Došlo je dotle da je čak i Aleksandar Šapić, sklon da mostove deli na srpske i nesrpske, osetio potrebu da se distancira od pogubnog dejstva nacionalizma: „Gde god se previše srbovalo, na tim prostorima nas nije previše ostajalo“, rekao je gradonačelnik Beograda u ponedeljak na manifestaciji sećanja na progon srpskog naroda u akciji hrvatske vojske Oluja. I sve uz pouku da se „tuguje u miru i tišini“ te da „ko preglasno tuguje njemu nije cilj tugovanje već reklamiranje i profitiranje“.
Naravno da je potom morao da demantuje ono što su mnogi pomislili – da se, zapravo, time obračunavao sa Aleksandrom Vučićem, glavnom zvezdom skupa održanog istim povodom dan ranije u Sremskim Karlovcima, odakle je, osim klasične radikalske vatre koju je verbalno palio sam Vučić, jednu od najupečatljivijih poruka izgovorio pravosnažno osuđeni Milorad Dodik: „Nosite se i vi i vaša vladavina prava!“
Nije snaga Dodikove poruke samo u ogoljavanju činjenice da se nacionalističkom bukom najlakše skreće pažnja sa raznih problema i nepodopština, već i u otkrivanju druge strane priče o „spoljnim neprijateljima“ – one koja podrazumeva podelu na podobne („patriote“) i nepodobne domaće građane („izdajnici“). „Mi volimo Srbiju više nego vi koji blokirate ovde Srbiju na šest meseci. Mi se ne igramo sa Srbijom, hoćemo jaku, moćnu Srbiju“, grmeo je korisnik zaštite srpske vlasti u direktnom TV prenosu.
Dani mržnje
Ritualni avgustovski dani mržnje, inicirani godišnjicom zločina iz 1995, nisu ove godine bili samo mračni period leta koji, kao i godinama unazad, treba pregurati i vratiti se normalnom životu. Raspirivanje nacionalizma na gorivu sećanja na progon 200.000 Srba i ubistvo njih skoro 2.000, nadovezalo se na pokušaj paljenja međunacionalnih sukoba u Novom Pazaru, zastrašivanje (fabrikovanim) vojvođanskim separatizmom, permanentnu istragu navodnih špijuna, među kojima je za provladine medije naročitu poslasticu predstavljala grupa hrvatskih („ustaških“) studenata u uzvratnoj poseti srpskim kolegama …
„Slučaj“ prepadanja i proterivanja grupe studenata slikovit je kao podsetnik da je i pre koncerta Marka Perkovića Tompsona, koji je u Zagrebu okupio stotine hiljada ljudi i dao osnovu za strah od „povampirenja ustaštva“, i sa ove strane mnogo rađeno na pogoršanju odnosa sa Hrvatskom: termin „ustaše“ je, uostalom, jedan od glavnih uvredljivih naziva koji se u provladinim medijima koristi za difamiranje protivnika naprednjačke vlasti. Nije, zato, bilo veliko iznenađenje kada je iz Ministarstva spoljnih poslova stigla do sada neuobičajena preporuka državljanima Srbije da se od 1. do 10. avgusta uzdrže od putovanja u Hrvatsku.
Što se tiče dugotrajnih odnosa između Hrvatske i Srbije, tu je neophodan ozbiljniji pristup i Srbije i Hrvatske. Tog napora ima malo i to je daleko od dovoljnog da bi se stvari promenile, kaže Milorad Pupovac
Odgovorno ili kontraproduktivno sa stanovišta interesa građana? Nije teško zaključiti iz opreznog načina na koji o toj osetljivoj temi govori poznavalac situacije na terenu, Milorad Pupovac, predsednik Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) i zastupnik u Hrvatskom saboru: „U Hrvatskoj žive brojni pripadnici srpskog naroda koji su hrvatski državljani. U Hrvatskoj radi značajan broj državljana Republike Srbije, naročito u ljetnim mjesecima. U Hrvatsku dolazi na odmor nemali broj građana Srbije i sasvim je sigurno da je legitimno voditi računa o sigurnosti i jedne i druge i treće kategorije građana, u komunikaciji i saradnji sa državnim institucijama Republike Hrvatske. Pretpostavljam da se to radi jer je to normalan način brige o sigurnosti“, kaže sagovornik Radara.
