Ne baš tako davno je od Donalda Trampa dobijao na poklon „ključeve Bele kuće“ i sa njim se „rukovao četiri puta“, hvalio se da je čak 19 puta video Vladimira Putina, boravio u „privatnim odajama“ Emanuela Makrona, a od Ursule fon der Lajen dobijao izraze divljenja i bliskosti. Sve se promenilo: „dragom Aleksandru“ Vučiću sada je čak i zimovanje u Davosu moralo izgledati kao kazna, jer nije uspeo da „ulovi“ nikoga svetski značajnog za propagandno slikanje.
Na pomolu su, međutim, i opipljivije sankcije o kojima bi morao da razmišlja: američke mere predviđene novim Zakonom o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana trebalo bi da budu primenjene do kraja marta, a zvanični Brisel dobio je zahtev opozicije za uvođenje personalizovanih sankcija pripadnicima vlasti, sve uz povlačenje novca iz fondova na koje računa.
Da li je realno očekivati da EU posegne za ciljanim sankcijama, kakve su, recimo, primenjene protiv odgovornih za nasilje nad demonstrantima u Belorusiji 2020, zbog čega se u nezvaničnim „kladionicama“ kao prvi „srećni dobitnik“ pominje Marko Kričak, načelnik Uprave kriminalističke policije? Ili će vlast koju predvodi donedavni „omiljeni stabilokrata“ ipak imati drugačiji tretman, prouzrokovan, između ostalog, željom da se spreči okretanje Srbije Moskvi?
Saglasnost svih članica
„Ukoliko želi da sačuva (da ne kažem obnovi) kredibilitet, Brisel ne može večno ostati na nivou tobožnje zabrinutosti, posebno kada je reč o zemlji kandidatu, kad postoje ozbiljne i utemeljene indicije o sistematskom urušavanju vladavine prava, gušenju slobode medija i zloupotrebi institucija, a takvi indikatori u Srbiji nesporno postoje“, kaže za Radar Irena Joveva, poslanica Evropskog parlamenta.
Ona, ipak, podseća da treba razumeti da Evropski parlament („nažalost“, kaže) ne donosi sam konačne odluke o restriktivnim merama, već je to u nadležnosti Saveta EU uz saglasnost svih država članica. Ali, dodaje, Parlament kroz rasprave i rezolucije ipak ima veoma važnu političku ulogu i odgovornost da jasno artikuliše stav i vrši pritisak, kako na Komisiju tako i na države članice.
Ukoliko želi da sačuva (da ne kažem obnovi) kredibilitet, Brisel ne može večno ostati na nivou tobožnje zabrinutosti, posebno kada je reč o zemlji kandidatu, kaže Irena Joveva
Upitana za lični stav, Joveva podseća da je već nekoliko puta rekla da bi se sankcije morale desiti „već jučer“, kao i da bi mere morale biti usmerene isključivo na pojedince koji snose političku i institucionalnu odgovornost za stanje u kome se zemlja nalazi. „Smisao takvih mera i nije kažnjavanje države ili njenih građana kao takvih, već slanje jasne poruke da kršenje demokratskih principa ima konkretne posledice za one koji sebe smatraju nedodirljivima“, kaže poslanica omiljena u dobrom delu Srbije.
I Nemanja Todorović Štiplija, glavni i odgovorni urednik European Western Balkans ističe da personalizovane sankcije na nivou EU podrazumevaju najviši stepen političke saglasnosti – odluku donose sve države članice jednoglasno, kroz Savet EU, nakon dugih političkih i pravnih konsultacija. Prema njegovom mišljenju, imajući u vidu otvoreno protivljenje pojedinih država članica, ali i rezervisanost drugih prema korišćenju tog instrumenta u slučaju Srbije, realno je očekivati da takva odluka ne bude doneta u skorije vreme.
„Važno je naglasiti da EU poslednjih godina gotovo uopšte nije koristila režim personalizovanih restriktivnih mera prema političkim akterima sa Zapadnog Balkana, upravo zbog nedostatka konsenzusa i straha da bi takav potez mogao dodatno destabilizovati region ili biti kontraproduktivan u političkom smislu. To, međutim, ne znači da ne postoje drugi mehanizmi pritiska koji se već koriste ili su na raspolaganju“, kaže Todorović Štiplija.
Kosovska lekcija
Najbliži presedan sličnog karaktera, podseća, jesu mere koje je EU uvela Kosovu sredinom 2023. godine zbog nepreduzimanja koraka za deeskalaciju situacije na severu. Te mere su uključivale obustavu dela finansijskih sredstava, zamrzavanje projekata i smanjenje političkih kontakata na visokom nivou, što je, prema procenama, rezultiralo gubitkom od više stotina miliona evra. Sagovornik Radara objašnjava i da je, iako se te mere formalno ne nazivaju sankcijama, njihov efekat bio vrlo konkretan, a proces njihovog postepenog ukidanja započet je tek nakon delimičnog ispunjavanja političkih uslova 2025. godine.
