„Dobar dan, jeste li vi satanista“, delovalo je da je to prigodan početak razgovora sa Predragom Voštinićem, odbornikom Lokalnog fronta iz Kraljeva, nakon što je Aleksandar Vučić prognozirao da će na godišnjicu pada nadstrešnice koja je ubila 16 ljudi „blokaderi izvoditi satanističke i paganske obrede“. Ovako je Voštinić odgovorio:
„Dobar dan. Bojim se da ste me pomešali, ima jedan drugi Predrag iz Kraljeva koji često koristi krvave simbole u svojoj komunikaciji, poput krvavog srednjeg prsta i učestvuje u zakazanim obredima na kojima se veliča zlo i glavni u njemu.“
Izgleda da vlast ne može da se odluči da li da nas plaši „velikim nasiljem“ 1. novembra ili samo da diskredituje učesnike skupa pričom o „satanističkim ritualima“ posle kojih se ništa neće desiti. Šta vi očekujete od tog dana?
Vlast putem medija ne komunicira sa nama, stoga nas ona niti plaši, niti nama išta poručuje. Priča o velikom nasilju koje navodno planiraju ljudi koji dolaze na komemorativni protest je plasirana dosta unapred da bi se uznemirilo njihovo biračko telo i podgrejao animozitet prema inače mirnoj prirodi protesta i opravdala eventualna upotreba sile. A to što je dosta unapred najavljena jeste da bi se imalo vremena da se putem agencijskih istraživanja izmeri uticaj okupljanja i odredi raspoloženje tih birača kroz buduća javna obraćanja. Korišćenje pojmova poput „satanizma“ samo pokazuje za koju ciljnu grupu su se odlučili, a to je okoštala primitiva biračkog tela, prosta i sujeverna.
Gde smo stigli posle godinu dana? Vlast možda nema legitimitet i ima probleme, ali i dalje kontroliše sve, čak i temeljnije nego pre – recimo, u resoru bezbednosti. Preti i dodatno stezanje u oblasti informisanja. Jesmo li sigurni da nećemo skliznuti u beloruski model?
Mi se vraćamo u Novi Sad, mesto koje opstaje kao zastrašujući simbol prirode jedne razvratničke i ohole vlasti, čija su zlodela obeležila prelaz drugog u treći milenijum u našem regionu. To i jeste usud nas koji nigde nismo ni želeli da idemo iz ove zemlje, zbog toga nigde drugde nismo ni mogli da stignemo za ovih godinu dana. Već decenijama idemo tim tragovima i obeležavamo njihove zločine, dajući do znanja sebi, ali i svetu, da osim zemlje porekla nemamo ništa zajedničko sa zločincima. Slika o tome da vlast kontroliše sve, i to temeljnije nego pre, nije realna već je rezultat činjenice da u očajničkim metodama sve češće poteže silu, što jeste mnogo vidljivije, ali nije dokaz stabilne kontrole, naprotiv. Isto je i u oblasti informisanja. Pokušaj da ugasi i poslednje što je ostalo od nekontrolisanih medija je potez očajnika, koji ne uspeva da dominira medijskim prostorom uprkos zloupotrebi svih nacionalnih frekvencija. Beloruski model jeste strašilo u koje gledamo, otuda ovolika i ovakva rešenost ljudi koji protestuju.
Represija je pokušaj da se pobuna individualizuje, svede na merljiv broj imena konkretnih ljudi, kako ne bi imala status opšteg nezadovoljstva i stvarne opasnosti po vlast
Uprkos svim pokazateljima pada rejtinga vlasti, nema velikih preletača. Da li je u manjim gradovima drugačije nego u Beogradu, kao što bi se moglo zaključiti posle raznih scena izlivanja besa prema naprednjacima? Kako je danas biti naprednjak u Kraljevu, recimo?
