Ne odoleh ovoj temi. Suviše je izazovna da bi bila propuštena. Poređenje dvojice vlastodržaca koji su obeležili naše doba. I zavili ga u crno. Šta ih povezuje, a šta razdvaja? U čemu su srodni, u čemu različiti? Postoji li među njima kontinuitet ili je svaki od ove dvojice uzurpator vlasti za sebe i po sebi? Pitanja se ređaju u neprekidnom i beskonačnom nizu.
Sličnosti dvojice autokrata
Ajmo, stoga, od onog što im je zajedničko. I jedan i drugi su autokratski vladaoci. I jedan i drugi se oslanjaju na sopstvenu komandu nad svim institucijama, polugama vlasti i potčinjenim lјudima. I jedan i drugi traže bespogovornu poslušnost, ne podnose protivrečje, ne trpe opoziciju. I jedan i drugi misle da su posisali svu mudrost sveta, da sve znaju i u sve se razumeju. Dakle, radi se o dvojici samoživih, narcisoidnih vladalaca.
U ideološkoj ravni su takođe veoma slični. Jednopartizam koji prožima sve društvene pore, novokomponovani, agresivni nacionalizam, čvrstorukaštvo, netrpelјivost prema Zapadu i simpatija za Rusiju. I sve ostale nedemokratske sisteme. Obojica preziru demokratiju, mrze slobodne medije, zloupotreblјavaju izbornu volјu naroda. Obojica žive u uverenju da su nacionalni interesi u njihovoj ekskluzivnoj interpretaciji i isklјučivoj nadležnosti. I Milošević i Vučić građanstvo dele i međusobno svađaju: svoje proglašavaju patriotima, tuđe optužuju za izdaju i služenje stranim silama. I jedan i drugi su ksenofobi i paranoici. Milošević je prvi, a za njim i njegov naslednik, vrbovao i regrutovao notorne kriminalne bande i od njih stvarao svoje paravojske. On je takođe koristio crnokapulјaše s bejzbol palicama za obračun protiv demonstranata. Po ugledu na njega, to radi i aktuelni predsednik Srbije.
U nacionalnoj politici Vučić je veran sledbenik Miloševićeve politike srbokomunizma. Ta nakaradna i fabrikovana verzija srpstva, kreirana u glavama autora tzv. Memoranduma SANU, potom široko popularisana narodu koji o svojoj prošlosti i svojim istorijskim dostignućima ništa nije znao, postala je neprikosnovena nacionalistička potka i prvom i drugom. Republika Srbija i njena teritorijalna celovitost, razbijanje SFRJ indukovano spolјa, Kosovo – južna srpska pokrajina, antihrvatstvo, antibošnjaštvo, antievropejstvo; insistiranje na primeni Rezolucije 1244 (o Kosovu) SB UN i odbacivanje iste takve Rezolucije SB UN 827 (o formiranju Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju); negiranje masovnog zločina u Srebrenici i drugih zločina počinjenih u srpsko ime tokom ratova devedesetih; bombardovanje SR Jugoslavije 1999. kao akt agresije NATO uz flagrantno kršenje međunarodnog prava itd.
Ono što je ovde naročito karakteristično za obojicu jeste orkestrirana manipulacija nacionalnim pitanjem u svrhu očuvanja i učvršćenja lične vlasti i autoritarnog režima.
Obe partije, i Miloševićev SPS i Vučićev SNS, predstavlјaju političke organizacije totalne i apsolutne dominacije s težnjom ka ukidanju višestranačja.
Još jedna bitna okolnost ih spaja. Naime, ni jedan, ni drugi u svojim profesionalnim biografijama nemaju ničeg drugog osim političkih imenovanja. I kad se nalazio na čelnim položajima u privredi, Milošević je tamo dospevao kao partijski kadar. Isto važi i za Vučića. Na mesto direktora sportskog centra „Pinki“ u Zemunu postavlјen je pošto je njegova tadašnja stranka u toj beogradskoj opštini došla na vlast. Sve ostalo u njihovim karijerama bilo je po političkoj pripadnosti.
I Miloševićev SPS i Vučićev SNS predstavlјaju političke organizacije totalne i apsolutne dominacije s težnjom ka ukidanju višestranačja. Ni jedan ni drugi u svojim profesionalnim biografijama nemaju ničeg drugog osim političkih imenovanja
Obojici im je svojstven kult ličnosti i sklonost ka organizovanim masovkama. Milošević je počeo mitingom u Kosovu Polјu i rečenicom: „Niko ne sme da vas bije“, upućenom prisutnim Srbima. Kasnije je više puta govorio na „događanjima naroda“ s desetinama hilјada poklonika dovezenih autobusima, vozovima i na svaki drugi način. Vučić, i u ovom smislu, ide Miloševićevim stopama. Čak ga je, slobodno bi se moglo reći, u tim javnim okuplјanjima vlastitih pristalica zasnovanih na obavezama i privilegijama, prevazišao. I on se, poput svog prethodnika, hrani gromkim klicanjem publike i patetičnim izlivima kolektivne idolatrije. Obojica uživaju u ulozi nedodirlјivog vođe partije, države i nacije. Ova tri pojma su, u poimanju sveta i politike i jednog i drugog, prosti sinonimi.
Jednostavno kazano, obojica su autoritarni vladaoci. Vlastolјupci i samodršci.
Značajne razlike
Dobro, to je ono što ih povezuje. Bar u glavnim crtama. Ama, šta ih razdvaja?
