Bolјe je učiti na tuđem iskustvu nego na svom. Ali, bolјe je, ipak, učiti i na svom iskustvu nego ponavlјati prethodne greške.
Otud se u ovom odsudnom času kad se Srbija opet uskovitlala i kad se aktuelna vlast zalјulјala postavlјa, usuđujem se reći, ovo najvažnije pitanje: Šta nam je činiti? Isto to samo malo drukčije: Koje su prave pouke 5. oktobra 2000?
Ne tvrdim da su ondašnja i današnja politička situacija istovetne. No, određenih sličnosti svakako ima. Evo nekih. I onomad i sad suočavamo se sa jednom autoritarnom vlašću i jednim apsolutnim vladarom na čelu režima oličenog u sveprisutnoj političko-državnoj organizaciji (partiji) zasnovanoj na vojnički strogoj hijerarhiji i neupitnoj disciplini. I onomad i sad radi se o monolitu vlastodržačke strukture što prožima i sebi potčinjuje sve grane vlasti i po horizontali i po vertikali. Sve je u njihovim rukama, oni kontrolišu sve. Od institucija do medija. Ovo je notorno, to jest svima znano. I onomad, pre bezmalo četvrt veka, i sad pred nama je dvostruk zadatak. Prvi je kako smeniti aktuelnu vlast, kako je obesnažiti i ražalovati. To je onaj negativan, prethodan, korak. Potom dolazi glavno. Kako iz temelјa promeniti politički sistem u Srbiji i preduprediti buduće, eventualne, pokušaje obnove autoritarnosti?
Peti oktobar jeste srušio, doduše privremeno, Miloševića i njegovu partiju upotrebom kombinacije izborne pobede i masovnih demonstracija. Ono, međutim, u čemu 5. oktobar nije uspeo, ili bar nije uspeo u potpunosti, bio je preobražaj ukupnog političkog ustrojstva. Umesto radikalnog, korenitog, raskida sa zatečenim i pobeđenim, 5. oktobar se, manje-više, opredelio za kontinuitet. Umesto revolucije, dobili smo simbiozu. Simbiozu starih i novih. DOS je, u biti, preuzeo i nastavio Miloševićevu politiku, ustav, zakone i strukturu vlasti, uz stidlјiva i nedorečena nastojanja postepene demokratizacije.
Moramo imati odgovor na pitanje u kakvoj zemlјi želimo da živimo? Kakvu ćemo unutrašnju, a kakvu spolјašnju, politiku voditi? Šta je ostvarivo, a šta nije? O ovim pitanjima je neophodno postići što širi konsenzus. Inače ćemo se još jednom spotaći o isti kamen
DOS je bio raznorodno društvo sastavlјeno od svakojakih činilaca, nejednakih po snazi, ideologijama i mentalitetu. Među tih dvadesetak lјudi i stranaka bilo je novokomponovanih nacionalista, neotitoista, dojučerašnjih Miloševićevih saradnika, penzionisanih generala JNA, estradnih monarhista, levičara, autonomaša, starih disidenata… Bilo je pojedinaca golemih ambicija i ograničenih vidika. Bilo je zapadnjaka i antizapadanjaka, jugonostalgičara, bivših studentskih vođa, lidera i liderčića. Okuplјeni, gotovo prećutno i grdnom mukom, mnogi sa međusobnom turobnom istorijom nesporazuma i rivalstava. Da nisu pred sobom imali zajedničkog protivnika, nikad se u jednoj koaliciji ne bi našli.
Problema i nesuglasica bilo je od početka. Preciznije kazano, bilo ih je i pre početka. Malo krupnih tema u raspravama, a intriga iza leđa napretek. Svako je, pored skupne, imao i svoju, egoističnu, „agendu“. Računicu. Svoje veze i kontakte, svoje izvore i podršku, nezavisne i nepoznate ostalima. Milošević i njegov režim, izgledalo je, predstavlјali su fokalnu tačku dosovskog kakvog-takvog savezništva.
Razlike su izbijale povodom redosleda govornika na javnim skupovima, povodom dogovorenog vremena za svakog govornika, povodom nastupa po lokalnim televizijama, povodom finansijskih obaveza svakog od članova, realne snage svake pojedinačne stranke… O uzajamnom prijatelјstvu nije bilo ni govora. O poverenju, nikako. Često se događalo da dosovci daju oprečne izjave i nastupaju sa drugačijih pozicija. Različita gledišta imali su o SR Jugoslaviji, tzv. legalizmu, međunarodnoj zajednici, Haškom tribunalu, Evropskoj uniji, državama u okruženju; prema građanskim ratovima devedesetih i počinjenim zločinima, raspadu Titove države, srpskoj istoriji, Drugom svetskom ratu i komunističkoj revoluciji… Ni o čemu od navedenog nije se razgovaralo. Na površini, nesaglasnosti su gurane pod tepih; neformalno – svašta se moglo čuti od jednog ili drugog člana DOS.
