Možda nije naročita uteha za građane razočarane činjenicom da se najavljivani početak razbijanja političkog monopola u Srbiji u nedelju nije desio, ali lokalni izbori ipak su pokazali da naprednjačka vlast nije tako neprobojna kako se čini, prvenstveno zbog gotovo bezgraničnog arsenala manipulacija i resursa za njihovo planiranje i izvedbu.
Kako god da se završi drama započeta noćnim intervencijama na izbornim rezultatima u Nišu i Novom Beogradu (na sednicama održanim bez prisustva opozicije), dobili smo dokaz da je i u katastrofalnim izbornim uslovima, pa čak i uz neučestvovanje do sada najveće opozicione stranke, moguće dovesti SNS u situaciju da, u cilju očuvanja vlasti, mora da posegne ka dosta rizičnim merama. Jer, iole uverljiva informacija o prekrajanju rezultata mogla bi voditi ka uličnoj borbi građana za očuvanje izborne volje i to baš u Nišu, gradu iz koga su 1996. krenule tromesečne demonstracije protiv izborne krađe u režiji Slobodana Miloševića.
Naknadne „pobede“
U momentu odlaska ovog Radara u štampu, nije bilo jasno kako će proći poziv Save Manojlovića, nove zvezde srpskog političkog neba, upućen opoziciji da vrate mandate i izađu iz Skupštine grada Beograda, Niša, Opštine Novi Beograd, ali i iz republičkog parlamenta. S obzirom na činjenicu da je mladi lider radikalnu ideju izneo samostalno, bez dogovora sa kolegama koji, za razliku od njega, imaju mandate i u Skupštini Srbije, poziv ne deluje previše ostvarivo. Zanimljivija bi, za budući razvoj događaja, mogla biti izjava premijera Miloša Vučevića prema kojoj naprednjaci „neće žuriti sa formiranjem vlasti u Nišu“ i priznanje da je u tom gradu očekivan bolji rezultat.
Za naprednjake je neprihvatljiva i opasna čak i sama ideja da bi treći grad po veličini u zemlji mogao da funkcioniše sa nekim drugim ljudima koji odlučuju
Nisu, pritom, naprednjački poverenici i stratezi imali razloga za preznojavanje zbog ishoda glasanja samo u Nišu (i naročito opštini Medijana) već i u Čačku, Gornjem Milanovcu i četiri beogradske opštine (Novi Beograd, Vračar, Stari grad, Savski venac). Nije to mnogo, naravno, ali je ipak više nego što je bilo sredina izvan kontrole SNS nakon što su uspešno „prevaspitani“ Šabac, Paraćin i Čajetina, najuporniji nosioci titule „tvrdog oraha“ od ustoličenja aktuelne vlasti pre 12 godina.
Da li će vlast uspeti da i u svim sada „problematičnim“ lokalnim samoupravama, ili bar većini njih, ostvari naknadnu „pobedu“, nije bilo moguće precizno zaključiti pred zaključenje ovog izdanja našeg lista. Da cela operacija može da prođe bezbedno pokazao je zimus primer ubijanja volje birača u Ljigu, uz izazivanje protesta koji nisu mogli da traju večno. Na Vračaru bi se, čini se, to moglo desiti lako – tamo je lokalni odbor Narodne stranke, koja je odborničke mandate dobila zahvaljujući opozicionim biračima, već odbio poziv Demokratske stranke na dogovor o formiranju poslaničke većine (uz Dosta je bilo i Dveri).
Efekat Niš
Produženje vlasti u sredinama koje su se većinski opoziciono izborno opredelile, ipak, moglo bi se ispostaviti kao Pirova pobeda. Pre svega, zbog mogućeg širenja vesti o postojećem nezadovoljstvu, koja bi iz Niša verovatno dobacila dalje od one iz Ljiga.
Za vlast čija snaga u značajnoj meri zavisi od negovanja utiska o nepobedivosti – toliko da je sam Aleksandar Vučić, u vreme dok je bio premijer, slavodobitno održavao konferencije za novinare da bi proglasio pobede u mesnim zajednicama – svaka vest o „načetosti“ ravna je otkriću pukotine na brodu, koja putnicima uliva nesigurnost i misli o evakuaciji.
Posebno je opasno „curenje“ u Nišu: ako se silni trud godinama ulaže u izgradnju kulta Vučićeve ličnosti i stvaranje utiska da bez njega nema opstanka, jasno je koliko je za naprednjake neprihvatljiva i opasna čak i sama ideja da bi treći grad po veličini u zemlji mogao da funkcioniše sa nekim drugim ljudima koji odlučuju.
Nije, pritom, reč samo o riziku od pojave nekoliko „odmetnutih“ ostrva. Izbori su pokazali još nešto – da ni okupljanje dosadašnjih satelita pod jednu kapu, počev od socijalista, preko radikala, do zavetnika, nije dovoljno da zamaskira nastavak procesa pada popularnosti preimenovanih radikala koji se sve više vraćaju korenima.
