Profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i teatrolog, nagrađivani scenarista i dramaturg – neko bi rekao da je Nebojša Romčević među pozvanijima za komentarisanje situacije u Srbiji, gde je katkad teško razlučiti šta je stvarnost, a šta predstava, koje su replike improvizovane, a koje napisane, šta je šmira, a šta autentična reakcija. No, još ga nešto preporučuje – svojim javnim angažmanom i ranije je stavljao do znanja da je bio spreman da podrži studentske blokade i proteste i pre no što su oni počeli, nažalost nakon tragedije u Novom Sadu. Od nje su prošla četiri meseca, a javnost u Srbiji – i to celokupna, jer kako drugačije tumačiti rezultate sondaže javnog mnjenja prema kojima je najveći skok podrške studentima zabeležen upravo među glasačima vladajuće koalicije – nekako je od tuge i besa došla do nade da se slične tragedije (a bilo ih je) neće ponavljati. Vlast pak govori o pokušaju nelegalne promene režima. Ko je u pravu i da li je uopšte moguće promeniti Srbiju a ne promeniti vlast?
„Konačno sazreva svest da se ovim putem, kojim Srbija ide u poslednjih tridesetak godina, a verovatno oduvek, više ne može ići. Ova nakazna vlast je deo kontinuiteta nedemokratskog, neofeudalnog nasleđa u kome su političari nekakve paše, izvan domašaja zakona, u kome bez ikakve kontrole vršljaju tajne službe, gde je korupcija modus operandi čitavog državnog aparata. Sve to je zalivano pseudopatriotskim lažima, izolacionizmom i trulom romantičarskom retorikom. Ovo zaista nije pitanje opstanka vlasti, već otkucavaju zaista poslednji trenuci opstanka same države koja je postala neokolonijalna pustoš. Došlo je do tektonske promene retorike i zavijanje raznih polupismenih predstavnika vlasti sada zvuči kao jeka iz kamenog doba. Pozivanje na legitimitet i zakonitost u državi u kojoj važe samo Njutnovi zakoni zvuči kao početak lošeg vica. Apsolutno je neophodno i hitno stvoriti potpuno novi politički kontekst, potpuno novu retoriku, redefinisati osnovne elemente državnosti i ideologija, a pre svega ideje jednakosti pred pravdom“, kaže Romčević za Radar.
Ova nakazna vlast je deo kontinuiteta nedemokratskog, neofeudalnog nasleđa u kome su političari nekakve paše, izvan domašaja zakona, u kome bez ikakve kontrole vršljaju tajne službe, gde je korupcija modus operandi čitavog državnog aparata
Hapšenje brojnih funkcionera konačno je pokrenulo borbu protiv korupcije, pa makar predmeti protiv njih i čekali po fiokama dve-tri godine… zašto neko ne bi verovao trenutnoj upravi da može da ozdravi Srbiju?
Vaše pitanje je retoričko. U državi Srbiji je registrovano 48 milijardera i 33.000 milionera! Siguran sam da su sve te pare zarađene u koruptivnim poslovima sa državom, ili čistim kriminalom. Ova parada hapšenja svakako predstavlja s jedne strane deo obračuna unutar SNS, a pre svega je opomena na lojalnost ostatku mehanizma. I, naravno, pošto svi o svima imaju kompromitujuće materijale, sve do samog vrha, niko neće biti osuđen. Kako objasniti da su ljudi optuženi za prisluškivanje predsednika Republike na luksuznoj slobodi? To je vrsta ljudi koja je dokumente već negde smestila na sigurno, ili predala stranim službama i praktično ovo strujno kolo ne može da se prekine u segmentima, već kao celina. Čak i da neko dobije napad savesti, poželi da se vrati među ljudska bića, bio bi ućutkan na svaki mogući način. Paradoksalno, verujem da se najveći teror sprovodi prema članovima SNS, gde niko nikome ne veruje, gde je kao u kavezu sa hijenama koju su spremne da se međusobno prožderu u sekundi.
Zavijanje raznih polupismenih predstavnika vlasti sada zvuči kao jeka iz kamenog doba, a pozivanje na legitimitet i zakonitost u državi u kojoj važe samo Njutnovi zakoni zvuči kao početak lošeg vica
Sednica parlamenta pokazala je novu fazu radikalizacije – opozicija unosi dimne bombe i brašno, a vlast radikalno istrajava u tome da se oko nje ne dešava ništa neobično. Kako je vama izgledao prošli utorak?
