Pripadnici Službe državne bezbednosti 11. decembra pre svitanja upali su u stan i nakon pretresa priveli profesora Miodraga Zeca i njegove kolege Jovana B. Dušanića i Ljubomira Zolotića. To bi i danas bila udarna vest, kao što je bila i 11. decembra 1985, kada je režim profesore Ekonomskog fakulteta u Banjaluci optužio da podrivaju vlast. Četiri decenije kasnije, uz slično obrazloženje, aktuelni režim hapsi uglavnom studente.
„Svojevrsna ironija je da su nas za srpski nacionalizam teretili pripadnici tajne policije, koji su rasturili bivšu državu i svesrdno pristupili novim nacionalnim liderima, progoneći ljude koji drugačije misle. Čovek koji je godinama privodio na informativne razgovore profesora Nikolu Koljevića posle se probio u prve redove nove vlasti. Posebna je priča što su nas progonili ljudi koji su se kasnije predstavljali kao veliki Srbi. Preletanje i pranje biografija uveliko traje na svim srpskim prostorima. U toku rata dolazio sam u Banjaluku zbog bolesti roditelja, otac je umro 1994, i uverio se u servilnost bivših udbaša prema meni, jer su mislili da ću postati deo nove vlasti, što mi je nuđeno“, priseća se za Radar penzionisani profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Miodrag Zec.
Moj slučaj odslikava razvaline tadašnjeg društva, a sve je okončano građanskim ratom. Nažalost, vlast se i danas tretira kao batina, samo što su branitelji srpstva komercijalizovali svoju delatnost. Ispada da što se više menjamo, sve više ostajemo isti
Za razliku od trojice profesora, mnogi učesnici u tom procesu kasnije su učestvovali u ratnim sukobima u BiH, jedan je u međuvremenu stradao u obračunu zbog šverca goriva tokom rata, a protiv jednog od ključnih aktera, Zorana Kalinića, koji je volšebno od majstora dogurao do rektora Nezavisnog univerziteta u Banjaluci, Tužilaštvo BiH je u julu 2024. podiglo optužnicu zbog prodaje visokoškolskih diploma i to uglavnom ljudima iz vrha vlasti.
„Afera je trajala, studenti su branili svoje dostojanstvo i istinu, time i našu slobodu, a Savet bez studenata nije mogao da nas suspenduje iz nastave i čim sam napunio 10 godina i jedan dan, zbog stanarskog prava, prešao sam na Institut ekonomskih nauka u Beogradu. Službenica Mirsada mi je zaključila radnu knjižicu, tako da sam počeo novi posao u nedelju, a kad sam je sreo u toku rata, rekla mi je da se sada zove Jelena“, navodi Zec.
Ko vas je i zašto hapsio i šta se u međuvremenu promenilo?
U suštini se ništa nije promenilo. I tada je Titov represivni režim hapsio neistomišljenike, kao što to radi i sadašnja Vučićeva vlast. U to vreme hapsilo se po nacionalnom ključu. U četiri ujutro dva pripadnika DB-a i jedan policajac, uz dva svedoka, radnike iz treće smene, upali su u stan i počeli pretres. Ćerka je imala devet meseci, a osmogodišnji sin je pomislio da su došli da me mobilišu, jer je u to vreme u gradu bila neka vojna vežba. Sumnjao sam i pre toga da me prisluškuju, ali sam bio siguran da mi se ništa ne može desiti, jer nema razloga. A onda mi je jedan od svedoka, kad je video policu od 11 metara punu knjiga, rekao – al’ ćeš ti nastradati, jer je čitanje i znanje subverzivno. Posle su me odveli u prostorije DB-a, gde sam prepoznao neke od ljudi koji su me ispitivali, jer su dolazili i na predavanja. Čak sam ih izvodio na tablu, jer sam znao ko su i šta rade. Taj slučaj je pokazao svu trivijalnost tadašnje moći DB-a, a isto važi i za današnju BIA.