Dušan Pavlović, profesor Fakulteta političkih nauka, potrudio se da na svojim društvenim mrežama nacrta grafikone koji taj pad jasno pokazuju na primeru izbora u Beogradu. I bez vizuelnog prikaza, slikovito je: zbirni rezultat stranaka članica vladajućeg bloka padao je sa 509.469 pre šest godina, preko 476.445 na izborima 2022, pa onda 411.910 prošle godine, sve do oko 390.000 u nedelju (podatak neprecizan i računat na osnovu objavljenog preliminarnog procenta osvojenih glasova i podatka o izlaznosti).
Konstantan pad
Drugim rečima – za šest godina, oko 120.000 glasova manje, što je daleko od zanemarljivog. I teško bi se, s obzirom na „brigu“ s kojom naprednjački kol-centri podsećaju svoje biračko telo da bi trebalo da obave svoju građansku dužnost, u značajnoj meri moglo opravdati neizlaskom na izbore usled nezainteresovanosti, neprijatnih vremenskih uslova ili „pametnijih poslova“.
U krajnjem ishodu, koji se trenutno jedini računa, tu činjenicu, ipak, zamagliće niska izlaznost opozicionih birača i Dontov izborni sistem. I više od toga, stvoriće se utisak o rastu popularnosti SNS, jer će, umesto za formiranje vlasti nedovoljna 54 odbornička mandata, na koliko je vladajuća koalicija mogla da računa nakon decembarskih izbora, u Skupštinu Beograda sada ući čak 64 njihova predstavnika (od ukupno 110).
Nije nevažna ni činjenica da to nije baš samo „obična“ pobeda u najbogatijem srpskom gradu: obezbeđivanje četvorogodišnjeg sprovođenja planova vezanih za sporednu izložbu Expo 2027. nagoveštava daleko veće šanse za koruptivne poslove nego što je u dosadašnjim okolnostima bilo moguće i zamisliti. A time i novo podmazivanje pomalo umorne mašinerije za očuvanje vlasti.
U Zrenjaninu, u kome već dve decenije nema pijaće vode, naprednjaci su osvojili čak 57,89 posto glasova
Ono što je, s jedne strane, zastrašujuće, dok, istovremeno, govori o svesti vlasti o klimavim nogama na kojima stoji, jeste obim, raznovrsnost i preciznost izbornog inženjeringa koji je, ovog puta, bio neophodan za ostvarenje cilja. A ni kreativnosti nije nedostajalo.
Ne samo da je priča o lokalnim temama, koje je trebalo da budu u fokusu izbora, zamenjena epopejom o odbrani nacionalnih interesa sa Vučićem u ulozi heroja-spasioca, već je on morao i više puta lično da posećuje i svojim rejtingom ojačava posebno rizične tačke (Niš, Čačak).
Posebna pažnja posvećena je lažnim listama – što zbog zbunjivanja opozicionih birača, pa su besomučno varirane liste sa temom „biram borbu“, „protiv nasilja“, ali i „Mi, glas naroda” u imenu, što zbog obezbeđivanja potencijalnih koalicionih partnera tamo gde zatreba.
„Ruska okupacija“
Mnogo je razloga za pretpostavku da je ta uloga pripala upravo Ruskoj stranci, čiji je odbornik iz Niša Tihomir Perić viđen kao most koji uzdrmane tamošnje naprednjake vodi ka vlasti. Ništa manje zanimljiva nije ni činjenica da je, u beogradskoj opštini Savski venac, jezičak na vagi od koga zavisi buduća vlast takođe jedna „manjinska“ grupacija. Reč je o koaliciji „Dosta politike – Savski venac je naš“, koju čine Zelena stranka Srbije i Građanska stranka Grka Srbije, na čijoj se izbornoj listi nalazi petoro kandidata, svi sa prezimenima na „ić“.
Možda bi to, donekle, moglo da ohrabri opoziciono orijentisane građane i pomogne im u suočavanju sa činjenicom da je upravo propuštena još jedna šansa za ozbiljniji udarac kleptokratskoj mašineriji koja je zarobila državu. Za opoziciju, međutim, to nije nikakva uteha – pre svega zbog činjenice da i pored trenda osipanja rejtinga vlast i dalje ima ozbiljnu podršku, za koju ne mogu biti zaslužne baš samo izborne manipulacije i bezočna propaganda.
I dok se izborni učesnici i (delimični) bojkotaši upinju da pokažu da su bili u pravu i da su za nedeljni preovlađujući potop krivi bivši koalicioni partneri (čast izuzetku, Dobrici Veselinoviću, koji je preuzeo odgovornost) ostaje neprijatna činjenica da su za dovođenje naprednjaka u problem u Nišu i Čačku zaslužni pre svega neki nestranački, lokalni faktori, a ne etablirane političke partije.
Razbijanje bojkota
Najubojitiji udarac stranke koalicije Biram borbu dobile su u Beogradu, gde je izborni debitant, Manojlovićev pokret Kreni-promeni osvojio više glasova nego šest članica te koalicije zajedno. Razlog za posebnu razočaranost stigao je i iz Novog Sada, gde je ozbiljno podbacila velika koalicija koja je, osim svih stranaka članica bivše Srbije protiv nasilja, obuhvatala i koaliciju Nada, pokret Buđenje i LSV.