Kao što obično biva u povesti lјudskog roda, i kod nas je pobeda, ma koliko simbolična i efemerna bila, bacila najpozitivnije istorijsko svetlo na ulogu DOS i značaj 5. oktobra.
Peti oktobar nije položio ispit na svom osnovnom zadatku – transformaciji Srbije u efektivnu demokratiju i njeno punopravno učlanjenje u evropsku porodicu naroda.
Zašto se nije dogodio tzv. šesti oktobar? Nije se dogodio zato što nije ni bio planiran. O tome se nije ni razmišlјalo, niti se uzimalo u obzir. Zakon o lustraciji ostao je mrtvo slovo na hartiji. Dosovci nisu bili revolucionari. Definitivno nisu. Iskristalisalo se, dočim, razmimoilaženje između dva pogleda na budućnost: na jednoj strani oni koji su hteli radikalnije reforme, na drugoj oni koji su zastupali politiku statusa kvo. Poznato je da je prve predvodio Zoran Đinđić, druge – Vojislav Koštunica. Uostalom, za ovu priču vlastita imena nisu od prevashodne važnosti.
Prosta istina jeste da se događaj od 6. oktobra istrgao kontroli, po masovnosti demantovao sve pretpostavke, i amaterske i profesionalne, prevazilazeći sposobnosti i viziju svojih protagonista. Tako nespremni i iznenađeni, sami lideri DOS-a zatekli su se, u znatnoj meri, zbunjenim, ako ne i usplahirenim.
U čemu je bio problem?
Prva prepreka ogledala se u postojećim polugama sile, bezbednosnim i administrativnim, koje su i dalјe držale dizgine političkog sistema zahtevajući jemstva lojalnosti od petooktobaraca. Dosovska pobeda je, van svake sumnje, bila uslovna. I drugo, nije stvorena jasna predstava sveobuhvatne transformacije Srbije (Savezne Republike Jugoslavije), niti su bili precizirani potezi od tačke A do tačke B. Šta, kad i na koji način treba menjati. Treba menjati državu ili nomenklaturu na vlasti? Merila vrednosti ili vladajuću oligarhiju? Suštinu ili formu?
Zoran Đinđić je mislio da sistem treba fazno zaokruživati paralelnim prstenovima, prekidati im linije sinhronizovanosti i komunikacija, kako bi, na kraju, prirodno odumro. Vojislav Koštunica je hteo nastavak nepromenjene nacionalne politike u sadejstvu sa nasleđenim instrumentima i nosiocima vlasti iz Miloševićevog doba. On u njihovu iskrenost nije sumnjao, niti je dozvolјavao da drugi sumnjaju. Oslanjajući se svom težinom na preživele stubove moći, on i njegovi istomišlјenici su se, preko noći, pretvorili u oličenje oportunizma i garante, i Miloševićeve i Brozove, političke baštine. Tuđi su im postali partneri, saborci – lјuti protivnici.
Ako bi nam se ukazala nova prilika za obavlјanje tog zadatka, morali bismo biti pripremlјeni
To što je za svoje delovanje odgovaralo toliko malo lјudi, i što je toliki broj uticajnih iz jednog režima prešao u drugi, neminovna je posledica nedefinisanosti i neodlučnosti petooktobaraca. Prostim rečima, jedinstvena vizija je izostala. Nikad nije ni formirana, niti se na tome radilo. Radikalniji deo DOS-a bio je prisilјen da gasi podmetnute požare što su izbijali sa svih strana. Sabotaže, nameštalјke, afere, danas znamo, došle su kao plod sistematizovane akcije preteklih na klјučnim mestima, veoma moćnih neprijatelјa DOS-a. Neki su se uplašili pa ustuknuli, drugima je kompromis sve vreme bio na umu.
Ovi redovi, svestan sam, zvuče odveć negativno. Odveć kritizerski. Odveć pesimistično. Uprkos tome, moja je jedina namera – nauk iz ranijeg iskustva. Ako dođe do slične situacije kao pre skoro dvadeset pet godina, da se ne počini ista greška. Bilo bi pogubno.