Država podrazumeva građane, a ne podanike. Naša vlast ne shvata da robovi i poniženi ne mogu biti kreativni. Njoj je važno samo kod koga je kutlača i nije je briga što zbog nestručnosti svakog jutra pada neki plafon, nadstrešnica, ruše se putevi…
Hoćete da kažete da je i tada mnoge konce vukla tajna policija i da to radi i danas?
Realno je tako. Samo što je u mom slučaju farsa brzo razotkrivena. Na poslednjoj od 17 strana zapisnika DB-a pisalo je da se u te informacije „ne smije sumnjati“, a pogrešno su napisali i datum rođenja i ulicu u kojoj stanujem. Onda se desilo nešto što nikada ranije nije – studentska organizacija je izrazila sumnju u izveštaj i na njihov zahtev je prvi put DB objavio imena 15-16 svedoka, većinom profesora, od kojih su neki sami to hteli, a neki su prisiljeni da lažno svedoče protiv mene. Taj slučaj pokazao je da DB sarađuje uglavnom sa ljudima bez kredibiliteta, koji se mogu kupiti ili uceniti. Jedan od svedoka protiv mene je uhvaćen da je prodavao ispite, drugi je ukrao novac kojim je sagradio vikendicu, treći je švercovao… Ako je DB u tadašnjoj SFRJ imala takve saradnike, onda i ne čudi kako je ta država završila. Nažalost, tako je i danas, jer je cilj tih službi samo da denunciraju ljude koji drugačije misle.
Hoćete da kažete da sve što ste rekli za bivši DB važi i za BIA?
Nisam imao u Srbiji posla s njima, ali indirektno sam čuo da me prate na protestima. Na jednom od njih slučajno sam sreo profesora FON-a Vladimira Obradovića, bivšeg kandidata za gradonačelnika i pitao ga šta se radi i BIA je odmah počela da se raspituje da li ja stojim iza tih protesta. Tužno je da se cela srpska istorija svodi na metaforu Alekse Žunića, sreskog špijuna i da razlog za mnoge slučajeve nije ideološka čistota, već cilj neke interesne grupe. Mi smo žrtvovani u BiH jer je ugašena Viša komercijalna škola, koja je proizvela toliko kadrova da nisu znali šta će sa njima, a po novom zakonu za direktora si morao da imaš diplomu fakulteta. Da bi se tim ljudima omogućilo da lakše dođu do diplome odlučili su da sklone nekoliko profesora. Iza svega je, dakle, stajao trivijalni, lični interes jedne grupe ljudi. Problem je nastao kada nijedan student nije želeo da svedoči protiv mene. Ključni svedok bio je student iz Donjeg Vakufa, musliman, koji je rekao „Ja sam, bolan, padao devet puta na ispitu, ali boljeg čo’eka od Zeke nema“. Ta moja lična priča oslikava razvaline društva, a sve je okončano građanskim ratom. Nažalost, vlast se i danas tretira kao batina, samo što su branitelji srpstva komercijalizovali svoju delatnost. Ispada da što se više menjamo, sve više ostajemo isti.
Podseća li vas ono što se danas dešava u Srbiji na to vreme i kolika je onda opasnost da se i ova kriza završi najgorim mogućim scenarijem?
Srbija je duboko podeljeno društvo, u kojoj umiruća srednja klasa i mladi vape za pravdom. Oduševljen sam jer nisam očekivao tako zrele zahteve studenata. Umesto da traže veće plate, stanove, nešto prizemno, sada prvi put kažu: ma pusti stipendije, daj pravdu. To dokazuje da smo više nego hleba željni slobode, sistema vrednosti koji favorizuje znanje, kompetenciju, a ne javašluk, primitivizam i korupciju. Ovde se sav biznis svodi na trgovanje sa budžetom, a država na batinu i ko se nje dočepa može da radi šta hoće. Naš predsednik se predstavlja kao vrhunski student prava, a svako ko je završio taj fakultet mora da zna da pravne države nema bez podele vlasti. Zato će ostati upamćen po tome što je svu vlast prigrabio za sebe. Apsolutna vlast svu odgovornost alocira na vođu, a kamarila oko vođe već razmišlja o novim opcijama.
