Sve što smo videli na izborima u Mionici, Negotinu i Sečnju već je viđeno, poznato, pedvidljivo. To je, međutim, delimično tačno. Mahinacija i nasilje podignuti su na višu lestvicu, a najbolje se to vidi ako napravimo paralelu između Mionice i Kosjerića. Ovim poređenjem vidi se uznapredovana razuzdanost radikalskog organizovano-kriminalnog balona koji je znao da je unapred pobedio, i to ne samo na lokalnim izborima – SNS mastodont, na čelu sa predsednikom „svih građana“, zapravo je na stanovištu da polako, ali sigurno pobeđuje proteste pobunjenog dela društva.
Najeklatantniji pokazatelj njihove „pobedničke“ kočopernosti pokazuje se preko policije pred kojom batinaši, kriminalci i aktivisti za korupciju demonstriraju silu ili vršenje krivičnih dela. „Zaštitna institucija“ je na očigled bila ili puki posmatrač ili je „vršila svoju dužnost“ dok je, na primer, demoliranje kafića u okolini Mionice već uveliko bilo u toku. Drugim rečima, policija je još jednom pokazala da ne radi u korist građana i države, već da je u službi jedne stranke i povezanih lica.
Policija je u Mionici još jednom pokazala da ne radi u korist građana i države, već da je u službi jedne stranke i povezanih lica. Unutar policijskog sistema sprovodi se radikalska reorganizacija podobnih, što za posledicu ima stvaranje veoma dobro plaćenih i opremljenih pretorijanskih frakcija
Treba reći da se unutar policijskog sistema sprovodi radikalska reorganizacija podobnih, a što za posledicu ima stvaranje veoma dobro plaćenih i opremljenih pretorijanskih frakcija. Nezadovoljstvo je usmereno i na bezbednosne strukture. Odanost režimu podiže se na viši nivo smenom ruskog čoveka sa pozicije načelnika operative BIA, Marka Parezanovića, u Skaj porukama označenog kao „Markus“.
Defetizam i realizam
Jasno je da režim na lokalnim izborima nije slučajno pribegao ovako otvorenom ponižavanju zakona. Opredelili su se za tendenciozno kreiranje stanja u kom su suspendovane norme ili se otvoreno pokazuju kao nedelotvorne. Takav pristup razjeda vrednosti, a, posledično treba da omogući dezorganizaciju na nivou društva i ponaosob – opštu neizvesnost kod građana. Savamala, Beograd na vodi, Ekspo i Generalštab paradigme su tranzicije po radikalskom modelu gde se preko noći norme ukidaju (i neformalno i formalno), a da pritom legitimna zamena drugim normama jednostavno ne postoji. Niti jedna afera nema svoj epilog, a to u javnom prostoru stvara realnu percepciju nekažnjivosti „odabranih“ i neizbežne nuspojave poput dezorijentisanosti usled potpune relativizacije istine.
U praksi vrednosne deregulacije, sopstveni interes se pokazuje kao egzistencijalno žilaviji, korisniji i, u funkciji zgrtanja merljive sigurnosti, kao fleksibilniji spram uverenja da se vredi boriti za opšte dobro. U takvim uslovima razni lični interesi neće prezati od sivih zona, a spoznaja da degradiran pravni sistem metastazira u potkupljivi društveni poredak, pojačava iskušenje da se lakše pređe granica iza koje je kriminalna sfera poslovanja.
Nije defetizam, već realizam – obest kojekakvih nasilnika, dakle, neformalne vojske SNS-a, ali i saradljivih preduzetnika – vođenih kalkulacijom da će pod okriljem poroznih pravila igre efikasno realizovati materijalne i druge privilegovane interese, jeste slabost u domenu morala, ali na ulici, u svakodnevnoj praksi, ona je to što doslovno jeste – osiona moć spram ljudi koji traže pravdu od institucija podložnih korupciji.
Savamala, Beograd na vodi, Ekspo i Generalštab paradigme su tranzicije po radikalskom modelu gde se preko noći norme ukidaju. Ni jedna afera nije dobila epilog, što u javnom prostoru stvara percepciju nekažnjivosti „odabranih“
Takve institucije su poput neke proizvoljne teorije, one će delovati ako se na šiljku vladajuće piramide proceni da kontrolisana osionost „vojnika“ to više nije, prema tome, reagovaće u slučaju da povodac za nasilje popusti i time zapreti da na svoju ruku pređe u neke drastičnije razmere i oblike. Drugim rečima, goloruka strana koja traži pravdu ponire u nemoć, a teza o odmakloj terminalnosti režima neminovno je upitna.