„Ovi dani u Hrvatskoj jesu označeni obilježavanjem Oluje. Različiti skupovi koji se organiziraju uvijek nose neku vrstu rizika da netko može naići na grupu ljudi ili pojedinca od kojih može biti verbalno ili neverbalno napadnut, a što se nikako ne bi trebalo dešavati. To nije novo, jedino što je broj takvih incidenata u odnosu na ranija razdoblja znatno smanjen. Nadamo se da će hrvatske službe reagirati i učiniti sve da se takve stvari ne događaju, a ako se dogode da budu sankcionirane. Potrebno je na takvom načinu komunikacije više raditi i tada ne bi bile potrebne takve izjave“, diplomatski govori Pupovac, bez i najmanjeg pokušaja da istakne za ovu priču posebno bitan detalj – da je broj incidenata smanjen.
Sredstvo diskvalifikacije
Novosadski politikolog, profesor Duško Radosavljević, direktniji je: „Svake godine imamo problem sa Hrvatskom. Da imamo dobru politiku, jake institucije, kredibilne političare, diplomatija bi sa Hrvatskom mogla da dogovori meru obeležavanja Oluje a da nas ne vređa“, kaže i podseća da se već godinama za ministra ljudskih prava postavlja pripadnik manjinskog naroda, kao što je, donedavno bio Tomislav Žigmanov, predstavnik hrvatske zajednice, koji je „aplaudirao potezima kao što je proterivanje studenata“.
„Negativne poruke prema Hrvatskoj i Hrvatima u posljednjih pola godine jesu izraženije prisutne na medijskoj i političkoj sceni Srbije nego što je to prosječno stanje“, primećuje Pupovac. „Dio je povezan sa studentskim i građanskim protestom, gdje se Hrvatska koristi kao sredstvo diskvalifikacije. Podgrijava se negativna atmosfera prema državi Hrvatskoj i hrvatskom narodu, što mislim da je štetno i loše, ne samo zbog međudržavnih odnosa nego i zbog političke kulture u Srbiji, zbog toga da se ne pristaje na kulturu da je uvijek netko drugi kriv za ono što se nama događa. To je štetno i za hrvatske građane u Srbiji“, upozorava.
Upitan gde je izlaz iz takve situacije, Pupovac kaže da je jedna stvar šta bi voleo da se dogodi, a druga su mogući procesi. Najlakše bi, naravno, bilo kada bi se odustalo od markiranja učesnika protesta negativnim i pogrdnim nazivima za Hrvate i Hrvatsku. „Ali, što se tiče dugotrajnih odnosa između Hrvatske i Srbije, tu je neophodan ozbiljniji pristup i Srbije i Hrvatske. Tog napora ima malo i to je daleko od dovoljnog da bi se stvari promijenile, tako da ili ćemo čekati da se stvari smire same po sebi, ili ćemo pronaći način kako da pomognemo da se ti odnosi počnu popravljati“, kaže lider SDSS-a.
„Mi smo kao predstavnici Srba u Hrvatskoj i Hrvata u Srbiji činili mnogo i bili neka vrsta mosta, krhkog ali mosta između Srbije i Hrvatske i doprinosili makar komunikaciji između predstavnika vlasti dvije zemlje. Razumijem poziciju Srbije, današnje geopolitičke i unutarnje okolnosti nisu jednostavne. U prvom redu mi je stalo da se Srbija osnaži na geopolitičkom planu i da pronađe uporište u kome će imati snažniji geopolitički položaj. Još više mi je stalo da se ova previranja u Srbiji u svojim pozitivnim i negativnim aspektima razriješe na miran način, neophodnim razgovorima i na kraju izborima“, kaže Pupovac.
Provokacija iz šatora
Nema, međutim, naznaka da se ide u tom pravcu, ali zato ima pokazatelja spremnosti da se i dalje podiže nacionalna temperatura. Radosavljević objašnjava zašto se tome ne bi trebalo čuditi, ocenivši da SNS nikad nije ni bio partija, već „pokret za korišćenje državnih resursa, sastavljen od gubitnika i osoba sa kriminalnim dosijeima, nastao od partije kojoj je igranje sa nacionalnim osećanjima bila osnov delovanja“. Menjaju nam mozak, kaže, otkako su došli na vlast: „Prvi posao im je bio da se posrbi država u nacionalističkom smislu. To im je osnovni pravac ponašanja koji će se još više pojačati kad dođu u još veću krizu.“ Primećuje, međutim, da im se takvo ponašanje „obilo o glavu u Novom Pazaru, gde im otkazuju poslušnost delovi dve-tri partije“.
