Predsednik Srbije je potkraj godine još jednom demonstrirao poznavanje moći brendinga. Kad nalepi SNS na SRS, ili Zoranom Radojičićem prelepi Gorana Vesića, ili svojim imenom i prezimenom prekrije ama svaku izbornu listu naprednjaka godinama unazad… zna da je na makar pola puta do ostvarivanja željenih ciljeva. U tom ključu treba tumačiti i njegovu priču o lojalistima. No, pre toga, malo podsećanje.
Narodni pokret za državu, čije je formiranje Vučić najavio u martu 2023, da bi ga potom nekoliko puta sve do danas odlagao, trebalo je da u nazivu sadrži tri relativno jasna, a u naprednjačkoj Srbiji temeljno demagoška pojma. Narod postoji, ali mož’ da bidne šta kome i kada zatreba. I nacija i radništvo, i šajkačko i šeširsko, i bezumno i plemenito. Situacija s pokretima je unekoć konkretnija – reč je o grupi ljudi udruženih zarad dostizanja nekog zajedničkog cilja, jasno je, pa gurnuti ih u naziv neke organizacije ipak zaziva dodatnu borbenost i sabornost. Treći pojam je država, i tu se krije iskra cinizma; jer, kao što se zna šta bi država trebalo da bude, zna se i na šta liči naša. To sigurno zna i Vučić. Jedino bi gore bilo da ne zna.
Uz najavljivani pokret paralelno je najavljivan i Svesrpski sabor, koji se proletos zapravo održao, 8. juna. Govorancije, deklaracije, manifestacije… koje ništa nisu promenile, osim što se o njima naširoko pričalo. Kontroverzan proizvod, marketinški rečeno, ali uspešan.
Skup poštapalica
Dakle, NPZD je već u fazi zametka predočen kao skup poštapalica čija je razobličenost jasno sugerisala samo jedno – brojnost kao osnovu legitimiteta za rast autoritarnih tendencija jednog čoveka. Ko se protivi, nije deo naroda, nije deo pokreta, dakle u manjini je, a ni državu ne poštuje, makar njenu naprednjačku verziju, trenutno jedinu u ponudi.
Najavljen kao nadstranačka struktura, trebalo je da tadašnjem predsedniku Srpske napredne stranke ponudi platformu da konačno dela potpuno vaninstitucionalno i da nadiđe sve dosadne okvire partije, države, a pomalo i društva. Kao što je to Vladimir Putin učinio, uz pomoć Sveruskog narodnog fronta iz 2011. godine. I brojni populisti koji su se pre njega dočepali vlasti. Da li može da bude drugačije na kapitalističkoj (polu)periferiji ili ne, drugo je pitanje, ali, tako kako je, nije dobro.
Blokade i učvršćivanje protivrežimskog fronta previše su preplavile strogo kontrolisani javni prostor i predsednik je procenio da stvar treba svesti na zanimljivi kafanski nivo o dvorskim spletkama, ili napraviti scenu nalik nekoj iz studija TV Hepi. Ova emisija sadrži plasman prozvoda, i tako dalje
No, NPZD je zvanično i dalje u nacrtnim fazama – premda rukovodstvo SNS jeste tu i tamo putovalo sada već pretprošle godine u svrhe promocije, a možda i opipavanja pulsa svog biračkog tela – verovatno zato što nije morao odmakne dalje da bi ispunio svoju svrhu. Ko čeka njegovo upisivanje u javne registre, načekaće se; neka u međuvremenu pogleda u široku političku, društvenu i kriminalnu interesnu grupaciju koja se i dalje zove koalicija oko SNS i uvideće da taj pokret već postoji, godinama unazad, a da je najava njegovog ozvaničenja izvesno bila klasičan nedogađaj kakvima vlasti često pribegavaju kako bi lakše kontrolisale javni diskurs. Nije bitno da li se nešto desilo ili ne, bitno je da se o tome priča. I nije, uostalom, iz predsednikovih usta slučajno baš potkraj decembra sad već prošle godine ponovo izjurila najava njegove formalizacije, posle dugog tihovanja.
I, šta se desilo kad pominjanje NPZD nije proizvelo željenu reakciju u javnosti? Dan do dva kasnije, pojaviše se lojalisti.