Prvo što pada u oči jeste politički format. Milošević je bio ličnost natprosečnog autoriteta i uticaja. Ne bi se mogao meriti s Brozom, iako njegov domet ne bi smeo biti potcenjen. Lako bi moglo biti da je patio od kompleksa superiornosti, preteranog samopouzdanja i ideološke zatucanosti. Vučić, obratno, robuje svojim psihološkim nesigurnostima uporno, ali neuspešno, dokazujući svoju sposobnost i pamet. U tom ogromnom naporu koji ulaže ne bi li bio prepoznat u jedinstvenoj istorijskoj misiji sveznajućeg lidera, on deluje tragikomično i, neretko, žalosno.
Milošević je govorio retko i kratko. Izbegavao je izjašnjavanje o svakom pitanju ili problemu, ograničavajući svoje nastupe samo na najznačajnije. Nјegovo je nastojanje bilo u predstavlјanju sopstvene ličnosti u vidu komunističkog prvosveštenika s neporecivom nadmoći. Klonio se preteranog intelektualizma koji ga i nije naročito krasio. Milošević nije pretendovao na akademizam, već na apsolutnu vlast. Intelektualštinom se, prilično nezgrapno, bavila njegova supruga.
Vučić ne prestaje s javnim pojavlјivanjem i komentarisanjem svega i svačega. On medijima odoleti ne može. Ne prođe jedan jedini dan, a da ga nema na nekoj od televizija u njegovoj direktnoj službi. Iznosi svoje mišlјenje i rezolutan stav u svim mogućim oblastima. Od književnosti do astrofizike. Zato mu se nemali put događaju neprijatne blamaže u neznanju. Svojevremeno je pobrkao Tolstojevu Natašu Rostovu i Dunju Raskolјnikovu F. M. Dostojevskog, krojeći nepostojeći lik Nataše Raskolјnikov(e). Za razliku od Miloševića, on voli da koristi izraze za koje ne zna tačno značenje kako bi fascinirao „pučinu grdnu“. Tako su mu omilјene reči „bogougodna dela“, „oktroisano“ ili „par excellence“. Na njegovu sreću, niko ne primećuje. Osim moje malenkosti. Stara cepidlaka, šta ću.
Ni jedan od njih dvojice nije opterećen knjiškim znanjem. Milošević je bio ozbilјno destruktivan. U poslednjoj fazi, ispostavilo se, i autodestruktivan. On je celu jednu zemlјu odveo u katastrofu građanskog rata i nezamislivog razaranja samo zato što nije mogao prihvatiti realnost raspada SFRJ i mogućnost mirnog razlaza. Nјegova se trinaestogodišnja vladavina završila totalnim krahom. I državnim i ličnim.
Vučić nije despot Miloševićevog kalibra, niti raspolaže sposobnošću za najkrupnije odluke i činjenja. On je, najpre će biti, Miloševićeva bleda kopija. Od svog učitelјa i uzora nasledio je osnovne političke postavke srbokomunizma, sklonost ka samodržavlјu i represivnost prema političkim takmacima. No, za razliku od svog prethodnika, on (još uvek) nije stigao do stadijuma fizičke likvidacije neistomišlјenika i protivnika. Milošević je, danas je poznato, naređivao ubistva i sopstvenih saradnika koji su se ogrešili o apsolutnu disciplinu i podaništvo, jednako kao i onih koji su mu se suprotstavlјali i stajali na putu. Vučić koristi silu, huliganske horde, navijačke grupe i ko zna koga još praveći od njih pretorijansku gardu. Do finalnih rešenja u borbi za vlast (zasad) nije stigao. Nadajmo se i da neće. Mada…
Čini mi se, na ovom mestu, prikladna metafora o Vučićevom režimu u svetlu metastazirane Miloševićeve strahovlade. Ma koliko maligan bio, Milošević je održavao privid civilizovanosti. Uz sebe je imao jednog Mihaila Markovića, Antonija Isakovića, Miodraga Bulatovića, Dušana Kanazira, Oskara Kovača… Vučić je oko sebe okupio sam lјudski i politički talog. Prizeman, prost, neuk i bahat. Turskim izrazom – bašibozuk.
Milošević je održavao privid civilizovanosti. Uz sebe je imao jednog Mihaila Markovića, Antonija Isakovića, Miodraga Bulatovića, Dušana Kanazira, Oskara Kovača… Vučić je oko sebe okupio sam lјudski i politički talog. Prizeman, prost, neuk i bahat
Milošević je bio antizapadnjak iz ubeđenja, Vučić iz svoje kompleksoidnosti. Miloševiću niko od stranaca nije imponovao, Vučić se oduševlјava svakim belosvetskim diktatorom. Milošević se divio jedino Brozu, Vučić – svakom ko je silniji od njega.
Milošević je jednom rekao da je komunist postao u sedamnaestoj godini i da otad svoje političko uverenje nije menjao. Koliko je pomno čitao klasike marksizma i da li je išta od toga razumeo, izvesno, nećemo nikad saznati. Vučić niti je imao, niti ima ideologiju. Onomad se pozivao na Maksa Vebera iako, jamačno, nijedno njegovo delo u ruke nije uzeo. On će prisvojiti bilo koju ideju ukoliko se uklapa u njegov vlastodržački interes. Kontemplacija mu je, očito, posve strana delatnost.
Sa autokratama muku mučimo duže od dva veka. Osim kratkih perioda početkom dvadesetog i početkom dvadeset prvog stoleća. Sve smo to vreme proveli u jalovom suprotstavlјanju nekontrolisanoj vlasti vladalaca. Istini za volјu, ni drugi narodi u ovom pogledu nisu imali mnogo bolјu sudbinu od nas. Kod naših suseda, demokratija je konačno odnela pobedu tek članstvom u Evropskoj uniji. Grčka, Bugarska, Rumunija, Mađarska, Hrvatska, Slovenija.
Valјda će i nas to evropsko sunce slobode najzad ogrejati. I trajno grejati. Nada umire poslednja.