Država podrazumeva građane, a ne podanike. Naša vlast ne shvata da robovi i poniženi ne mogu biti kreativni. Njima je za funkcionisanje cele ove skalamerije važno samo kod koga je kutlača i nije ih briga što zbog manjka kompetencija svakog jutra pada neki plafon, nadstrešnica, ruše se putevi… Srbija sve više liči na grotesku, jer društvo koje nije spremno da se suoči sa razlikama i da o njima razgovara, završava u kafanskoj tuči. A oni koji žele da ih istorija pamti moraju biti svesni da guslari sigurno neće pevati o kafanskoj tuči u Mionici i okršaju kod OK korala u Ćacilendu, jer se od toga ne može napraviti mit, kao o Kosovskom boju, Sutjesci, Kozari…
Društvo koje nije spremno da razgovara o razlikama, završava u kafanskoj tuči. A oni koji žele da ih istorija pamti moraju biti svesni da guslari sigurno neće pevati o kafanskoj tuči u Mionici i okršaju kod OK korala u Ćacilendu
Nešto se, ipak, promenilo. Pre četiri decenije vlast je hapsila profesore, danas hapsi studente. Kažete da su vas oni odbranili. A brane li danas profesori studente?
Većina univerzitetskih profesora je uz studente, jer su svesni da ovo ničemu ne vodi. Neki su se tome otvoreno suprotstavili, ali ima i onih koji ćute i čekaju. Kao što su naknadno svi tvrdili da su bili protiv Tita i Miloševića, sutra će govoriti da su bili i protiv ove vlasti. Pred studentima su ustupili i De Gol i Tito, a verujem da će na kraju i Vučić to morati. Ako ni zbog čega drugog, njegovi birači prirodno odlaze, a ovi drugi dolaze i taj trend je nezaustavljiv. Dodatna opasnost za Vučića je što ovi studenti neće da se isele iz Srbije, već poručuju – mi ne idemo nikuda.
Ne čini li vam se da kriza traje predugo?
Srbija još nije odredila smer u kome bi trebalo da ide, a ako ne odrediš smer, nećeš nigde stići. Zato se i vrtimo ukrug. Tita slavimo zato što smo ostali sa zapadne strane zida, iako na dugi rok meki komunizam ima veće štetne posledice od tvrdog komunizma u Poljskoj i Rusiji. Te zemlje su se više udaljile od komunizma, jer ovde neki još misle da se sistem samoupravnog socijalizma može poboljšati. Zato se sve svodi na redistribuciju i na to kako da ugrabiš što bolje mesto u redu za kazan, za budžet. Nema preduzetništva, nijedna firma nije nikla na inovacijama, a bogatstvo se stiče rentom, trgovinom, prodajom ovoga i onoga MUP-u ili nekom državnom preduzeću. Stradao je ko god je preduzeo nešto na svoju ruku, a da za to nije dobio saglasnost vlasti, pa i u politici i u biznisu vlada pravilo – veži konja gde ti gazda kaže. Na delu je pogubna teorija šimšira, ko god malo štrči, na njega se obrušava sistem. Oni koji na to ne pristaju odlaze, jer su svesni da ne mogu gajiti palme na Severnom polu. Onima koji ostaju predsednik svakog dana obećava da će im dati veće plate, penzije, ovo, ono… Ne shvata da će i kazna biti veća ako na sebe preuzme svu odgovornost. A on i zida i ruši, vakciniše, porađa… Pa, Bog je svet stvorio za sedam dana, a on vlada 13 godina. I šta je rezultat te vladavine? Sa kanticama za gorivo je ušao u politiku, a bogami one i sad zveckaju zbog stalnog odlaganja da reši problem NIS-a.
Ako Titovu vladavinu ocenjujete kao meku diktaturu, šta je ovo danas?
