Čim je Evropski parlament ogromnom većinom glasova usvojio rezoluciju o „Polarizaciji i povećanoj represiji u Srbiji“ i za to okrivio vlast, „ozbiljna država“, kako tvorevinu u kojoj živimo naziva Vučić, ozbiljno je odgovorila – nekontrolisanim uzvikivanjem najprimitivnijih uvreda. O tome kako je sve to izgledalo i zvučalo u Strazburu, ali i o alatima koje su demokratske snage dobile u EP, za Radar govori Radomir Lazović, kopredsednik i narodni poslanik Zeleno-levog fronta
Da li ste bili u Strazburu u trenutku kada je Vučić saopštio da se radi o bolesnicima i o patološkim lažovima?
Bio sam i to je dočekano kao potvrda onoga što smo im sve vreme govorili – da se Vučić obračunava sa svima koji se usude da kritički govore o njemu i njegovoj vlasti u Srbiji. Toga su postali svesni i nakon što su kopredsednica Evropske zelene partije Vula Ceci i evroposlanik Razmus Nordkvist bili na protestu u Novom Sadu, videli pendreke i hapšenja, osetili gas koji je mnogo opasniji od običnog suzavca i javno progovorili o tome, a Vučić ih nazvao najgorim evropskim ološem. Ovoga puta je otišao korak dalje i napao 447 evroposlanika iz svih krajeva i svakog ćoška Evrope koji su glasali za tu rezoluciju, računajući i Evropsku narodnu partiju (EPP) koja je do sada služila kao neka vrsta političkog kišobrana SNS-u.
Kako se dogodilo da partija čiji je SNS pridruženi član glasa za takvu rezoluciju?
Bez podrške EPP ona ne bi mogla da bude usvojena i to jasno govori da se situacija promenila. Mi smo u prethodnih godinu dana intenzivirali pregovore sa njima, pa i sa evropskim konzervativcima, jer smo pokušavali da pridobijemo i neke nove ljude, a ne da samo razgovaramo sa istomišljenicima. Rezultat je da smo dobili, kako je rečeno, najoštriju rezoluciju koju je EU ikada usvojila. To je ogroman uspeh i zahvalan sam svima koji su u tome učestvovali, koji su uložili trud, putovali, lobirali, razgovarali, ubeđivali… Sve parlamentarne partije iz Srbije koje su deo evropske porodice su koristile svoje kontakte: mi smo se obraćali zelenima, Pokret slobodnih građana se obraćao liberalima, SSP socijaldemokratama, a Narodni pokret Srbije i stranke koje nisu članice drugih organizacija su razgovarale sa svima, pa i sa EPP-om. Veliki doprinos je dao i civilni sektor, pre svega Crta i Građanske inicijative, koji su prezentovali svoje nepristrasno i nezavisno pribavljene dokaze, kao i Anketna komisija o padu nadstrešnice koja je u Strazburu govorila o svom radu. Zajednički smo uložili mnogo da bismo ih motivisali da se pozabave ovom temom, a presudna je bila masovnost studentskih i građanskih protesta koja je skrenula pažnju cele Evrope na ono što se dešava u Srbiji. Tako da se bar u jednom slažem sa Vučićem, u pravu je kada kaže da je to „jedan združeni poduhvat“. Jeste, ovo je združeni poduhvat u traženju međunarodne pomoći i podrške za građane Srbije, koje smo i dobili. Dobar je osećaj da znate da imate prijatelja, da imate nekoga ko je potvrdio ono o čemu vi govorite već mesecima, a to je da je naša država oteta i da imamo situaciju u kojoj ljudi stradaju zbog korupcije, a da se za to neće odgovarati.
Bar u jednom se slažem sa Vučićem, u pravu je kada kaže da je to „jedan združeni poduhvat“. Jeste, ovo je združeni poduhvat u traženju međunarodne pomoći i podrške za građane Srbije, koje smo i dobili. Dobar je osećaj da znate da imate prijatelja
U rezoluciji se pominje i da bi trebalo ispitati sigurnost pruge Beograd – Subotica, ali i preispitati sve infrastrukturne projekte koji imaju veze sa Evropom, a za koje ne postoji upotrebna dozvola. Da li to znači da se plaše da bi naša korupcija mogla da ugrozi i njih?
Ako imate nadstrešnicu koja se srušila, a na celoj pruzi probleme, ako u Subotici kartu kupujete na kiosku a ne na stanici jer radovi nisu završeni i nema upotrebne dozvole, imamo potvrdu da su svi naši strahovi opravdani. Zašto je potrebno da nam neko drugi to kaže? Zar ne bi bilo normalno da imamo vlast koja nakon što se dogodi nešto toliko strašno, samoinicijativno naloži vanrednu kontrolu, pojača standarde i pokaže ljudima da brine za njihovu bezbednost?