Nisam siguran u delotvornost ovakvog metoda. S jedne strane, logično je da opozicija mora da se vrati u igru i pokaže da je aktivna. Vlast nikako ne sme da javno napada studente, jer bi time izazvala dodatnu mobilizaciju neodlučnih, ali zato po svojim pseudomedijima može da spinuje propagandu protiv opozicije. Nisam siguran da se haos u Skupštini politički toliko isplatio (ako uopšte i jeste) da bi se rizikovao novi krug medijskog pakla koji na neopredeljene (a prostudentske) građane neće ostaviti nepovoljan utisak. Ne zaboravimo: među članovima opozicije su ljudi za koje moramo da verujemo da su sposobni da povedu Srbiju potpuno novim putem. Jer odlazak Vučića nije kraj, nego samo preduslov za početak.
Paradoksalno, verujem da se najveći teror sprovodi prema članovima SNS, gde niko nikome ne veruje, gde je kao u kavezu sa hijenama koju su spremne da se međusobno prožderu u sekundi
Dva kontramitinga je održao ne u Beogradu ili Novom Sadu, nego u Jagodini i Sremskoj Mitrovici. Građani su zakazali veliki protest u Beogradu, a predsednik je najavio sličan, takođe u prestonici, gde će se „okupiti cela Srbija“… koliko Srbija trenutno postoji i hoće li se ponoviti 1997, kada je patrijarh Pavle morao da Prvu i Drugu – miri i razdvaja?
Vučić je puno puta pokazao da ga građani zapravo uopšte ne zanimaju. On vlast održava samo preko (para)policije i (para)medija i (kvazi)tužilaca. Pa i pored toga, on nepovratno gubi bitku za ostanak ne na vlasti, već na slobodi. Taj bagaž nesrećnika koji se vuku po seoskim vašarima, a koji se duboko stidi svoje bede, svakako ne predstavlja ništa drugo nego scenografiju za beskrajne besadržajne monologe koji se završavaju uvek u istom krešendu dok preti izmišljenim protivnicima i, završava, iz njegovih usta, potpuno paradoksalnim „živela Srbija“. To je sve igrokaz za TV izrasline: same old, same old. Šteta što zakon ne prepoznaje i ubijanje dosadom.
Vučić vlast održava preko (para)policije i (para)medija i (kvazi)tužilaca. I pored toga nepovratno gubi bitku za ostanak, ne na vlasti, već na slobodi
Doduše, neke su se Srbije već pomirile, ako su ikada i bile zavađene, pa su Nišlije spremile iftar za bošnjačke studente, Bošnjaci su u Novom Pazaru nosili zastave Srbije, u Zagrebu je osvanuo znak podrške studentima – na ćirilici, a čak su i Užičani i Čačani počeli da se tolerišu… Da li se Srbija zahvaljujući protestima ponovo upoznaje, hoće li to biti njihovo najveće nasleđe?
Srbiji su pseudopatriotski biznismeni i lešinari uzeli dušu još početkom devedesetih. Prodaja istih Hanibala pred vratima, istih neprijatelja koji rade o glavi megauspešnoj Srbiji i to iz čiste zavisti i urođene zloće, među ovim mladim ljudima jednostavno nema kupaca. Ta deca nisu zainteresovana za budalaštine ovog sveta na umoru. Oni svi imaju ista interesovanja, isto shvatanje sveta i istu ideju humanosti. Njih ne zanima ništa što ih ne zanima.
Da li su studenti uspeli u onome u čemu opozicija nije, ili njihove borbe – društvena i politička – teku paralelno, kako je sugerisao Radomir Lazović? I možete li da zamislite okolnosti pod kojima bi studenti završili svoju i štafetu predali u ruke opozicionim političarima?
Hipotetički gledano, to je jedini mogući način. Studenti i svi koji ih podržavaju nemaju nikakve političke ambicije. Svi želimo da se ovo okonča, da se vratimo na predavanja i u normalan život. Neko će morati da dobije izbore nakon što SNS i njihovi sateliti potpuno potonu. Tu se, naravno, otvara veliko pitanje koje opozicija zapravo nikada nije uspela ni da reši – pitanje jedinstva, dvostrukih agenata, kredibiliteta i reputacije. Ona mora da doraste do ove situacije i novog narativa.
