Možete li zamisliti veliku društvenu promenu u Srbiji? Osećate li kao da se odgovor na ovo pitanje nalazi nadohvat vaše ruke, da li je opipljiv? Ili je on, ipak, pre u domenu utopijskog mišljenja?
Čitavo naše društvo je ustrojeno na način da nam svaku pomisao o drugačijem čini poprilično dalekom, praktično nemogućom. Aktivno nas navodi da idemo linijom manjeg otpora: ako imamo imalo razuma odmah treba da dignemo ruke ili se, u najboljem slučaju, prihvatimo strategije adaptacije.
Međutim, veći problem od pojedinačnih, trajnih ili privremenih, nemogućnosti promišljanja društvene promene je kada politički akteri imaju vrlo suženu vizuru. A reklo bi se da je to situacija na opozicionoj političkoj sceni Srbije.
SNS je merama koje je sprovodio uspeo da dodatno uruši mnoge aspekte socijalne države. I ne samo to. SNS je od sebe uspeo da napravi najveći socijalni servis u zemlji. Ako vam treba posao – stranka je tu. Ako treba novčana pomoć – stranka je tu. Ako treba lekarski pregled – stranka je tu. Sve što treba da uradite jeste da glasate i skupite dodatne glasove
Centralno mesto političke borbe već duže vreme ostaje – Aleksandar Vučić. I dok je razumljivo zašto vladajuće strukture generišu svoju politiku oko jedne ličnosti, nejasno je zašto njeni protivnici smanjuju svoju metu. Naravno, u političkoj borbi je važno imati jasno definisanog protivnika, ali ako je fokus preuzak može se izgubiti i značajan deo manevarskog prostora za mobilizaciju i artikulaciju alternative.
Srpska napredna stranka isturajući Vučića sužava prostor za diskusiju i kritiku. Narod ne treba da previše misli o detaljima. Sve se svodi na „za“ i „protiv“ jedne ličnosti. Ova oprobana taktika sada dobija i novu iteraciju u vidu Države, Naroda, pa čak i samog Srpstva. Napredni nivo u kojem se generiše apsolutno poistovećivanje. Stvara se simbioza koja će biti teško politički načeta ukoliko se fokus nekako ne pomeri.
U kom pravcu? Hajde da, za početak, osvestimo činjenicu da smo se uvezali u vrzino kolo koje svi igramo oko lika i dela jednog čoveka. Odatle nam može biti jasnije da treba da se uputimo u smeru razmišljanja o interesu ovog društva mimo Aleksandra Vučića i uprkos njemu. Potrebno je otvoriti prostor za razgovor i promišljanje „dana posle“.
„Novi ljudi“ nisu alternativa
Za sada to izostaje. Tu i tamo se nude parcijalna rešenja na konkretne probleme, ali sveobuhvatnije vizije promene društva koja bi mogla da motiviše i mobiliše – nema. Kao da je maksimalni domet opozicije sadržan u krilatici „novi ljudi u politici“. Ali „novi ljudi“, kada ih uopšte i ima, sami po sebi nisu alternativa ukoliko ne ponude i ideju strukturnih promena u društvu. Sve je vrlo logično, barem iz sociološkog ugla – novi ljudi u okviru stare strukture mogu samo, u manjoj ili većoj meri, ponavljati iste, ustaljene matrice na koje smo već navikli.
Uostalom, deluje da je to jasno i većini populacije. Suštinski kontinuitet politika, ali i ponašanja političara onda kada su na vlasti, nije teško ispratiti decenijama unazad. Naravno, razlike između ove i prethodnih vlasti postoje. Ipak, veliko je pitanje koliko su one stvar nekih temeljnih, sistemskih različitosti. Pre će biti da su te razlike posledica konteksta – prethodna vlast imala je naspram sebe jaku opoziciju koja je mogla, koliko-toliko, da ograniči potpunu raskalašnost tadašnjih struktura. SNS je, bivajući ta jaka opozicija nekada, dobro naučio svoju lekciju i učinio sve da sa svog puta ukloni potencijalnu sličnu prepreku.
Ukoliko želi da na svoju stranu privuče deo glasača SNS-a, opoziciona vizija „dana posle“ treba da bude upotpunjena praksom. Mora se ući u siromašne sredine, mora se pokazati neposredna solidarnost i spremnost da se dele sudbine
I tu se vraćamo na naš centralni problem – može li aktuelna opozicija, sa svim svojim različitostima, teretima koje neki njeni delovi nose iz prošlosti, međusobnim animozitetima, nedostatkom realnih kapaciteta i resursa, da ponudi uverljivu alternativu? Ili je taktika odavno ugušila mogućnost strateškog promišljanja?
Koalicija „Srbija protiv nasilja“ je na izborima za Narodnu skupštinu Republike Srbije, koji su održani u decembru prošle godine, osvojila više glasova nego što su odvojeno osvojile koalicije „Moramo“ i „Ujedinjena opozicija Srbije“ na izborima 2022. godine. Razlika između 2022. i 2023. godine je u oko četiri procentna poena. U Beogradu ova razlika je iznosila skoro tri procentna poena u korist liste „Srbija protiv nasilja“.