A šta oni rade? Sve suprotno od toga. Mi smo otkrili da Prokop nema upotrebnu dozvolu u papirima, ali nije bitan papir već to što on nije prošao sve kontrole. Na primeru Ekspa se pokazalo da smanjuju standarde bezbednosti i da donose zakone na osnovu kojih će objekti moći da se koriste bez dozvola koje su neophodne za sve druge objekte u Srbiji. Ljudi koji učestvuju u pranju para i štednji na kvalitetu da bi novac završio u njihovim džepovima, a koji su bliski SNS-u, nemaju obzira prema građanima i njihovoj bezbednosti. Zato mislim da je sjajno što u rezoluciji imamo zahtev da se preispitaju svi ti projekti koji narušavaju i našu i njihovu bezbednost. Nama kao građanima je u interesu da ove ljude što pre pošaljemo u političku istoriju kako bismo mogli da živimo i bezbedno i dobro, a rezolucija oštro, jasno i bez uvijanja navodi da je vlast uzrok što ne živimo tako.
Imamo ogromnu želju da doprinesemo promenama, čistu savest i čiste ruke. A zašto se sada protiv svih tih ljudi pravi hajka, meni je nejasno
Osim Vučića koji je izvređao poslanike i izjavio da je viđao i oštrije rezolucije, oglasio se i Dačić tvrdnjom da ona vredi koliko i kada nešto piše na tarabi. Koliko je ona značajna i može li nešto da promeni?
Upravo smo kroz tu rezoluciju izbili Vučiću iz ruku jedan ozbiljan adut, a to je evropska podrška – sada znamo da ona ne postoji. Setite se vremena Angele Merkel, ili se setite do juče vremena Ursule fon der Lajen kada je Vučić bio ne samo „dragi Aleksandar“, već i šampion evropskih integracija. Sada se preko rezolucije šalje poruka i njoj i Evropskoj komisiji da ne okreću glavu od onoga što on radi ovde i da prestanu da mu daju besmislene pohvale, jer u izveštajima EU piše nešto drugo.
Drugi domet rezolucije je najava terenske posete koja bi sprovela detaljno ispitivanje nedostataka demokratije u Srbiji, a svima je jasno da gde god da začeprkaju, na bilo kom polju, vidi se koje ludilo od nepoštovanja zakona imamo. Treća stvar je nešto što smo tražili, a to su ciljane sankcije za pojedince iz vrha vlasti i to je verovatno najteža mera koja može da se desi. Ne očekujemo da će se to desiti tek tako, ali sama činjenica da se nalazi u rezoluciji nam govori da bi i ona mogla biti razmatrana. I još nešto što je veoma bitno, a to je da se novac iz Fonda za rast uslovi izvršenim reformama. Možda je to jedna od najznačajnijih mera koja će najlakše biti sprovedena i koja će veoma zaboleti režim.
Ivica Dačić se ne pita ništa. On je jedan mali miš koji se sakrio da bi zaštitio svoje interese, ali i interese te najkriminalnije i najpokvarenije grupe još iz devedesetih, koja je našem društvu ostala dužna mnogo. Zato on ne sme da promoli nos i da kaže da mu policijom upravljaju kriminalci
Nastup opozicije u Strazburu je delovao krajnje profesionalno i usaglašeno i kao takav je dao rezultat, ali se ipak stalno tvrdi da ste razjedinjeni i posvađani. Da li ste?
Ne, ne, mi imamo jako dobre kontakte, nastupamo potpuno jedinstveno i mislim da je to jedna velika zrelost koja se pokazuje. Ali razlike postoje i svakako neću kriti da ih ima i da se odnose na to kako bi dalje trebalo voditi Srbiju i gde ona ide. Ali po pitanju EU, proevropska opozicija je jedinstvena i taj dobar nastup i dobri rezultati datiraju još iz vremena kada je Evropski parlament usvojio rezoluciju o krađi izbora u Srbiji, koja je poslužila kao jedan važan osnov za dalji rad. Ako je još tada 550 poslanika reklo da su izbori pokradeni, bilo nam je mnogo lakše da razgovaramo o legitimnosti vlasti Aleksandra Vučića.
I još jednom, da ne bude zabune, mi smo mnogo radili na tome, ali je najveći signal EU da obrati pažnju poslat kroz proteste. Sve je dobilo drugu dimenziju kada su 15. marta videli 300.000 ljudi na ulici.
Pa kako su onda predstavnici EU pristali da razgovaraju sa vama, zar se nisu povinovali ovdašnjem pokliku – nećemo vas, dajte nam nova lica?