Monopol nad aparatima sila
Strana koja poseduje finansijsku moć i zloupotrebljava monopol nad aparatima sile jednostavno je u prednosti, jer ima načine i mehanizme da prolongira opstanak u balonu koji je iluzoran. I baš zato što znaju da je sve to privid, unosni balon će neštedimice nadograđivati u nameri da traje i bude dovoljno otporan.
S druge strane, pobunjena strana (dosad) nema efikasan način da se suprotstavi režimskom nasilju. To je Vučić shvatio nakon „preživljenog“ 15. marta, kada je video da stotine hiljada ne zna šta bi sa tim kapitalom u ljudstvu. I zato je moguć Generalštab, i zato je ministar Nikola Selaković, kršeći zakon, ignorisao poziv Tužilaštva za organizovani kriminal. Ministar kulture je pokazivao fotografije na kojima su „blokaderski“ tužioci (sa imenima i prezimenima), vređao je i kvalifikovao JTOK kao banditsko, odmetnuto tužilaštvo na televiziji baziranoj na rijaliti konceptu. Uz to, Selaković je u prisustvu stranačkog advokata Vladimira Đukanovića, nakon saslušanja u svojstvu osumnjičenog, izjavio da je JTOK nešto poput autoimune bolesti.
S jedne strane je obest nasilnika, neformalne vojske SNS-a i saradljivih preduzetnika, vođenih kalkulacijom da će pod okriljem poroznih pravila igre realizovati materijalne i druge privilegovane interese, a s druge su ljudi koji traže pravdu od institucija podložnih korupciji
Iskustvena je pretpostavka da zapravo njegova apsurdna gluma prilježno nastupa prema rediteljskim instrukcijama; u stopu je prati komplementarna pretpostavka da bi se, umesto ministrovih drskih prenemaganja i najava o ukidanju „odmetnika“ stavljanjem pod oko režimskog tužioca Nenada Stefanovića, na tužilaštvo mnogo jače udarilo da JTOK nema neki oblik zaštite pravosudnih tela EU, samim tim i onih zapadnih zemalja kojima rediteljski pseudonim – Oskar sad već godinama nije nepoznat.
Da li režim uspeva da u javnom prostoru proizvodi zamor i rezignaciju?
Ćacilend simbolizuje grubu podelu društva na dva entiteta. Na jednom je sjajni vladar, prati ga lojalna klika, čuvaju ga pouzdani pripadnici aparata sile, a tu su, za svaki slučaj, i paramilitarci koji predano uče. Na drugom su pobunjeni građani koji jasno vide da je vladar go. Ovako stvarana slika primitivizuje jedno društvo od strane vladajuće kaste, stvarajući plodnu podlogu za nicanje zla. Jedno društvo, da bi napredovalo, treba da ima kapacitet za trpeljivost prema ambivalenciji koja je usađena u tkivo svakog društva. To bi značilo da se društveni konflikti, neslaganja i razmirice ne odvijaju na liniji striktnog dobra ili zla, božanstvenog i demonskog, već između strana koje mogu da budu i u pravu i da greše.
Ukoliko nema protoka u slušanju i osluškivanju suprotnosti, stvaraju se uslovi za bujanje agresije koja se nameće kao opšte rešenje. Ako društvo nije u stanju da se nosi sa tom inherentnom ambivalencijom ono počinje da propada jer radi po principu podela na ispravne i pogrešne, takvo društvo se infantilizuje, razvija crno-beli pogled na svet. Posledično, među tako odeljenim entitetima zamiru, tačnije, postaju nemogući razgovori, rasprave, debate, država prestaje da štiti sve one „koji nisu u pravu“, obesmišljava se pravosuđe, etika i moral.