Moramo, ovog puta, imati odgovor na pitanje u kakvoj zemlјi želimo da živimo? Kakvu ćemo unutrašnju, a kakvu spolјašnju, politiku voditi? Šta je ostvarivo, a šta nije? Kom delu sveta želimo da pripadamo i šta takva odluka sobom nosi? O ovim pitanjima je neophodno postići što širi konsenzus. Inače ćemo se još jednom spotaći o isti kamen. Pokleknuti i pasti. Ne dao Bog.
Čeka nas suočenje sa istinom. Prihvatanje stvarnosti i njenih efekata. Potvrdnih i odrečnih. Biramo li pravu demokratiju, ograničenu i kontrolisanu vlast, vladavinu prava i jednakost lјudi pred zakonom? Moramo pojmiti i priznati ono što je u naše ime rađeno dobro i ono što je u naše ime rađeno zlo. Gde se grešilo i ko je odgovoran.
Za to je potreban pošten dogovor svih u Srbiji. Političara, lјudi u institucijama, građana, studenata… Svih, to jest ogromne većine. Pošten dogovor kojeg ćemo se držati iz ubeđenja, ali i pod pretnjom sankcionisanja.
Kad će se to desiti?
Desiće se onda kad prvi put vlastodržac kaže: „Ne moje dete, ima bolјih od njega. Najbolјi na vrh, zatim ostali redom. Po zasluzi i ni po čemu drugom.“
Kad vršenje vlasti ne bude privilegija i preči put do bogaćenja.
Kad na vlasti budu lјudi od imena i prezimena. Integriteta i formata. Od reči i poverenja.
Kad službe sile budu potčinjene demokratskoj vlasti, a ne obratno. Kad se najzad otvore tajni dosijei.
Kad se ovom narodu bude rekla istina. O prošlosti, o svetu oko njega, o karakteru vlasti, parama, uticaju i moći.
Kad mediji postanu stvarno slobodni i kad se budu uvažavali pristojnost, dostojanstvo, skromnost.
Kad čestitost ponovo bude vrlina.
Kad vršilac vlasti, na neučtivu ponudu, bude odgovorio. „Izvinite, ali ja to ne radim i u tome ne učestvujem, jer mi je ispod časti. Nebitno mi je jeste li po zakonu ili nije. Bitno mi je što se to kosi s mojim moralnim načelima. Suviše cenim sebe da bih mogao biti potkuplјen.“
Malo od gornjeg su petooktobarci ispunili. Kapa dole izuzecima. Zoranu prvom. On je platio najskuplјu cenu. Život je izgubio u naporu da zemlјu menja iz korena. Verovatno je, s ove razdalјine, mogao biti oprezniji. I nepoverlјiviji. Nije bio, nažalost. I našu, i njegovu. I to je velika opomena.
Peti oktobar nije položio ispit. Nije ga položio na svom osnovnom zadatku – transformaciji Srbije u efektivnu demokratiju i njeno punopravno učlanjenje u evropsku porodicu naroda. Nedostajala je volјa i nedostajalo je znanje.
Čeka nas suočenje sa istinom. Biramo li pravu demokratiju, ograničenu i kontrolisanu vlast, vladavinu prava i jednakost lјudi pred zakonom? Moramo pojmiti i priznati ono što je u naše ime rađeno dobro i ono što je u naše ime rađeno zlo. Gde se grešilo i ko je odgovoran
Ako bi nam se ukazala nova prilika za obavlјanje tog zadatka, morali bismo biti pripremlјeni: šta se mora uraditi, kojim sredstvima, u kojim intervalima i s kojim cilјem. S bazičnim principima demokratije ne sme biti pogađanja. Još je predivni Svetozar Marković u svojoj „Srbiji na istoku“, pre veka i po, tvrdio da je „unutrašnja sloboda uslov spolјašnjeg oslobođenja“. Kakav vizionar! Kakav blistav um! Modernim jezikom – prvo demokratija, onda nacionalni interesi. Pokazalo se koliko je obratan red prioriteta po nas bio porazan. I pogibelјan.
Zato, odmah, što pre, treba izraditi usaglašen plan za preobražaj Srbije. Sveobuhvatan i beskompromisan. Preobražaj u svakom smislu. Političkom, pravnom, socijalnom, vrednosnom.
Petooktobarci tablu nisu izbrisali i ispisivali ponovo. Žvrlјali su, precrtavali, dopisivali, prilagođavali. Mulјali i petlјali. Sad se mora u preobražaj krenuti oštre pameti, iskrenog nauma i čistog srca. S jasnom idejom i nepokoleblјivom odlukom.
Dug je put pred nama. Dug i neizvestan. Ali, ukaže li nam se prava šansa, moramo je iskoristiti. MORAMO: Treće šanse biti neće za stotinu godina. Potpisujem.
Dužni smo potomstvu. Dužni i predužni.