Klasičnih velikih preletača neće ni biti. Ovo je vreme ogoljenih borbi, nema mesta političkim i sličnim pragmatizmima. Nije isto napustiti političku koaliciju i organizovanu kriminalnu grupu; u prvom slučaju gubiš deo moći, u drugom glavu. Po manjim mestima je već malo drugačije. Na protestima protiv vlasti, pod krošnjama drveća koje okružuje trgove i baštama kafića čuče neki oportunisti, cokću, ne navijaju, uveče gledaju storije i lajkuju. A na protestima „protiv blokada“ ima onih koji svoje izuzeće opravdavaju zdravstvenim razlozima i porodičnim obavezama, ne bi li se sklonili sa fotografija heštegovanih sa „učinimo ih poznatim“. Tako je i u Kraljevu, to je galerija likova od „mi nismo to krilo SPS-a“, preko „ja sam njih napustio čim sam video kakvi su“, pa sve do onih koji ništa drugo osim naprednjaka i ne mogu da budu, do poslednje, makar rovovske borbe. Pre stranke nisu postojali, ne žele ni da zamišljaju budućnost nakon nje. Još uvek opravdano uvereni da ih stranka drži izvan domašaja zakona.
Kolika je cena pobune u manjim gradovima? Protesti bi mogli da govore da je lakše podići glas, ali pojačana represija govori suprotno.
Neki su životi trajno upropašćeni tokom pobune svih ovih godina. Tiho, bez medija, posla i prilika, a pod pritiskom, propadali su ljudi, raspadale se firme, prijateljstva i porodice. Sad svi vidimo hapšenja i to najčešće zbog bizarnih razloga. Navodno se ruši ustavni poredak vodom iz flašice ili prepričavanjem Tvitera u kafani. Represija je pokušaj da se pobuna individualizuje, svede na merljiv broj imena konkretnih ljudi, kako ne bi imala status opšteg nezadovoljstva i stvarne opasnosti po vlast. Jedino što ide naruku represiji je dugo stvarano međusobno nepoverenje ljudi. Shodno tome, jačanje poverenja je ono što represiji najviše može nauditi. Ljudi moraju verovati jedni drugima više nego vlastima i represija će izgubiti svaki smisao. U malim sredinama hapšenje još uvek znači „ima tu nešto čim su oni njega privodili“, a to su najgore alatke primitivizma u borbi protiv solidarnosti.
A kakva je poruka procesa pokrenutog povodom napada na vas još pre dve godine? Ima li ikakvog epiloga?
Kamo sreće da je baš to bio deo cene nepregovaranja sa zlom, ni na trenutak ne bih zažalio. Kamo sreće da je nešto samo moje, makar to bio i život, deo onoga što moramo da platimo kao društvo, a da zauzvrat dobijemo zemlju dostojnu života u njoj. Nego, niti sam ja tako važan, niti sam te sreće, niti je ovo društvo senzibilisano da tako jeftino regeneriše život kao svetinju zbog koje se zakoni pišu, i države organizuju. Previše je velikih žrtava banalizovano, previše sudbina nazivano „šatro“ stradanjima, da bih sebi dao za pravo da to svoje uopšte razmatram kao bilo šta drugo osim kao znak. Imati jasan znak na osnovu koga možete sa sigurnošću da tvrdite da vas režim vidi kao neprijatelja velika je pohvala i priznanje. A da se radi baš o priznanju potvrdilo se tek nakon što smo ustanovili da se u jednom od tih automobila nalazio i čovek kasnije identifikovan kao deo grupe koja je napala studente u Novom Sadu, kad je studentkinji Ani polomljena vilica.
Beloruski model jeste strašilo u koje gledamo, otuda ovolika i ovakva rešenost ljudi koji protestuju
Taj slučaj se uprkos upozorenjima na pretnje koje sam tom prilikom dobio, i očigledne namere da me sustignu i obore, i dalje vodi kao delo protiv bezbednosti saobraćaja. Sklanjajući se sa ulice, ja sam načinio i saobraćajni prekršaj pa me možda na kraju proglase i krivim. Ali bez obzira na to kako se on okončao u formalnom smislu, on je za mene zaključen saznanjem da se u tom automobilu pored pomenutog kriminalca, koga je još tada tražilo i Osnovno i Više javno tužilaštvo u Novom Sadu, nalazio i policijski službenik iz Uprave za unutrašnju bezbednost MUP Srbije.
Nakon što je grupa studenata koji ka Novom Sadu pešače iz Novog Pazara prespavala u konaku manastira Studenica, studenti su, između ostalog, poručili: Sloga biće poraz vragu. Može li se govoriti o slozi ako je pobunjena strana Srbije podeljena po mnogo linija, među kojima je ona koja deli organizovane opozicione partije i studente samo najvidljivija?
