Rušenje nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, pod čijim je teretom 1. novembra 2024. živote izgubilo 16 ljudi, otkrilo je brojne sistemske slabosti, a projekat koji je trebalo da simbolizuje modernizaciju postao je simbol institucionalnog kolapsa. Nesreća nije bila trenutni incident, već kulminacija dugogodišnjeg zanemarivanja standarda, nadzora i profesionalne odgovornosti. Jer, dok razvijeni svet greške pretvara u lekcije i instrumente dugoročne efikasnosti, u Srbiji one postaju izgovor za tišinu, zataškavanje i neodgovornost. Razlika nije u tome da li nadležni u raznim državama greše, već u načinu na koji te propuste tretiraju. Tamo se to plaća novcem i reputacijom, a u Srbiji životima nedužnih i izgubljenim poverenjem u institucije, koje se ne može obnoviti.
Lanac propusta u Novom Sadu bio je višeslojan. Materijali nisu prošli adekvatnu kontrolu kvaliteta, nadzor je bio fragmentiran i oslonjen na spoljnu administrativnu dokumentaciju, koja nije bila tehnički proverena. Izvođači i konsultanti nisu imali jasno definisane odgovornosti, dok su politički interesi i međudržavni ugovor, koji isključuje mnoge procedure, dodatno otežavali transparentnost.
Srušena nadstrešnica simbol je zanemarivanja osnovnih principa građevinske sigurnosti: pravilnog armiranja, kontrole kvaliteta, monitoringa nosivosti konstrukcije i kontinuiranih inspekcija. Svaka od ovih grešaka mogla je biti izolovana opomena, ali kombinacija svih dovela je do tragedije.
Prikrivanje dokaza je na duži rok opasnije i štetnije za društvo
U poređenju sa ovakvom situacijom, Švedska pruža lekciju o transparentnosti. Projekat Halandsas tunela koštao je 11,3 milijarde švedskih kruna (nešto više od milijardu evra po sadašnjem kursu), daleko više od prvobitne procene. Problemi su eskalirali ekološkom katastrofom 1997, kada je hemikalija korišćena za brtvljenje stena kontaminirala podzemne vode i uništila poljoprivredne resurse, uzrokujući masovne ekonomske gubitke lokalnim farmerima. Umesto zataškavanja, švedske vlasti su omogućile javnosti uvid u sve ugovore i njihove revizije, protiv izvođača radova, dveju od deset najvećih građevinskih kompanija na svetu, švedske Skanske i francuskog Vansija, podnete su krivične prijave, a državna agencija Trafikverket preuzela je potpunu kontrolu projekta.
Kada je tokom gradnje tunela došlo do ekološke katastrofe, švedske vlasti su omogućile javnosti uvid u sve ugovore i njihove revizije, protiv izvođača radova iz Švedske i Francuske podnete su krivične prijave, a državna agencija preuzela je potpunu kontrolu projekta
Redizajn tunela uključivao je uvođenje naprednih tehnika i digitalnog nadzora, što je omogućilo smanjenje naknadnih radova i značajne uštede. Švedska je platila milijardu evra za neuspeh, ali je dobila poverenje građana, nove standarde i dugoročnu ekonomsku korist. Oni su pokazali da se greške dešavaju, ali i da je prikrivanje dokaza na dugi rok opasnije i štetnije za društvo.
Japan pruža još strožu lekciju odgovornosti. U decembru 2012. devet osoba je poginulo u urušavanju betonskih panela u Sasago tunelu. Pravne i etičke procedure pokrenute su momentalno. Operater puta NEXCO identifikovan je kao glavni krivac zbog sistemskog zanemarivanja održavanja. Porodice žrtava dobile su značajne kompenzacije, pri čemu je sud naložio isplatu do 440 miliona japanskih jena porodicama pet poginulih u jednom vozilu. Tunel je zatvoren mesec dana radi sanacije, dok su paralelno sprovedene detaljne inspekcije svih 49 tunela sličnog dizajna širom zemlje. Japan pokazuje da greške moraju biti plaćene odmah, transparentno i u skladu sa standardima, jer spora pravda i zataškavanje povećavaju budući rizik i štetu.
U Srbiji je situacija potpuno suprotna. Rušenje nadstrešnice posledica je urušavanja profesionalne i moralne odgovornosti. Ekonomska i društvena cena pogrešno postavljenog sistema nadmašuje troškove obnove i kompenzacija porodicama nastradalih. Korupcija, kao svojevrsni porez, koji mimo svoje volje plaćaju građani, dodatno povećava troškove, ali i rizike od budućih katastrofa, jer se poslovi dodeljuju mimo javnih nabavki, direktnim pogodbama, koje ponekad podrazumevaju i fiktivne ugovore.
