je da ni njegove izuzetne crne propagandne sposobnosti ne bi mogle da dovedu do toga da Srbi budu ubeđeni da je normalno da Srbija uvede Rusiji sankcije za račun NATO
Dragomir Anđelković
„Trenutna faza pokazuje da su mnoge stvari odjednom došle na naplatu Vučiću, te da je pad demokratije u Srbiji sve očigledniji što onda stvara sinergijski efekat različitih pritisaka sa Zapada. Moram da primetim da je trenutno najveći problem pitanje NIS, koje ne dolazi iz Brisela, ali ojačava briselske pritiske. Da je pobunjeni deo društva u Srbiji jasnije okrenut ka Evropi, Vučić bi se našao u još većem problemu“, uveren je Spasojević
Pozicija kolonije
Biće da slučaj NIS-a u kojem za Srbiju teško da ima dobrog rešenja, najbolje sumira Vučićevu politiku u kojoj je do krajnjih granica podgrevao očekivanja suviše ozbiljnih igrača. Danas, pod pritiscima događaja i jedne sirovine, dolazi vreme za svođenje računa. Vučićev pad na kolena – baš onako kako tirani padaju – trenutak je da se izmeri šta je ostalo od mita o tipu koji je uvek umeo malo bolje da prevari od drugih. U svakom slučaju, on nije vladao zato što je nahranio građane, niti zato što je doneo točak i vatru, već zato što je duže od decenije bio tačka oslonca za bezmalo svaku stranu polugu u Srbiji. Rusku ili zapadnu, njemu je sasvim svejedno.
Zato se za Vučića, zaključuje Jakšić, sve završava kao duplo golo. „Tramp Srbiji zavodi najviše carine u regionu i sankcioniše NIS. Vučićevo ime nije se našlo na spisku 145 svetskih državnika koje je Tramp pozvao na kratku foto-sesiju tokom zasedanja Generalne skupštine UN. Evropljani ga prvi put direktno upozoravaju zbog obračuna sa političkim neistomišljenicima i zahtevaju da obezbedi slobodu medija. Moskva ga kritikuje otvorenije nego ikada do sada, a on ne zna kako da svojim rusofilima objasni zašto mu braća ne pružaju ruku spasa. Srbija je bez saveznika spolja. Došlo je vreme za naplatu“, kaže naš sagovornik.
Da bi se videle loše posledice nekih političkih odluka, ponekad je potrebno da prođu godine, pa i decenija, ali vas one uvek sačekaju negde iza ćoška, ističe Ivan Ostojić i naglašava da je Srbija u međuvremenu izgubila i energetski i prehrambeni suverenitet, jer država ne kontroliše te dve strateški važne oblasti.
Potpisivanje Vašingtonskog sporazuma septembra 2020. bio je pokušaj da se makar donekle kontroliše šteta, pa su Trampovi mali uspesi postali mera velikog Vučićevog poniženja, oličenog u pristajanju i na ono što od njega nije traženo
„Srbija je sada u poziciji kolonije, jer o sudbini najvažnije kompanije odlučuju Rusi, oni biraju kome će da je prodaju, a sa tim moraju da se slože i Amerikanci. Sve to može da parališe državu, a izvesno da će ovo odugovlačenje imati negativnih efekata i na BDP. Ako vam ne radi najveća kompanija, to ne može da se ne prelije na celu ekonomiju“, kaže Ostojić.
Iako je protiv nacionalizacije, ističe da mu kao dugogodišnjem konsultantu ne deluje smisleno tvrdnja vlasti da ne može da se poziva na pravo preče kupovine, jer Rusi ne prodaju svoj udeo u NIS-u dobrovoljno.
„Očito je da Srbija nema jasnu strategiju i još uvek pokušava da sedi na četiri stolice. Vlast nije bila proaktivna, nije na vreme shvatila kuda ovo sve vodi, sve vreme se kockala u nadi da će problem sam od sebe da se reši. Tako je užasno suzila svoj manevarski prostor i sada i nema mnogo opcija. I nije svesna da je ogromna opasnost i ako uspe da iz ruskog uskoči u zagrljaj Ujedinjenih Arapskih Emirata, jer se energenti veoma često koriste kao moneta u geopolitičkoj borbi. Otuda sve zemlje nastoje da diversifikuju svoje izvore energije, a mi samo uskačemo iz krila jednog u krilo drugog gospodara“, ističe Ostojić.
On smatra da bi Srbija trebalo da se ugleda na Švajcarsku, koja proizvodi između 95 i 99 odsto energije za sopstvene potrebe, a svim ugovorima sa EU je zaštitila i svoje proizvođače hrane, tako da lakše odolevaju svim krizama.