Teško da će te i ostale vesti o porazu na većini od 90 lokalnih jedinica samouprave na kojima su izbori održani, poništiti činjenica da stranke koje su na njima učestvovale sada imaju odbornike širom Srbije, u mestima u kojima često, zahvaljujući bojkotu od 2020. godine, čak osam godina nije bilo predstavnika opozicije u parlamentima. Osim kakvog-takvog glasa i mogućnosti za uvid u odlučivanje, osvajanjem mandata dobijaju i priliku za izgradnju infrastrukture, bez koje nema pravog političkog napretka.
Na drugoj strani, pokušaji likovanja „bojkotaša“ zbog izbornog rezultata u Beogradu koji (donekle) deluje kao ostvarenje njihove prognoze, razbijaju se na primeru Niša: tamo je vrlo očigledno da bi njihovo izborno učešće moglo biti presudno i otkloniti svaku naprednjačku ideju o naknadnoj intervenciji koja bi obesmislila tvrdnju o promenama koje dolaze s juga. Priča o bojkotu i u Beogradu, kao i u drugim gradovima, pokazala se nedovoljnom da delegitimiše izbore, ali je nesumnjivo, bar u nekim slučajevima, umanjila šanse za pobedu opozicije.
Pobednici i nova lica
Osim doktora Dragana Milića iz Niša i još nekih lokalnih igrača, razloga da se osećaju kao izborni pobednici imaju samo doktor Branimir Nestorović i njegov već podeljeni pokret (popravio decembarski rezultat u Beogradu) kao i već pominjani Kreni-promeni, koji je dobio odličnu odskočnu dasku za dalji politički put.
Da li je to sigurna najava promene krvne slike opozicije? Teško je reći, naročito u situaciji kad su prvi sigurni sledeći izbori tek predsednički, 2027. godine. Prognozi da bi, ovog puta, moglo biti narušeno pravilo o čestom održavanju parlamentarnih izbora uverljivost ne daje Vučićeva tvrdnja da će aktuelni saziv izgurati ceo mandat, već potreba da se ničim ne ugrozi lukrativni projekat Expo 2027.
Na Savskom vencu presuđuje koalicija „Dosta politike – Savski venac je naš“, koju čine Zelena stranka Srbije i Građanska stranka Grka Srbije, na čijoj se izbornoj listi nalazi petoro kandidata, svi sa prezimenima na „ić“
Novim igračima, poput Manojlovića, neće biti baš lako da toliko dugo, bez učešća u parlamentu, očuvaju fokus pažnje javnosti. S druge strane, kad se, uskoro, zaboravi priča o lokalnim izborima i na red dođu druge teme (litijum, Kosovo, Republika Srpska, odnos prema Rusiji…) priliku da se istaknu imaće prvenstveno stranke sa parlamentarnim statusom – kako one koje su učestvovale, tako i one koje su bojkotovale izbore. Ukoliko nastupe koordinisano, nekad će, možda, imati šansu da osvoje poen kod birača i uvere ih da se bore za njihove interese. Ipak, pozicija sa koje će to pokušati da učine biće još gora od dosadašnje, koja im je donela ovakav „uspeh“ na lokalnim izborima.
Kako do birača
Nešto je, ipak, i do birača, koji stalno traže nova lica i redovno im nalaze zamerke, dok sami ne pokazuju preteranu spremnost na akciju. Dobar primer koji o tome govori stiže, recimo, iz Zrenjanina, u kome već dve decenije nema pijaće vode i gde su naprednjaci osvojili čak 57,89 posto glasova. A u Lunovom Selu, najugroženijem zbog požara u deponiji Duboko kod Užica, kao posledice decenijskog lošeg upravljanja, prema sajtu Infoera, od 701 upisanog birača, na izborima je učestvovalo njih 370, od kojih je najviše, njih 186 glasalo za listu oko SNS (50,3 posto). Njima valja dodati i 27 glasova namenjenih Zdravoj Srbiji Milana Stamatovića, koalicionom partneru SNS na centralnom nivou, ali i u Užicu, zahvaljujući čemu se ukupan rezultat penje na 57,6 posto glasova. A za smeđu vodu, kao i za smrdljiv, kancerogeni vazduh, „lokalci“ znaju i bez slobodnih medija.
U takvim okolnostima, jedino racionalno ponašanje opozicije bilo bi pošteno sagledavanje uzroka i posledica situacije u kojoj se nalazi, precizno mapiranje svog prisustva i uticaja (koje olakšavaju i rezultati lokalnih izbora) i racionalan rad na integraciji bezbroj sitnih, nemoćnih aktera u nešto što bi građani mogli prepoznali kao uverljivu alternativu moćnoj (i beskrupuloznoj) vlasti. Onoj, za koju i sami često kažu da je loša, uz dodatak: „Ali, ko drugi?“ Kad god da budu sledeći izbori, njima i svima drugima, reformisana opozicija trebalo bi da se obrati – juče.