Gledajući burne novopazarske događaje na licu mesta, Teo Taraniš, koordinator u NVO Akademska inicijativa „Forum 10“ ocenjuje da je za režim koji se u poslednjih devet meseci suočava sa širokom studentskom i građanskom pobunom i sve očiglednijim padom podrške za svoj autoritarno-koruptivni način vladanja, nacionalizam poslednje utočište.
Vlast u Beogradu počinje da se ponaša kao igrač koji više nema šta da izgubi i ide na sve ili ništa što može biti vrlo opasno po međunacionalne, ali i ukupne društvene odnose u Sandžaku, kaže Teo Taraniš
„Da bi preživeo, režim je zaigrao na poslednju kartu koju ima u rukama – kartu proizvodnje međunacionalnih sukoba. Ta karta je, ako govorimo o Sandžaku, prethodnih dana najpre upotrebljena u šatoru pod kojim se u prisustvu predsednika države pevalo o džamijama i ‘Turkinjama koje vole samo Srbe’ – što je u bošnjačkoj zajednici shvaćeno i osuđeno kao gruba i bezobzirna provokacija. Vrlo brzo sa provokacija se prešlo na ’terenski rad’ pa je u Novom Pazaru izazvan incident sa izbacivanjem studenata iz zgrade Državnog univerziteta i posledičnim sukobom građana i policije, a što je vlast iskoristila da po oprobanom receptu iz devedesetih iskonstruište priču o međunacionalnom i međuverskom sukobu kako bi prikrila poraz politike koju vodi“, kaže Taraniš.
„U tome su im, kao i mnogo puta do sada, pomogli mediji koje drže pod kontrolom. Uprkos tome, međuetnički odnosi u Novom Pazaru su i posle ovih događaja ostali stabilni, što ne znači da oni neće ostaviti ’ožiljke’ na ukupne odnose između Bošnjaka i Srba u gradu“, ocenjuje Taraniš.
Na drugoj strani, ističe ovaj sagovornik, sve ono što su novopazarski studenti i njihove kolege iz drugih gradova Srbije uradili za proces pomirenja među narodima izgradilo je dodatnu otpornost lokalne zajednice na pokušaje kreiranja konflikata.
Novi Pazar boli vlast
„Novi Pazar i sve što se u njemu dešavalo od početka studentske pobune jako ’boli’ vlast u Beogradu jer je baš tu palo u vodu sve ono na čemu je vlast gradila svoj narativ – mi želimo najbolje odnose između Bošnjaka i Srba, bez nas nema stabilnosti i investicija u Sandžaku, mi vas štitimo i ako smo mi na vlasti vi nemate čega da se plašite, Sandžak mora da pokaže zahvalnost za sve što vlast radi tako što će plebiscitarno podržavati Aleksandra Vučića na svakim izborima“, ocenjuje Taraniš.
On dodaje i da je priča o otcepljenju Sandžaka „uvek dobra fora“ za zamajavanje biračkog tela širom Srbije. „Pažnja javnosti je umesto na ono što se stvarno dogodilo na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru usmerena na jedan potpuno novi kolosek – Novi Pazar je opasnost za državu. Sve to da bi se skrenula pažnja sa potpunog kraha politike koja još od devedesetih Srbe drži u strahu od Hrvata, Albanaca, Bošnjaka… A pošto su svi drugi odavno otišli, ostali su još Bošnjaci u Sandžaku“, kaže.
Priča o vojvođanskom separatizmu namenjena je Vučićevom biračkom telu koje je dobrim delom sačinjeno od ljudi iz Bosne i Hrvatske, kaže Duško Radosavljević
Ne baš svi, doduše: jedan od brojnih bezuspešnih pokušaja vlasti da suzbije proteste pokrenute nakon pada nadstrešnice novosadske železničke stanice 1. novembra prošle godine bio je zasnovan na lansiranju priče o navodnom vojvođanskom separatizmu – iako, prema rečima Radosavljevića, sada ne postoji nijedna vojvođanska partija koja se zalaže za autonomiju. „Priča o vojvođanskom separatizmu namenjena je Vučićevom biračkom telu koje je dobrim delom sačinjeno od ljudi iz Bosne i Hrvatske“, uveren je profesor. A zgodna je, rekli bismo, i za homogenizaciju stanovnika cele zemlje oko aktuelnog „oca nacije“ – bez obzira na to što ni na čemu nije zasnovana.