Inženjeri bez integriteta i institucije bez autoriteta
Međunarodne institucije procenjuju da gubici usled korupcije i probijanja rokova za velike infrastrukturne projekte u celom regionu dosežu i do 20 odsto ukupne investicione vrednosti, što se direktno odražava na rast javnog duga i kvalitet izvedenih radova. I dok se greške u konstrukciji mogu ispraviti, greške u sistemu postaju sve veći problem. Pogotovo ako se dokazi brišu, a odgovorni aboliraju.
Kada je krajem 2012. u Japanu devet osoba poginulo u urušavanju betonskih panela u Sasago tunelu, firma zadužena za njegovo održavanje odmah je identifikovana kao glavni krivac i sprovedena je detaljna inspekcija svih 49 tunela sličnog dizajna širom zemlje
U društvu gde se partijska pripadnost vrednuje više od stručne kompetencije, korupcija postaje sistemska konstanta, a ne izuzetak. Takav poredak proizvodi inženjere bez integriteta i institucije bez autoriteta. Zato je nužno uspostaviti nezavisni, samoregulatorni mehanizam Inženjerske komore, oslobođen političkog uticaja, sa zakonskim ovlašćenjem za trenutno i trajno oduzimanje licenci svakom inženjeru, nadzornom organu ili tehničkom licu koje je potpisalo projektnu dokumentaciju za objekat u kojem je dokazano postojanje propusta usled nemara ili korupcije. Ostavke funkcionera ne mogu biti gest pristojnosti, već pravna obaveza praćena momentalnom suspenzijom iz javnog života sve do okončanja sudskih postupaka. Tek kada se uvede sistem u kojem stručna odgovornost prevazilazi političku zaštitu, i kada struka dobije autonomiju da eliminiše sopstvene neetične članove, može se govoriti o minimalnom povratku profesionalnog integriteta.
Ovakvi modeli nisu teorijska konstrukcija, već postoje kao deo prakse u razvijenim zemljama. U skandinavskim sistemima, nezavisne agencije poput švedskog Trafikverketa preuzimaju nadzor nad infrastrukturnim projektima čim se pojavi sumnja u neregularnosti, dok profesionalna tela u SAD, poput odbora NCEES, imaju zakonsko pravo na trenutnu suspenziju i trajno oduzimanje licence inženjerima i izvođačima čiji je rad doveo do propusta.
U mnogim državama, uklanjanje materijalnih dokaza sa mesta nesreće kvalifikuje se kao krivično delo ometanja pravde, a izvođači su obavezni da uplate finansijske garancije, koje se automatski aktiviraju u slučaju tehničkog kvara, propusta ili žrtava. Drugim rečima, pravni i institucionalni presedani već postoje — ono što nedostaje jeste njihova dosledna, sistemska i politički nezavisna primena u domaćem okviru.
Srbija bi, ako zaista želi da izađe iz začaranog kruga improvizacija i neodgovornosti, morala da zakonski institucionalizuje odgovornost za velike infrastrukturne projekte, što podrazumeva i uvođenje obaveznih garancija za izvođače, koje se automatski aktiviraju u slučaju štete. Javnost svih ugovora i troškova morala bi postati standard, a ne izuzetak. Takav okvir ne bi predstavljao represiju, već osnovni instrument kontrole, koji bi onemogućio političare da oni određuju ko je, a ko nije odgovoran.
U mnogim državama izvođači su obavezni da uplate finansijske garancije, koje se automatski aktiviraju u slučaju tehničkog kvara, propusta ili žrtava. Drugim rečima, pravni i institucionalni okvir već postoji, ali nedostaje primena takvih pravila i za velike projekte u Srbiji
Infrastruktura se u suštini ne svodi samo na beton i čelik. Ona je ogledalo društva koje je stvara, odraz vrednosti, etike i odnosa prema budućnosti. Cena neodgovornosti ne meri se samo u evrima, jenima ili dolarima, pa se ni u slučaju novosadske nadstrešnice ne može svesti samo na 16 miliona evra, koliko je koštala obnova stanične zgrade. Ona se, nažalost, meri i ljudskim životima, a posledično i urušavanjem poverenja u institucije. Otuda, ako želi da tragedija iz Novog Sada postane prekretnica, a ne uvod u nove katastrofe, Srbija mora izgraditi sistem u kojem se greške plaćaju odmah, transparentno i odgovorno. Da 16 žrtava ne ostanu samo fusnota u istoriji neodgovornosti ovdašnje vlasti.