„Sloga biće poraz vragu“ je i u samom stihu iskazana kao priziv, kao želja, a ne konstatacija. Studenti su je, dakle, pravilno upotrebili ukazujući jednim primerom na značaj složnosti u borbi protiv vraške okupacije. Jednim primerom ljubavi, pre svega. Posebno je simbolično što su deo himne Srbije iskoristili za podvig studenata iz Novog Pazara koje su, srećom bezuspešno, tabloidi pokušavali da osude za neke secesionističke namere i verski ekstremizam. Sloga, dakle, nije opis trenutnog stanja, ili nešto čime bi se naše društvo moglo pohvaliti, čak ni kad je saglasje oko elementarnih civilizacijskih vrednosti u pitanju, ali jeste nešto što bi moglo poraziti promotere anticivilizacijskih vrednosti u slučaju da povećamo stepen razumevanja i poverenja.
Zašto je dogovor studenata, političkih partija i aktivista moguć na lokalu, ali ne i na republičkom nivou? I da li je taj dogovor na republičkom nivou zaista neophodan?
Mi se prečesto ponašamo kao da svemu znamo uzroke, tokove i posledice i onda sudimo kao da su i život, pa i čitava istorija sasvim predvidivi i izračunljivi. Nesvesni smo činjenice da mi o mnogo čemu saznajemo tek naknadnim, ne uvek ni svojim, uvidima i interpretacijama. Ne znamo mi sada da je bilo šta od toga što ste nabrojali moguće, ni na lokalu, ni u republici, osim da su lokalni pokreti i organizacije uglavnom bezrezervni u podršci. Verujemo da bi bilo jako korisno postići dogovor, razumevanje, poverenje i saradnju jer je to upravo sabornost oko vrednosti koja nam povećava šanse protiv „vraga“. Ali „vrag čuči i u svakom od nas“ i u toj gomili sujeta, šansi, zgaslih karijera i pragmatičnih potreba moramo da čeprkamo tražeći razumevanje za stvari i okolnosti koje su važnije i veće od nas samih.
Jesmo li nešto naučili posle izbora u Kosjeriću i Zaječaru što bi se moglo primeniti u Negotinu i Mionici, a kasnije i na republičkom nivou?
Spisak, mediji, pare, sila! To su ključne reči oko kojih se vrti ceo njihov izborni mehanizam. Imena i prezimena, potom metode ubeđivanja, kupovine ili pritiska. Na takav mehanizam „nasrtati“ ukazivanjem na istinu o njemu deluje pomalo naivno jer ona neće pokolebati njegove žrtve. Naspram njihovog spiska mnogo je veći broj ljudi, zgaženih i zgađenih, sa društvenim mrežama umesto medija, rasutih po svačijim pretpostavkama, ali ni na čijem spisku. Svojim novcem finansiraju i sopstvenu borbu, i borbu ovih za opstanak na vlasti, pa je logično da svoju skromno vode. Iako većina, u svoju silu se uzdaju samo u krajnjoj nuždi jer se opravdano boje one koju država zloupotrebljava. Zbog toga je važno da, ako već nisu ni na čijem spisku, da budu zajedno. Ako ne na istom spisku i u jednoj koloni, onda u istom uverenju koje vodi međusobnom poverenju. Zvuči malo floskularno, ali zaista mora više da nam je stalo do promene da bismo pobedili podozrenje koje gajimo jedni prema drugima, a koje ovi pažljivo hrane i kultivišu.
Kada očekujete parlamentarne izbore? Ima procena da bi mogli biti raspisani odmah posle 1. novembra, kako bi vlast iskoristila nedostatak organizacije na strani pobunjenika, što je, čini se, trenutno njen najjači adut?
Izbori će se sigurno desiti u trenutku kad istraživanja pokažu da će rezultati doneti najmanju štetu po nosioce vlasti. Ne kad bi mogli doći do pobede, izvesno je da ni oni na to više ne računaju, ali trenutak koji bi im dao vremena da se organizuju, možda neki pobegnu, relegitimišu se kao politička, a ne kriminalna organizacija. Možda je najvažnije da će to biti onaj trenutak koji bi im najmanje ugrozio stečeni kapital i imovinu. Jer sa tolikim novcem, oni bi nastavili da vladaju i bez političke moći koju bi već u sledećem izbornom ciklusu mogli lako da obnove. Da bih bilo šta očekivao morao bih imati neke informacije iz kojih bih mogao da crpim to očekivanje, a ja to istraživanje nemam, iako sam ga, sa vama i ostalim građanima Srbije, već platio agencijama.