Jedno veliko pitanje opozicija nikada nije uspela da reši – pitanje jedinstva, dvostrukih agenata, kredibiliteta i reputacije. Ona mora da doraste do ove situacije i novog narativa
Mnogi izlaz iz krize vide u formiranju prelazne vlade koja bi obezbedila uslove za prevremene izbore. Vlast taj scenario vidi kao dolazak na vlast onih koje narod nije birao. Da li bi i po nju ipak bilo bolje da na njega pristane – makar i u oblaku brašna?
Vlast sve osim apsolutne vlasti vidi kao svoj siguran put u zatvor. Ne vidim kako bi mogli da pristanu na sopstvenu propast, osim ako se barem nekima od njih, voljnim da prodaju sve oko sebe, ne da ponuda koju ne mogu da odbiju. Bedan ljudski materijal od koga je vlast napravljena me ispunjava optimizmom da je i tako nešto moguće. Sada zvuči nemoguće, ali sam siguran da se oko Vučića roje oni koji će ga, za sopstveni spas, predati sudu ili nešto još gore. U ovom trenutku se ne osećaju toliko ugroženo, ali će se promeniti već za nekoliko dana. Dakle, ne verujem da će Vučić biti taj koji će ponuditi opciju prelazne vlade, ali verujem da će se u SNS izdvojiti opozicija koja već postoji i tajno započeti neku vrstu pregovora. Ono što je loše, niko (osim stranih sila) zapravo ne može da im ponudi nikakav dil ili izlaznu strategiju, osim noćnih letova u nepoznato.
Jedan od predloga predviđa tehničku saradnju opozicije, studenata i predstavnika profesorijata u cilju pravljenja svojevrsnog organizacionog odbora. Poznajete svoje studente – kakvo je raspoloženje u nastavnom kadru? Postoji li unutar njega rezervoar predloga za rešenje krize?
Pošto su plenumi apsolutni nosioci suvereniteta studentske volje, a oni, opet, po istraživanjima mnjenja daleko najjača društvena snaga, mislim da i oni sami mogu da sastave listu ljudi (profesora ili ne) po svojim rigidnim visokim kriterijumima i, ne samo da formiraju tu prelaznu vladu, već i čitavu stranku i pobede na izborima. Međutim, kako se meni čini, studenti se drže svojih zahteva i ne misle da ih proširuju. Sa tom idejom se potpuno slažem i mislim da u njoj nema slabog mesta. Njihov protest je društvo doveo do vode, ali društvo će morati samo da pije, odnosno da radi ovo što ubrzano radi: organizuje se nezavisno i spontano oko jednog cilja.
SNS može da se održi samo uz pomoć policijske diktature, a za to nemaju ni dovoljno snage, ni dovoljno uplašenog naroda. Ali, ono što imaju su pare i protivzakonito skupljeni podaci o svakome ko bi mogao da ih ugrozi
Studenti prave otklon od opozicije upravo u strahu od partijsko-političkih voda, u kojima se SNS ukazuje kao suvereni, iako neregularni pobednik. Rekli ste da će SNS izgubiti sledeće izbore, ali da se ne zna ko će na njima pobediti. Slično je uverenje vladalo i na prethodnim izbornim ciklusima, pa se nije obistinilo. Šta nas čeka ako SNS uspe da se održi na vlasti?
SNS može da se održi samo uz pomoć otvorene policijske diktature, a za to nemaju ni dovoljno snage, ni dovoljno uplašenog naroda. Ali, ono što imaju su pare i protivzakonito skupljeni podaci o svakome ko bi mogao da ih ugrozi, što je manje-više običajno pravo koje su službe sebi propisale. Kada se ovo završi, mislim da je neophodan gorki lek za ovo društvo, koji je morao biti prepisan još Petog oktobra: otvaranje arhiva DB, formiranje potpuno nove službe koja će biti pod apsolutnom kontrolom civilne vlasti. Vreme je da se sa prošlosti skine oznaka državne tajne da bi se došlo do diskontinuiteta u zloupotrebi i otvorila mogućnost za novi početak.