„U slučaju Srbije, znatno je realniji scenario da pojedine države članice, na nacionalnom nivou, uvode ciljane mere ili obustavljaju bilateralnu finansijsku podršku, što već vidimo u praksi“, uveren je Todorović Štiplija. Švedska je, podseća, krajem 2025. godine obustavila deo finansijske podrške državnim institucijama Srbije, navodeći nedostatak političke volje za reforme, sistemsku korupciju i ozbiljno nazadovanje u oblasti vladavine prava. Taj model, prema njegovom mišljenju, mogle bi da slede i druge države članice ukoliko se negativni trendovi nastave – a oni su dodatno produbljeni usvajanjem takozvanih Mrdićevih zakona.
Realniji je scenario da pojedine države članice, na nacionalnom nivou, uvode ciljane mere ili obustavljaju bilateralnu finansijsku podršku, što već vidimo u praksi, kaže Nemanja Todorović Štiplija
A efekat? Kakav bi efekat sve to moglo imati ako smo već videli da vlast svaku eventualnu represivnu meru prebacuje na dobri stari „patriotski“teren – na kome je ona ta koja „brani Srbiju“, što od spoljnjeg, što od unutrašnjeg neprijatelja. Obrazac je poznat, pa nije bilo naročito iznenađenje da je zahtev opozicije za uvođenje personalizovanih sankcija „prevela“ kao traženje sankcija „protiv Srbije“.
„Vlast će pokušati da personalne sankcije predstavi kao sankcije Srbiji, sve u sklopu izborne kampanje čiji narativ će biti raspirivanje strahova i promovisanje Vučića kao spasioca. Kako sankcije budu odmicale, utrkivaće se ko će koga da potkaže kako bi sebe sačuvao. Od najglasnijih lojalista ostaće samo dugmići“, kaže Zdravko Ponoš, lider Srbija centra (SRCE) koji je uveren da vreme sankcija dolazi.
„Režim koji je u tvrdoglavom asinhronizmu i prema unutra i prema spolja osuđen je na lomljenje zupčanika. Odnos takvog režima i ka unutra i ka spolja prolazi kroz faze od nepoverenja i nepoštovanja, preko izbegavanja i obuzdavanja, do izolacije i sučeljavanja“, kaže Ponoš.
Korak do izolacije
Personalizovane sankcije, prema njegovim rečima, pripadaju arsenalu obuzdavanja, na korak do izolacije: „Ovaj režim je zreo za tu fazu, za sankcije, personalne, i iznutra i spolja. Njegovi čelnici su već pod personalnim sankcijama iznutra, od strane građana. Kako drugačije tumačiti to što ne smeju na ulicu, među narod? Kako drugačije tumačiti nego kao građanske sankcije to što Aleksandar Vučić više ne sme da se pojavi u mnogim gradovima Srbije, osim ako ide u kasarnu?“
Osim pitanja, Ponoš ima i zaključak: „Sasvim je primereno da predstavnici vlasti koje su građani njihove zemlje sankcionisali nepoverenjem, nepoštovanjem, izbegavanjem, gađenjem i opstrukcijom, dobiju sličan tretman i u svetu”. Ocenjuje i da, za razliku od američkih sankcija, za koje je već postavljen pravni okvir u vidu zakona, i čija se primena uskoro očekuje, sa EU stvari idu sporije zbog načina odlučivanja: u ovom trenutku pitanje personalnih sankcija se diskutuje u Evropskom parlamentu, a naći će se i u izveštaju parlamentarne misije koja je nedavno posetila Srbiju, kaže.
Teško je zamisliti spisak na kome nisu ljudi kao što su direktor policije Dragan Vasiljević, Marko Kričak, Nikola Selaković, Zorana Mihajlović, buljuk drugih visokih funkcionera ministarstava policije, pravde, državne uprave, infrastrukture, kaže Zdravko Ponoš
„Da bi se našle na stolu Evropske komisije, treba imati u vidu da je prilično delikatno sankcionisanje predstavnika vlasti zemlje koja je formalno kandidat za članstvo u EU. Tome prethodi iscrpljivanje drugih vaspitnih mehanizama, kao što su finansijske restrikcije, a to se upravo dešava“, kaže Ponoš.
Za mnoge, međutim, to što se već dešava nije dovoljan argument za rušenje uverenja da „EU čuva Vučića“. A u slučaju neuvođenja personalizovanih sankcija na zahtev opozicije, to uverenje može samo da ojača.