Pa ne, nisu, oni vrlo poštuju činjenicu da smo mi predstavnici građana u parlamentu. I to je još jedan razlog zašto parlament ne treba da se napušta, već treba da se koristi na sve načine i da se ostvari neka korist za građane. A ovo jeste korist za građane, a ne za naše partije koje su u tome učestvovale, jer u EU ne podržavaju specifično našu već celu zajedničku borbu.
Zbog čega mislite da se insistira na napuštanju parlamenta, kada ni za rezoluciju ne bismo čuli na RTS-u da nema sednica?
Mogu da razumem argument da je uticaj na legitimitet važan, ali Vučić već nema legitimitet – izbijen mu je iz ruku još kada je doneta prethodna rezolucija u kojoj se kaže da je pokrao izbore. Izgubio ga je kada je, uprkos dimnim bombama i svemu što se dešavalo u Skupštini, gurao to da nema rasprave o padu vlade, pa je posle toga vlada ipak pala. Njegov legitimitet je uništen kada je nekoliko stotina hiljada ljudi bilo na ulici i reklo – nećemo te čoveče, jer nećeš da ispuniš naše zahteve za pravdu. A ako bismo vratili mandate preuzeo bi ih SNS, imali bi dvotrećinsku većinu i mogli da promene Ustav. Zar nije poenta da uzimamo, da osvajamo prostor, da ostavimo što manje prostora da oni deluju, a nama da širimo prostor za delovanje?
Ukoliko ne bismo vratili mandate već samo izašli, bili bismo uglavnom osuđeni na ćutanje jer mediji koji nas prenose ne dopiru van velikih centara. Prenose sednica na RTS-u, u nekom trenutku, gleda između 600.000 i milion ljudi i to nije mala gledanost – bolja je od nikakve. Mi nismo tamo da pričamo sa naprednjacima, mi se ne obraćamo njima već građanima. Recimo, kada u Bujanovcu sedam dana nije bilo struje, građani su nas zvali i tražili da na sednici kažemo nešto o tome. Zato mislim da je bolje da koristimo prostor koji imamo, ali razumem da neki misle da ne bi trebalo i poštujem njihovo pravo da se bore onako kako misle da je najbolje.
Na primeru Ekspa se pokazalo da smanjuju standarde bezbednosti i da donose zakone na osnovu kojih će objekti moći da se koriste bez dozvola koje su neophodne. Ljudi bliski SNS koji učestvuju u pranju para i štednji na kvalitetu da bi novac završio u njihovim džepovima nemaju obzira prema građanima i njihovoj bezbednosti
Naprednjački narativ da je opozicija beskorisna i da ništa ne radi, sve češće, posebno od početka studentskih protesta, preuzima i deo protivnika vlasti. Koliko to slabi zajednički front u borbi protiv režima?
Mislim da je to smišljena i namerno podmetnuta kampanja kako bi se opozicija marginalizovala. Nije mi baš prijatno da nabrajam šta smo sve radili da bih dokazao da to nije tako, ali da vidimo samo jedan dan. Recimo, dok sam ja bio u Strazburu Dobrica Veselinović je bio ispred Vlade i borio se za zakon roditelj-negovatelj, jedan deo kolega je bio u Skupštini, jedan se u Užicu borio za pravo da ljudi govore na sednici, a u Kuli su naši ljudi zahtevali bolji pristup ginekološkoj zaštiti. Naš pravni tim brani na desetine ljudi širom zemlje od Vučićevih napada preko pravosuđa, a mi učestvujemo na svakom protestu. Teza da ne radimo se tendenciozno nameće i neverovatno mi je da to pije vodu kod nekih ljudi. Mislim, ako vas zanima šta radimo, možete samo da odete na bilo koji profil, na bilo koje mreže i da vidite. U medijima baš i ne, tako da se pitam zašto se o tome ne izveštava ili preciznije – zašto je prestalo da se izveštava? Neću da širim teorije zavere, ali mi deluje da se opozicija optužuje i kad ne postoji razlog. Zašto bi nekom smetao ZLF? Možda se sa nekim i ne slažemo u mišljenju, ali zar to nije demokratija? Koji drugi razlog bi mogao da postoji? Mi nikada nismo bili deo vlasti, nikog nismo prevarili, nismo se podelili, nismo kupili partiju, nijedna partija nije nastala iz nas. Mi smo mlada partija novih ljudi koji nemaju nikakav teret prošlosti. Imamo ogromnu želju da doprinesemo promenama, čistu savest i čiste ruke. A zašto se sada protiv svih tih ljudi pravi hajka, meni je nejasno. Bitno je samo da napravimo front svih antirežimskih snaga i da učinimo sve da bi se na izborima došlo do pobede.