Prvi generalni štrajk – a zapravo masovna građanska neposlušnost – bio je uspešan, u smislu omasovljenja i artikulacije nezadovoljstva. Koji je bio društvenopolitički domet drugog?
Generalni štrajk i građanska neposlušnost su najjača oružja nenasilne borbe protiv terora. Jednodnevni štrajkovi to svakako nisu, ali su priprema za totalni višenedeljni štrajk koji bi režim bacio na kolena. Generalni štrajk se ne fokusira na masovnost, već na neuralgične tačke i na dugotrajnost. Verujem da će nakon gigaplenuma u Beogradu uslediti potpuna blokada života u Srbiji. Naravno, nijedan generalni štrajk ne počinje sa punim učešćem svekolikog stanovništva, već ta masa raste kako opada strah. Iz takvog generalnog štrajka, ako traje dovoljno dugo i bude sveopšti, nijedna diktatura ne može da se izvuče.
Šta očekujete od skupa u Beogradu u subotu? Postoje viđenja da posle njega neće biti smislenih okupljanja, da „nešto već mora da se desi“… šta bi to bilo, po vašem mišljenju?
Sve su opcije otvorene. Očekuje se između pola miliona i sedamsto hiljada. To je sila kojoj nikakve kornjače, ni partijske secikese ne mogu da se odupru. To je, uostalom i sila kojoj niko i ništa ne može da se odupre. U kom pravcu će krenuti opšte raspoloženje je veliko pitanje; možda će sva ova agonija završiti u jednom trenu, ili će se produžiti još neko vreme. Kako razumem, niko se neće vraćati neobavljena posla. Šta se pod tim podrazumeva je velika tajna. Sa druge strane, nadam se da će to biti trenutak kada će studenti moći da narodu predaju vatru svoje pobune. Moj jedini posao će, ipak, biti da budem uz svoje studente i na svaki način ih štitim od situacija koje mogu biti opasne po njih. Kako poručuju gosti, ne misle da se vraćaju dok ne obave posao. Dakle, sve će oči, kao i 5. oktobra, biti uprte u ljude u uniformama, koji moraju biti svesni da fraza „vršio sam svoju dužnost“ nije vredela ni u Nirnbergu, a ne vredi ni sada. Pred mnogima u javnim službama je izbor, koji zapravo i nije težak: da li će ostati ropski galioti na brodu koji tone, ili će se pridružiti onome najboljem što ovaj narod ima.
Ovo je možda i mesto rođenja nove političke prakse – panakademizma – koji ima potencijal da se suprotstavi rastućem populizmu, neodiktatorskim režimima i globalnom trendu suspenzije demokratije
Da vam je neko pre godinu dana rekao da će na početku 2025. studenti oboriti Vladu (za sada samo medijski, doduše), menjati zakone, diktirati okvire za raspravu, uprkos relativnom ćutanju Evrope… a da to i dalje neće biti dovoljno da stanu sa blokadama, šta biste mu rekli?
Izvornost ovog pokreta je bez presedana u istoriji. Svakako, postojali su mnogi studentski protesti, ali nikada organizovani ovako mudro, besprekorno i na osnovi razuma, a ne slepog besa zbog nepravde. Ovo je možda i mesto rođenja nove političke prakse – panakademizma – koji ima potencijal da se suprotstavi rastućem populizmu, neodiktatorskim režimima i globalnom trendu suspenzije demokratije. A nekako je to baš i u duhu našeg naroda: demokratija svuda zamire, a kod nas se – preko plenuma – ponovo rađa, i to u izvornoj, potpuno čistoj formi. Ćutanje i Istoka i Zapada je sasvim razumljivo: ovo će sutra i kod njih da se dešava. Megakompanije svuda korupcijom podjarmljuju čitave države, kupujući birokratiju koja se otvoreno izlaže na tezgi. Moja velika nada – jer sam ja neizlečivi idealista – jeste internacionalizacija našeg iskustva. Očigledno je da profit i demokratija nisu prijatelji i da je raskid vrlo blizu. Jer, ako svakoga dana provodite deset sati u korporativnoj diktaturi, dovučete se kući slomljeni i gladni sna, kada ćete brinuti o demokratiji i kako ćete reći da živite u demokratskom društvu? „Ovaj grad nije dovoljan i za korporacije i za demokratiju,“ da parafraziram pesmu (pra)stare grupe Sparks.