Konstruisanje priče o vojvođanskom separatizmu, zasad, nije izazvalo ono varničenje kakvo smo gledali u Novom Pazaru, strahujući od posledica. Je li taj strah bio osnovan ili smo svi potpali pod propagandu vlasti?
„Novi Pazar deli sudbinu cele zemlje i prolazi kroz veoma neizvestan i turbulentan period. Vlast u Beogradu počinje da se ponaša kao igrač koji više nema šta da izgubi i ide na sve ili ništa, što može biti vrlo opasno po međunacionalne, ali i ukupne društvene odnose u Sandžaku. U tom kontekstu treba posmatrati i situaciju u kojoj lokalno srpsko stanovništvo, naravno preko posrednika iz novopazarskog odbora SNS-a, od predsednika Aleksandra Vučića traži zaštitu zbog ugrožene bezbednosti“, kaže Taraniš.
Prema njegovoj oceni, takav način komunikacije neodoljivo podseća na slike iz prošlosti i predstavlja možda najveću opasnost – opasnost od „kosovizacije“ Sandžaka. Osim toga, dodaje, represivno delovanje policije, privođenja i hapšenja kod običnih građana izazivaju i strah i bes istovremeno, a posledice toga mogu biti nesagledive.
Vatrogasac
„Na drugoj strani, političke partije koje predstavljaju Bošnjake pokušavaju da kalkulišu – da se ne zamere koalicionom partneru (SNS-u), ali i da ne talasaju previše među pobunjenim građanima jer nisu sigurne na koju stranu će tas da prevagne. To opet, sa svoje strane, unosi neizvesnost jer narod od njih traži jedno – da napuste vlast u Beogradu, a one rade nešto sasvim drugo. Njihova kritika i osuda raspirivanja međunacionalne mržnje koja dolazi iz Beograda je posve blaga i uvijena i to građani prepoznaju kao njihovu slabost koja nanosi direktnu štetu interesima Bošnjaka u Srbiji“, kaže Taraniš.
Mnogo toga što se dešavalo nakon izbacivanja studenata iz DUNP-a za ogroman broj građana ostalo je nepoznato, poput, recimo, činjenice da su u pomoć studentima, osim kolega sa drugih univerziteta i građana Kraljeva, Užica i drugih gradova, stigli čak i ratni veterani. Svi su, međutim, imali priliku da čuju tvrdnju Ane Brnabić da će „Vučić sprečiti međunacionalne sukobe“. Je li to bila poruka za domaću ili spoljnu publiku?
„Vučić se više puta do sada u Sandžaku pojavljivao kao vatrogasac iste one vatre koju je sam zapalio. Problem je u tome što vatru nikada nije do kraja gasio pa se ona uvek vraćala i pravila još veću štetu. Drugim rečima, ako on bude sprečavao međunacionalne sukobe,eto nama još problema vrlo brzo“, kaže Taraniš.
Izjave tog tipa, primećuje, imaju upotrebnu vrednost kako ka unutra tako i ka spolja. „Na unutrašnjem planu, Vučić je svemoćan, on je mirotvorac, najteža pitanja u odnosima sa nacionalnim manjinama gde bukvalno samo što nije izbio rat samo on lično može da reši. Na spoljašnjem planu, šalje se poruka da studenti i ostali pobunjeni građani nisu samo rusofili nego su i vehabije, ali on nadljudskim naporima odoleva i drži Srbiju na ispravnom putu. Vreme je pokazalo da su mnogi predstavnici međunarodne zajednice bili skloni da poveruju takvim Vučićevim manipulacijama u prošlosti“, kaže Taraniš.
Mnogo je, međutim, važnije u šta će građani većinski poverovati. I koliko će biti svesni cene zloupotrebe nacionalizma. Iskustva imaju više nego dovoljno.