„Vrag čuči i u svakom od nas“ i u toj gomili sujeta, šansi, zgaslih karijera i pragmatičnih potreba moramo da čeprkamo tražeći razumevanje za stvari i okolnosti koje su važnije i veće od nas samih
Vlast zvanično govori o izborima tek krajem sledeće godine. Ako je to plan, šta je moguće učiniti kako bi se izdejstvovalo ranije glasanje? Imaju li rascepkani svakodnevni protesti i dalje smisla ili su potrebne promene?
Priča o izborima u regularnom terminu služi tome da uveri činovnike sistema da je sve pod kontrolom, da se ništa posebno ne dešava i da nema razloga za paniku. Ali, čak i tim ljudima je jasno da se sve raspada, pred njihovim očima, ne mogu da ne vide to i da je uveravanje samo kupovina vremena. Nema izbora za mesne zajednice, pa ajd’ ne vidiš jer si i zaboravio da to postoji, ali nema Festa, nema više utakmica reprezentacije u Beogradu, nema struje po sedam dana u zapadnoj Srbiji kad bude nevreme, nema ko na uviđaj za krađu ili saobraćajni udes da izađe kad je protest u nekom većem gradu…
Izbori bi svakom razumnom čoveku bila prilika da mirno uspostavi red u zemlji i funkcionisanje onoga što državu čini. Zbog toga je taj zahtev razumnim ljudima blizak, ali ne i vlasti. Priča o rascepkanosti ili neefikasnim protestima me prilično iritira, jer uvek dolazi iz potrebe ljudi da u nečemu nađu opravdanje za sopstveno izuzeće ili razumevanje za svoje odustajanje. Razumem da se od borbe umoriš, i da ti treba ohrabrenje, ili predah, ali ne može tvoj umor ili klonuće da presudi smislu i nameri. Ako i priznaješ poraz, ne čini to u ime svih nas sumnjom u naše moći. Jer mi, da smo samo po sopstvenoj moći sudili, ne bismo se ni u šta upuštali. To što ovu borbu i čini teškom, ujedno je čini i ovako značajnom i velikom.
Šta je uloga Lokalnog fronta u procesu koji predstoji?
Nas je izgradilo to što što smo kroz sve faze ovog dugogodišnjeg procesa ostali verni smislu borbe, čak i kada je delovalo sasvim bezizgledno, pomalo čak i naivno. Sad sve ukazuje na izglednost, ukazuju se mogućnosti, otvaraju se novi frontovi… A mi i dalje, strpljivo i dosledno ukazujemo na smisao borbe i dokazujemo da sloboda ne dolazi iz beogradskih odluka, nego iz srca svakog pravdoljubivog čoveka koga uspemo da pokrenemo u najmanjoj lokalnoj zajednici. Snazi koja dolazi iz očaja onoga koji gubi vlast jedino je moguće suprotstaviti snagu obespravljenog čoveka. Tu smo mi oduvek, na ulici, na društvenim mrežama, na binama i tribinama, kao svećom tražimo svako zrno integriteta u ovom društvu da ga sačuvamo i angažujemo. Jer može se desiti da ovde bude potreban samo jedan poziv na juriš, i mi moramo imati ljude koji će u isto vreme imati hrabrosti da na njega pozovu i poverenja društva da ih posluša.
Može li se ova drama zaista okončati izborima, ako nam gotovo svakog dana vlast pokazuje da je spremna na sve?
Može. Ali ako već pitate za dramski rasplet, onda se slažem sa ocenom da smo u dramskom klimaksu i da je rasplet ono što sledi. Ali upravo zbog prirode vlasti i činjenice da su spremni na sve, nema potrebe da išta melodramatizujemo ili da u raspletu vidimo sva rešenja odjednom. Rasplet može biti srećan, ali nažalost i tragičan, što jednim delom već i jeste. Iz ovog rova u kome sam sada pristao bih i na to da bude dramski otvoren, pa i simboličan, katarzičan po društvo koje tek nakon toga pokreće mehanizme isceljenja. Jedino na šta stvarno ne bih pristao je neki ironičan rasplet, da nekim čehovljevskim metodama pokažemo da je borba paradoksalno uspela da sačuva sistem nepromenjenim.