Kako kada studenti ne razgovaraju sa opozicijom, a u opoziciji imamo i one koji su za to da bude samo jedna lista, a i one koji bi da budu tri?
Zajednički front ne znači da moramo svi zajedno da izađemo na izbore. U ovom trenutku je neophodno da se svi koordinišemo i izborimo da se ti izbori uopšte dogode. Ne mirim se s tim da se oni održe tek za godinu dana, jer kao društvo ne možemo da opstanemo toliko dugo pod ovim uslovima. Sledi nam energetska kriza, a ono što me dodatno plaši, a o čemu se ne priča, jeste da očekujemo da počne uvoz i otpada koji bi bio korišćen za loženje u različitim termoelektranama. I to će se dogoditi veoma skoro. A šta mislite, gde će da završe izduvni gasovi koji će da nas truju? Pa, u našim plućima. To je samo jedan primer loših politika vlasti.
Vučić ne sedi skrštenih ruku i sada, dok mi razgovaramo, sprovodi svoje manipulacije. Zar nije logično da onda uložimo sav napor i da se svi zajedno organizujemo? Pritom ne mislim da iko iz opozicije treba da učestvuje na studentskoj listi, studenti su je sami napravili onako kako oni misle da treba i fakat je da su to zaslužili sa količinom energije koju su uložili. ZLF, odnosno Ne davimo Beograd, nastao je na sličnim osnovama, jer ni mi nismo verovali nikom. Ali sve što nam u narednom periodu treba je koordinacija. Moramo da razgovaramo. Izborni uslovi neće biti bolji i toga svi moramo da budemo svesni, krađa će biti ogromna i neophodno je da uključimo sve ljude. I zato petnaesti put pozivam na razgovore o tome. A u koliko kolona ćemo ići je odluka koju je ZLF odložio za trenutak kada izbori budu raspisani – uradićemo ono što kroz istraživanja javnog mnjenja i procene budemo videli da je najefikasnije za smenu vlasti, ali uz uslov da nam to omogućava da branimo naše vrednosti i proevropski program. Vrlo nam je važno šta će biti nakon smene režima, a mislim da je to svima važno, ali naš prvi cilj je smena ovih kriminalaca.
Mi nikada nismo bili deo vlasti, nikog nismo prevarili, nismo se podelili, nismo kupili partiju, nijedna partija nije nastala iz nas. Mi smo mlada partija novih ljudi koji nemaju nikakav teret prošlosti
Na koji način bi mogao da se izvrši pritisak, kada je režim aktivirao sve poluge sile da bi se zaštitio? Petog oktobra je imao ko da pregovara sa policijom, danas nemamo ni to.
Ideja da mi samo treba da pumpamo, a da će onda oni da spuste štitove je jedna ozbiljna glupost na koju smo pristali u nekom trenutku. Deluje mi da od toga nema ništa, većina starešina u policiji je pod direktnom kontrolom SNS-a, a Ivica Dačić se ne pita ništa. On je jedan mali miš koji se sakrio da bi zaštitio svoje interese, ali i interese te najkriminalnije i najpokvarenije grupe još iz devedesetih, koja je našem društvu ostala dužna mnogo. Zato on ne sme da promoli ni nos i da kaže da mu policijom upravljaju kriminalci. U takvim okolnostima nije logično očekivati da će da spuste štitove, a posebno ako nema ko da sa njima razgovara i da ih ubedi da se okrenu na stranu zakona. Pre verujem da bi budućnost ove borbe mogao da bude generalni štrajk, bar je meni ta ideja bliska.
Uveren sam da sledi promena vlasti i da je to tekovina studentske pobune, masovnih protesta i međunarodne podrške, ali postoje dva ključna pitanja – kada i po koju cenu? Počelo je od gaženja, razbijanja glava i prebijanja studenata, a sada smo stigli do toga i da se puca. Mladi ljudi provode po tri ili šest meseci u pritvoru, što je strašno. Moramo da nađemo način kako da se ljudi zaštite jer nam je cilj da niko ne strada. Mi već imamo političke izbeglice, grupa aktivista iz Stava i PSS je morala da napusti zemlju, a oni koji nisu proživljavaju jedan ozbiljan progon i od režima i od onih koji se ograđuju od njih. Ti ljudi to nisu zaslužili i za mene je to veliki poraz. I ja bih ovim putem želeo da im pružim podršku i da tražim, kao što u rezoluciji Evropskog parlamenta i piše, da im se omogući bezbedan povratak, i da se puste politički zatvorenici.
A da li u tome uspevamo? Ja bih rekao – ne baš mnogo. Voleo bih da se to pojača i voleo bih i tu da damo svoj doprinos što više. Potrebno je da se udružimo i da na tome radimo i više i bolje, jer očigledno postoji potreba.