Stvaranje ovako zagušenih odnosa ima za cilj da generiše i indukuje obimno biračko telo poslušnika. Većina ljudi je sposobna za agresiju, to ih plaši, agresivne impulse potiskuju, trpe, neretko manipulišu svojom pozicijom zarad preživljavanja, smatrajući da imaju na to pravo kao žrtve. Autoritarnost skrnavi ljudsko dostojanstvo i zanemaruje činjenicu da trpljenje nepravde vremenom ključa i ima svoje limite. Iz perpetuirane represije kad-tad izliva se pobuna na ulice. Inače, zlo ne nastaje u vakuumu; isto važi i za dobro. To da li je neko dobar ili loš, kakav će da ispadne, u direktnoj je korelaciji sa društvom kom pripada.
Ćacilend simbolizuje grubu podelu društva na dva entiteta. Na jednom je sjajni vladar, prati ga lojalna klika, čuvaju ga pouzdani pripadnici aparata sile, a tu su, za svaki slučaj, i paramilitarci koji predano uče. Na drugom su pobunjeni građani koji jasno vide da je vladar go
Društva ulaze u dekadenciju kada je saradljivost niska, a kompetitivnost dominira, i obrnuto, kada je kooperativnost visoka, a kompeticija se suzbija, te se tako sprečava da agilni i sposobni pojedinci menjaju stvari ne samo za njihov račun, već i u korist zajednice. Takmičenje podstiče ljudski razvoj, i uspešni sistemi su oni koji ne sputavaju prirodnu potrebu nekih individua da pokažu drugima kako su oni u nečemu bolji.
Gorivo za međusobne spletke, podvale i izdaje
Uz ove ambicije često se vezuje pohlepa, ali ako je ona sistemski uokvirena, ako su povučene granice koje ne dozvoljavaju da se razmaše omnipotentna samoobmana, onda agilni pojedinci mogu doneti boljitak i okruženju. Problem eksponencijalno raste kada pohlepa dosegne razuzdane razmere kao što je slučaj u „modernoj“ Srbiji. Posledično, teskoba naglo raste u javnom prostoru. Nameće se slika pobeđenih i poniženih, osećanje nemoći provocira zavist koja onda ide visoko. „Odabrani“ su stavili šapu na institucije, finasijske tokove i resurse, „zaboravili“ su na potrebe čoveka izvan kruga privilegovanih.
Nemoć u otporu da ne postane psihosomatska, privlači se, povezuje i drži na okupu društvenu suprotnost – lišenu jednakih šansi i prava, generalno – pravde. Udružena nemoć neminovno će ispoljiti i svoje drugo, agresivno lice. Zatvoreni krug privilegovanih ima jednu drugu nevolju – preterano zadovoljavanje potreba stvara pervertirani oblik zavisti – imam sve što mi je potrebno, ali taj i taj ima više od mene.
Iako su takve potrebe veštačke, one mogu biti snažno gorivo za međusobne spletke, podvale, izdaje, te pohlepa lako može biti zverska u autoritarnom raju. Vođa kontroliše trvenja u „raju“, amortizuje ih i tako što dehumanizuje pobunjeni deo društva – agresija je ekskluzivitet „obojene revolucije“. Time, ali i ucenama i pretnjama konsoliduje lojaliste i drži ih u sprezi.
Problem eksponencijalno raste kada pohlepa dosegne razuzdane razmere kao što je slučaj u „modernoj“ Srbiji. „Odabrani“ su stavili šapu na institucije, finasijske tokove i resurse, „zaboravili“ su na potrebe čoveka izvan kruga privilegovanih
Balon u kom opstaje ova vlast može se naprezati do određene mere, kapaciteti i resursi se troše, ali režim je pokazao da se izveštio u izduvavanju pritiska; očekivano pucanje moglo bi da se premetne u rasprskavanje i rasejavanje teške rezignacije i dalje trošenje društvenog tkiva u korist njihovog „napretka“.
Pitanje je koliko su u pravu glasovi koji smatraju da Vučić ne može da pokrije parlamentarne izbore – od finasija do batinaša i korisne policije. Biće potrebna velika energija, besprekorna koordinacija, snažna logistika, smelost i prisebnost da se ti izbori dobiju. I to možda neće biti dovoljno, sasvim je verovatno da će biti nužno izbornu volju braniti na ulicama. Odbrana će biti nedelotvorna ukoliko pobunjeni front zagrize zamku parcijalne saradnje. Tu je Vučićeva udica, na nju računa; jer na suprotnom polu arogancija je destruktivni luksuz, stimuliše prazan hod i održava režimski balon municijom podela.