Nova prilika za korupciju
Za razliku od Ostojića, Goran Radosavljević, profesor javnih finansija i direktor Instituta FEFA, smatra da ne bi bilo dobro da naša država bude većinski vlasnik NIS-a. Jeste Mađarska vlasnik MOL-a, ali njime upravlja profesionalni menadžment.
„Cela Evropa je decenijama zavisila od ruskih energenata. I Nemci su napravili istu grešku kao mi, ali su bili dovoljno pametni da 2022. Rusima kažu da ovako više ne ide i preuzmu skladišta i infrastrukturu Gasproma. Nije, dakle, naš problem samo što smo donosili loše odluke, već što uporno nećemo da to priznamo. I pre godinu dana bilo je jasno da se mora naći rešenje za NIS, ali vlast uvek čeka poslednji trenutak, pa nas sučeljavanje sa realnošću više košta nego same te loše odluke“, kategoričan je Radosavljević.
On podseća da su prve sankcije Rusiji uvedene još 2014. i tadašnji menadžment NIS-a je odmah prestao da naftu kupuje od Rusa, a ne seća se da se neko tada busao u grudi ili bunio zbog toga.
„Kada je Evropa 2022. počela da se otkačinje od ruskog gasa i nafte, ni naš, ni mađarski režim, korupcijski prilično vezani za Rusiju, nisu to hteli ili nisu smeli. A mogli smo. Ako je Evropa uspela da supstituiše 155 milijardi, mogli smo i mi tri milijarde kubnih metara ruskog gasa. Dakle, možemo, ali nećemo, osim ako ne budemo primorani, a onda ćemo da vidimo šta ćemo. Razumljivo je što Rusi nisu hteli da izađu iz NIS-a, a ovi naši, koji od toga imaju finansijske koristi, nisu ni želeli da urade ono što su neke druge zemlje, vodeći računa o svojim interesima, uradile“, ističe Radosavljević, po čijim rečima sada sve zavisi od toga da li će „Rusi hteti da nam pomognu ili ih baš briga za nas“.
I Nemci su napravili istu grešku, ali su bili dovoljno pametni da 2022. Rusima kažu da tako više ne ide i preuzmu infrastrukturu Gasproma. Nije naš problem samo što smo donosili loše odluke, već što nećemo da to priznamo
Goran Radosavljević
Jedan od mogućih razloga za odugovlačenjeobjašnjava na primeru EPS-a. Kada je pod rukovodstvom SNS kadrova propao EPS, na tome su najviše profitirali ljudi bliski vlasti, jer oni još uvek uvoze ugalj i na tome dobro zarađuju, ističe sagovornik Radara.
„A šta se sad dešava? Umesto da diversifikujemo izvore snabdevanja, vlast je u budžetu za 2026. predvidela novac za naftovod do Mađarske. Koji će nam vrag, da se povežemo na naftovod Družba, kojim se doprema ruska nafta? Da li je to normalno? I zašto se to radi? Osim da neko preko tog projekta sa drugarima iz Mađarske izvuče 150 miliona evra“, upozorava Radosavljević.
Za njega je sporan i gasovod do Severne Makedonije, jer azerbejdžanskog gasa nema dovoljno. U suprotnom bi već preplavio celu Evropu, a Srbija može da ga dobija i preko Bugarske, sa kojom je već povezana. Zašto se onda uopšte gradi taj gasovod, osim da neko od ortaka uzme još malo para, zaključuje stručnjak za energetiku, za koga je samo gasovod prema Rumuniji dobra ideja, a smisla bi imao i naftovod do Konstance, koji je planirao još Josip Broz Tito, ali taj projekat nikada nije realizovan. Uz to, podseća da je svojevremeno bivši direktor NIS-a Kiril Kravčenko planirao produktovod do Rumunije, što je kao premijer podržao i Ivica Dačić, a čim ga je zamenio Vučić, projekat je stopiran. Da je izgrađen, sada bi se produktovod koristio za uvoz derivata ako Rafinerija u Pančevu stane.
Srbija nema jasnu strategiju, još sedi na četiri stolice, užasno je suzila svoj manevarski prostor i sada i nema mnogo opcija. Dok sve zemlje nastoje da diversifikuju izvore energije, ona samo uskače iz krila jednog u krilo drugog gospodara
„Zahvaljujući tome što Vlada već tri godine kontroliše cene, mi plaćamo najskuplje gorivo u Evropi, jer država kroz akcize, PDV i druge namete zadržava skoro 60 odsto od cene derivata i to bi svakako trebalo uračunati kao trošak pogrešne politike. Kao i zaradu ljudi bliskih vlastima koji će u slučaju poremećaja uvoziti gorivo i prodavati ga po još višim cenama nego što su sada. Ako se to desi, niko neće ni pitati ko uvozi i po kojim cenama, kao što niko sada ne pita ni ko uvozi ugalj za EPS“, naglašava direktor Instituta FEFA.