Vučić je majstor spin diktature i sam bi trebalo da presluša što je govorio juče, pre jednog meseca, pre jedne, 10, 20 ili 30 godina. Ljudi zaboravljaju, ali sada Gugl sve vidi i pamti i on će biti njegova žrtva. Ranije su vladari palili arhive i skrivali dokaze nepočinstava. Toga više nema. I kad god da ode sa vlasti, ostaće njegove reči da je Ćacilend hram slobode i u istoriji neće ostati zapamćen po Beogradu na vodi nego po tome što je u centru grada napravio paravojni logor. Ćacilend je njegova najveća kreacija i jedva čekam da svi vidimo naučne domete tih studenata koji su želeli da uče u Ćacilendu.
Naš predsednik i zida i ruši, vakciniše, porađa… Pa, Bog je svet stvorio za sedam dana, a on vlada 13 godina. I šta je rezultat te vladavine? Sa kanticama za gorivo je ušao u politiku, a bogami one i sad zveckaju
Zašto mislite da će se više pamtiti po Ćacilendu nego po putevima, prugama, Beogradu na vodi, Ekspu, Nacionalnom stadionu…
Od mnoštva rimskih careva istorija beleži i dobre, ali bogami i loše. A ovde se svaki čas menja naziv ulica, pa se ni sve to što ste nabrojali neće dugo pamtiti, jer svaka nova vlast ruši prethodnu. Čak mi ga je i žao, jer je u velikoj zabludi. Ko će da pamti svetsku izložbu čiji je glavni sadržaj igraj i pevaj. Ko to tamo peva? Šta je tu proizvod? Svetska izložba u Čikagu je napravljena da se promoviše naizmenična struja, u Parizu su Ajfelovim tornjem Francuzi hteli da pokažu da prave najbolje čelične konstrukcije, Lisabon je iskoristio da revitalizuje deo grada na obali reke Težo, a mi ćemo da zidamo zgrade na plodnim oranicama. Daj Bože da nisam u pravu, ali naš problem je što nemamo robu koju ćemo da izložimo. A šta će ti sajam bez robe? I Beogradski sajam zato godinama pravi gubitke, a vlast hoće da ga ruši i da pravi novi. Državu će dodatno zadužiti i potrošiti novac. U najboljoj nameri nastojim da ukažem da to za Srbiju nije dobar put. Kao što nije normalno da država subvencioniše avio-letove za Kinu, a da građani satima čekaju da pređu granicu sa Mađarskom, koja nam je, kako Vučić tvrdi, najveći prijatelj.
Hoće li se te gužve na granicama smanjiti ili povećati zbog mogućih nestašica goriva, nakon što je stala NIS-ova Rafinerija u Pančevu?
Tužno je kad predsednik prizna da Srbiju niko ne gleda prijateljski. Ako u selu neko ni sa kim ne govori, morao bi da se upita ima li tu njegove krivice. U redu, Hrvati su ovakvi, Crnogorci onakvi, Bosanci na svoju ruku, a ima li u tome i njegove krivice? Našu vlast EU interesuje samo u meri u kojoj može oteti deo evropskih fondova, ne shvatajući da nema nikakvih evropskih fondova, već su to donacije pojedinačnih država i da se sve svodi na to ko će više da uzme iz zajedničke kase. Dodatni problem je što mi nismo stigli na veselje, na svadbu, već taman na brakorazvodnu parnicu. Suština je da moramo Evropu dovesti kod sebe. I tamo ima uspešnih i neuspešnih država, a jedna od najuspešnijih, Švajcarska, nije članica EU. Pogrešno mislimo da ćemo naše probleme rešiti odlaskom negde. Ne, umesto toga mi moramo doći sebi. Negde usput smo izgubili sebe i stigli u ćorsokak. Uskoro će svi postati svesni da Rusi imaju svoje interese, teta Angelu Merkel više niko i ne pominje, raspršila se i iluzija o Trampu kao novom srpskom svecu, dok je brat Si daleko i prilično je misteriozan, a čim ponestane bakra više neće ni imati razloga da se interesuje za nas. Tako je spoljna politika sa četiri stuba spala na četiri kvarna zuba.