Iako je situacija takva da je, posebno u Beogradu, svaki glas važan, ne možemo a ne postaviti pitanje sinergijskog efekta udružene opozicije. Mobilizacija novih glasača se nije desila, izlaznost je slična onoj iz 2022. godine. Možda i još važnije, nije došlo do zadiranja u biračko telo vladajućih partija. Taktika podsticanja referendumske atmosfere ispostavlja se ograničenog dometa.
Ovo je posebno bilo primetno u danima nakon izbora. Opozicija nije uspela u značajnom broju da mobiliše svoje članstvo i glasače, iako je svima bilo jasno da je čitav izborni proces (odavno) kompromitovan. Ispostavilo se ne samo da je politička ravan opozicije ispražnjena sadržaja, već su i organizacioni kapaciteti „na rezervi“.
„Opozicija mora da nam isporuči novu i bolju sebe“
Kada je nama kao pojedincima, da parafraziram Frederika Džejmsona, lakše zamisliti smak sveta nego iole ozbiljniju društvenu promenu u Srbiji, onda je to naš lični problem sa kojim moramo da se nosimo. Kada opozicioni politički akteri možda i mogu da zamisle kraj vladavine Aleksandra Vučića, ali ne i da nam uverljivo predstave ono šta potom treba da sledi, onda je to mnogo ozbiljniji društveni problem.
Prilika da se ovo promeni je blizu. Možda i previše blizu, ali negde se mora početi.
Slede nam izbori za Skupštinu grada Beograda. Aleksandar Vučić će ponovo, po svemu sudeći, biti lice kampanje SNS-a. „Da se sklonim sa liste, koliko bi ljudi za vas glasalo?“, zapretio je on nedavno svojim partijskim kolegama pred novu rundu borbe za Beograd. „Beograd je srpski grad, biće i ostaće“, dodao je. Aleksandar Šapić tercira u sličnom maniru: „Beogradu treba srpski gradonačelnik, srpska vlast, Beograd je srpski grad i prestonica.“ Sa strane vlasti kockice su posložene na, mora se reći, očekivani način.
„Da se sklonim sa liste, koliko bi ljudi za vas glasalo?“, zapretio je Vučić nedavno svojim partijskim kolegama pred novu rundu borbe za Beograd. „Beograd je srpski grad, biće i ostaće“, dodao je.
Na ovako postavljenu odbranu deluje najjednostavnije odgovoriti novim pozivom na referendumsko izjašnjavanje. Već se pokazalo da takav poziv ne pristiže na željenu adresu. Ispostavlja se da najjednostavniji odgovori nisu i najadekvatniji.
Opozicija će sada morati da nam isporuči novu i bolju sebe, što bi moralo da uključuje i jasniju i sveobuhvatniju viziju budućnosti. Ovo je teško uraditi na lokalnim izborima jer su ingerencije lokalnih vlasti ograničene. Posebno je teško ponuditi koherentnu viziju u politički poprilično pluralnoj koaliciji. Ipak, danas je to možda i važnije nego na prošlim izborima. Jedan žeton je potrošen i biće potrebno mnogo više truda da se uopšte motivišu opozicioni glasači da izađu na izbore. A da bi se proširio kontingent glasova biće potrebno još nešto.
SNS je merama koje je sprovodio uspeo da dodatno uruši mnoge aspekte socijalne države. I ne samo to. SNS je od sebe uspeo da napravi najveći socijalni servis u zemlji. Ako vam treba posao – stranka je tu. Ako treba novčana pomoć – stranka je tu. Ako treba lekarski pregled – stranka je tu. Sve što treba da uradite jeste da glasate i skupite dodatne glasove.
Aleksandar Šapić tercira u sličnom maniru: „Beogradu treba srpski gradonačelnik, srpska vlast, Beograd je srpski grad i prestonica.“ Sa strane vlasti kockice su posložene na, mora se reći, očekivani način
Ukoliko želi da na svoju stranu privuče deo glasača SNS-a, opoziciona vizija „dana posle“ treba da bude upotpunjena praksom. Mora se ući u siromašne sredine, moraju se pokazati neposredna solidarnost i spremnost da se dele sudbine. Za tako nešto su neophodni resursi, ali i spremnost na odricanje. Sticanje poverenja onih čije poverenje je toliko puta do sada bilo prokockano je mukotrpan posao. Ali bez toga da se pridobiju siromašniji slojevi, „dana posle“ neće biti, pa makar opozicija i pobedila na izborima.
Situacija nije najbolja. Ali iz mraka bi svetlo trebalo bolje da se vidi. Zato i koherentne i dobro artikulisane vizije mogu imati disproporcionalno veći efekat, nego što bi to bio slučaj u nekim drugim okolnostima. Rečima Marka Fišera – od situacije u kojoj ništa ne može da se desi, iznenada sve postaje moguće.