Todorović Štiplija, međutim, kaže da „izostanak personalizovanih sankcija EU ne treba tumačiti kao bezrezervnu podršku aktuelnoj vlasti, već pre kao odraz unutrašnjih podela unutar same Unije i ograničenja njenih mehanizama odlučivanja“. Istovremeno, dodaje, prostor za pritisak se sve više pomera ka finansijskim instrumentima, bilateralnim potezima država članica i sve jasnijem političkom distanciranju, što dugoročno može imati jednako ozbiljne posledice.
Ako evropskih personalizovanih sankcija ipak bude, Ponoš veruje da će, kao i američke, biti usmerene prema dve kategorije predstavnika vlasti: „prema kradljivcima narodne volje i prema kradljivcima narodnih para“. A to, objašnjava, znači „prema kradljivcima izbora i prema korumpiranim rukovaocima javnim finansijama“.
Kad se definišu kategorije, imena sama upadaju na spisak, uveren je lider stranke SRCE: „Teško je zamisliti takav spisak a da na njemu nisu ljudi kao što su direktor policije Dragan Vasiljević, Marko Kričak, Nikola Selaković, Zorana Mihajlović, buljuk drugih visokih funkcionera ministarstava policije, pravde, državne uprave, infrastrukture. Može se očekivati da će u prvom naletu biti targetirani oni koji su potrošna roba, ranga Krička, a da se politički nivo ostavi za naredne faze. To je stari sistem pri kojem oni koji sprovode otpuštanje bivaju i sami otpušteni, ali na kraju.“
Ima klješta, nema blefa
Utešnu reč za pripadnike vlasti nema ni Nebojša Vujović, nekadašnji diplomata. Naprotiv: režim Aleksandra Vučića, prema njegovoj oceni, na unutrašnjem i spoljnom političkom terenu ušao je u ozbiljnu bezbednosnu igru sa jakim globalnim faktorima.
„Iz stabilokratskih regionalnih cipela i poslušnih unutarsobnih papuča (dao je i radio sve što su mu tražili) gotovo preko noći kao nevaljali duh izašao je iz boce i pretvorio se u faktor ozbiljne krize i unutra (Banjska i Zvečan) i van zemlje (nedoslednost po pitanju rata u Ukrajini, Florida, Generalštab…). Ozbiljni promašaji pretvorili su ga, kao i njegove, u metu sankcija i Zapada (novi američki zakon) i Rusije (NIS)“, ocenjuje Vujović.
Instrumenti kažnjavanja su davno osmišljeni i pripremljeni, a možda bi neki već bili primenjeni da oba dela sada podeljenog Zapada znaju šta se nalazi u Vučićevoj alternativi, kaže Nebojša Vujović
On veruje da samo najavljivanje sankcija unosi strah i pre njihove primene: „Pokazana su mu klešta kojima rukuje Trampova administracija i koja se mogu brzo upotrebiti. Ovde nema šale ili blefa. Moć nepredvidivog sankcionog udara na njega i njegove se može osetiti.“
Samo naivni, kaže, mogu da pomisle da Vašington nema obaveštajne informacije i da njegove agencije već nemaju liste ljudi koje brzo mogu završiti „na oglasnoj tabli“ globalnih razmera. Instrumenti kažnjavanja su davno osmišljeni i pripremljeni, a možda bi neki već bili primenjeni da oba dela sada podeljenog Zapada znaju šta se nalazi u Vučićevoj alternativi, ocenjuje Vujović.
Prema njegovim rečima, strah od „komune pariskog ili boljševičkog“ tipa i zavrtanja ka Putinu je stalno prisutan. „Nema Makartija, ali makartizam je prisutan, pogotovu danas u Americi. Vidi se golim okom, na primer u Mineapolisu. Tramp u džudo zahvatu drži duboku državu iznutra, ali spolja ona normalno deluje i izuzetno je jaka, sada i manje predvidiva i opasnija“, kaže Vujović. Kao primer navodi nedavno kidnapovanog predsednika Venecuele Nikolasa Madura – ali uz opasku da neće biti jedini i da je „velika mačka svila gnezdo“ oko iranskih obala iako se radi o tvrđem orahu.
„Mislim da su pojedinci u Vučićevom krugu svesniji od nas ostalih ko se može naći pod šapom sankcija. Najviše je toga svestan Vučićev najbliži krug. Nije novi zamah Siniše Malog ka američkom Cisco-u da bude angažovan za Ekspo slučajan – daj da platimo da izbegnemo klješta“, kaže Vujović.
Jasno je, uostalom – ulog je veliki, odbrana vlasti biće žestoka.