Aristotel je bio učitelj Aleksandra Velikog koji je iza sebe ostavio Aleksandriju i njenu biblioteku. Naš Aleksandar ostaviće Ćaćilend, prosvetu je dao Dejanu Vuku Stankoviću i jedva čekam da vidim naučne domete studenata „koji žele da uče“
Kako vama deluje odnos prema obrazovanju i spremnost vlasti da deo novca iz budžeta sa državnih univerziteta preusmeri na privatne, pogotovo posle istrage za korupciju na Koledžu Evropa, kojim je rukovodila bivša evropska komesarka Federika Mogerini?
Najopasnije što nam se desilo od 1990. je što je vlast na celom Zapadnom Balkanu, najviše u Srbiji, učinila sve da uništi najvažniji segment društva, jer od obrazovanja zavisi snaga nacije. Cela svetska istorija svodi se na naučna otkrića, koja su povećala proizvodnu moć pojedinca i društva u celini. Prosperitetne su nacije znanja. Ako je išta uzrok moći SAD, to su škole i univerziteti koji privlače talente iz celog sveta, koji dolaze sami, kao mladi janjičari, koje niko nije oteo na silu od roditelja. A naša vlast, ako je igde išta do kraja razvalila, to je obrazovanje, od osnovnih škola do univerziteta. Cilj je da se razvali srce naroda. Na zgradi Univerziteta u Južnoj Africi piše da kad hoćeš jedan narod da uništiš, prvo mu uništi obrazovanje. E tu direktivu naša vlast sprovodi u delo.
Kod nas su privatni fakulteti osnivani da bi prodavali diplome, a oni koji ih kupe ne mogu da budu preduzetnici. Njima je cilj da se dočepaju ministarstva, nekog javnog preduzeća. Ako išta valja u ovoj nesrećnoj zemlji to je Univerzitet u Beogradu, jer je na Šangajskoj listi ispred Zagreba i Ljubljane. A Vučić se baš nameračio da ga razvali i umesto njega dovede privatne univerzitete, a sam je spominjao Mogerini i njen Koledž. Baš je baksuz, gde nađe baš nju, optuženu za korupciju. Na stranu što Evropa i SAD, pored 20 vrhunskih i 200 pristojnih, imaju i hiljade komercijalnih univerziteta, ali se kod njih u ministarstvu pravde ili finansija ne može zaposliti neko ko je završio isti koledž kao naša predsednica Skupštine i bivša premijerka Ana Brnabić. A kod nas su takve diplome preporuka. Zato sada na važnim mestima ima više ljudi sa upitnim, nego sa pravim diplomama. Tim pre je Srbiji neophodna radikalna reforma sistema obrazovanja, ako već nije prekasno. A do tada bi Vučića i sve naše vođe naterao da se obavežu da se leče kod doktora sa tih univerziteta, za koje tvrde da su bolji od državnih.
Šta ako vlast zna da nema ništa bez obrazovanja, ali ima važniji cilj, a to je da što duže ostane na vlasti?
Onda je još gore. U tom slučaju mi je žao i Vučića, i Srbije, a ponajmanje mene, jer sam već u godinama, a on je mlad čovek i valjda iz istorije zna da ničija nije do zore gorela. Moja poruka je da u životu postoji samo jedan završni račun i da Gugl sve vidi i sve čuje i da se ne može računati na pileće pamćenje. Prerađivanje istorije biće sve teže, jer sada tehnički sistem, a ne servilni arhivar, beleži i pamti. Neki vladari kažu posle mene potop, jedan Aleksandar je ostavio iza sebe Aleksandriju i njenu biblioteku, a drugi se ponosi Ćaćilendom i njegovim „briljantnim“studentima. Aristotel je učitelj Aleksandra Velikog, a naš Aleksandar je prosvetu ustupio Dejanu Vuku Stankoviću, tako da rezultati sigurno neće izostati i u njima ćemo uživati u budućnosti.