On podseća i da se od 2015. na svaki litar goriva plaća oko tri dinara za strateške rezerve i za 11 godina je po tom osnovu naplaćeno skoro 850 miliona evra. Tim novcem država je mogla da kupi 850 miliona litara benzina i dizela, što je dovoljno za četiri meseca, ali je velika mogućnost da je i deo tog novca, kroz razne fiktivne ugovore, završio u privatnim džepovima, naglašava Radosavljević.
Jedan čovek i gubitak kompasa
Za Pavla Medića, glavnog ekonomistu Centra za visoke ekonomske studije (CEVES) ključni problem je što od 2012. sve odluke donosi isključivo jedan čovek. To nije dobro čak ni da je on benevolentan i ekstremno pametan, ističe i podseća na eksperiment statističara Frensisa Galtona, koji je pokazao da niko od anketiranih nije pogodio koliko je bio težak bik izložen na sajmu, a najbliže tačnoj težini bio je prosek njihovih odgovora.
„Odluke jednog čoveka ponekad mogu biti dobre, ali i ekstremno loše. Posebno kad privatni interes onoga ko odlučuje, zbog velike koncentracije moći, nadjača javni interes. Tada se gubi svaki kompas i dolazi u situaciju u kojoj smo mi sada. Mnoge loše stvari posledica su prevelike koncentracije moći u rukama jednog čoveka, slabih institucija i odsustva konkurencije, zbog čega je domaće tržište visoko kartelizovano. Jedino učešće velikog broja relevantnih ljudi garantuje da će na dugi rok te odluke biti ispravne“, uveren je Medić.
Cela politika SNS-a se, po njegovim rečima, svodi na to da se na brzinu postignu neki rezultati, a ne interesuje ih šta će biti na duži rok. Kao mogući razlog zašto vlast i dalje pokušava da sedi na četiri stolice on navodi uverenje da „i drugi režimi funkcionišu po istim principima kao mafijaške porodice, gde svi sednu i dogovore se ko će šta da radi“. Sve što ova vlast radi svodi se na neki vid trgovine, kaže on.
„Da li su nama zaista bili potrebni rafali, ili je vlast tim ugovorom htela da kupi naklonost Francuske? I Generalštab hoće da pokloni ne bi li umilostivila Trampa, posle ekscesa prilikom pokušaja Vučićevog upada na konvenciju republikanaca. Nema u tim aranžmanima nikakvog javnog, ekonomskog interesa, već je to čista trgovina, po principu ako prođe – prođe. Na to se svodi naša spoljna politika i kad-tad će nam se to obiti o glavu, jer smo previše mali da možemo da sedimo na dve, a kamoli na četiri stolice“, naglašava glavni ekonomista CEVES-a i zaključuje da na spoljnom planu Srbija ne može sada da se ponaša kao SFRJ pre pola veka.
Ključni problem je što od 2012. sve odluke donosi isključivo jedan čovek. Takve odluke ponekad mogu biti dobre, ali i ekstremno loše. Posebno kad privatni interes, zbog velike koncentracije moći, nadjača javni
Pavle Medić
Većina sagovornika Radara smatra da su mnoge ekonomske odluke srpskih vlasti bile politički motivisane. A da cena od 400 miliona evra za većinski paket NIS-a nije bila adekvatna svedoči i to što su u oktobru 2007. Robne kuće Beograd u stečaju prodate za 360 miliona evra. Tim pre što, po svemu sudeći, nisu tačne tvrdnje da niko drugi u to vreme nije hteo da kupi NIS. U dobro obaveštenim izvorima Radar saznaje da je postojala i druga opcija, da se razmišljalo o angažovanju velike američke investicione banke da pripremi tender, jer je za NIS navodno bio zainteresovan i mađarski MOL, a potencijalno i austrijski OMV.
Taj tender je, međutim, preko noći suspendovan i NIS je prodat Rusima. A sada bi mnogi bili presrećni da Gasprom svoj udeo u NIS-u prepusti MOL-u. Verovatno i Vučić, jer se hvali dobrim ličnim odnosima i sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom i sa predsednikom UAE, šeikom Muhamedom bin Zajedom al Nahjanom, prvim čovekom ADNOC-a, Nacionalne naftne kompanije Abu Dabija, sa kojom Rusi navodno takođe pregovaraju. Samo što se Srbija više ništa ne pita. A videćemo koliki će račun na kraju biti ispostavljen građanima i privredi u slučaju nestašica i poskupljenja goriva.