Predsednik je procenio da stvar treba svesti na kafanski nivo zanimljivog – malo dvorske spletke, malo pravoslavni okultizam, malo nasilje, malo poznate ličnosti. Dušu dalo za emisiju ili tri na TV Hepi
Njihov naziv neobično mnogo liči na rojaliste, koji su lojalni koliko ime ovih prvih nalaže, ali nekom kralju. Reč nudi konspirativni prizvuk i mogla bi se podvesti pod nedogađaje slične pričama o NPZD. Studentske blokade i evidentno učvršćivanje protivrežimskog fronta previše su preplavile inače strogo kontrolisani javni prostor i predsednik je procenio da stvar treba svesti na kafanski nivo zanimljivog – malo dvorske spletke, malo pravoslavni okultizam, malo nasilje, malo poznate ličnosti. Dušu dalo za emisiju ili tri na TV Hepi, uz obaveznu napomenu: ova emisija sadrži plasman proizvoda, i tako dalje.
Jer, lojalisti su upravo to – proizvod koji treba oportuno brendirati, malko i na silu, čini se. Uostalom, ko ne bi voleo da sluša o „uglavnom muškarcima“, uglavnom proruski opredeljenim, koji se broje u maltene desetinama hiljada, uglavnom anonimno, i toliko su hrabri da smeju da svoju krv pomešaju s krvlju Dragana J. Vučićevića, i to kako bi se Vučiću zarekli na vernost? Zvuči kao dobar triler. Možda nova sezona Senki nad Balkanom. U tom filmu ili seriji, jezgro SNS nije interesna grupacija, nego tajno društvo predanih; Vučić nije najvažniji čovek najmoćnije partije u zemlji, nego neshvaćeni mesija; rukuje se i sastaje tajno, veliča i hvali javno, i tako dalje. Javni diskurs je zaokrenut očas posla, u jednoj jedinoj reči.
Opsene koje to nisu
Kad mu već pretnja kobrama nije prošla, pretiće i opsenama. Samo što to opsene ipak nisu. I tu je glavni problem.
Nisu bez razloga zabrinuti građani pokrenuli Internet-peticiju kojom se zahteva razoružavanje lojalista. Opasnost postoji, postojali sami lojalisti kao nekakvo tajno paravojno udruženje ili ne, skupljali se u „maloj crkvi“ ili negde druge, i tako je već godinama unazad
Jer, čak i ako lojalisti ne postoje i ne razmenjuju eritrocite s vlasnikom Informera ili Andrejem Vučićem, nije nikakva tajna da ka SNS gravitiraju mnogi veoma opasni ljudi kojima je i te kako stalo da se vlast u Srbiji ne promeni. Ne zbog kakve konspirativne lojalnosti jednom čoveku, kao u kakvom romanu Umberta Eka, već zbog toga što im ovakva država omogućuje izobilje kakvo neka druga, makar za jotu sređenija, nikada ne bi, u zamenu za štošta, naravno. Paradigmatičan je slučaj Veljka Belivuka, ali nipošto nije jedini.
Misaonog eksperimenta radi, valja postaviti pitanje – da li bi njegova organizovana kriminalna grupa čije su veze s visokim javnim i partijskim funkcionerima dokumentovane bila išta zlokobnija da se „sastajala u jednom maloj crkvi“ ili zaklinjala krvlju? Da li bi naprednjačke batine više bolele da su oni koji njima vitlaju deo nekog opskurnog udruženja? Ne. Naravno da ne. Ali ovako bolje zvuči.
I baš zbog već dobro poznatog stanja, a ne eventualnog postojanja samih lojalista, zabrinuti građani pokrenuli su Internet-peticiju kojom se zahteva njihovo razoružavanje. Nezavisno od moći brenda, ideja da vladajuća stranka drži krvnike na brzom biranju – za zlu ne trebalo – nipošto nije naivna. Ali nije ni nova, niti je do sada nepotvrđena. Specifičnost prelaza 2024. na 2025. drugačija je – nelagoda vlasti je nešto veća no inače, pa su im i marketinška preosmišljavanja, koja nesumnjivo služe da zastraše jedne, a umire druge, potrebnija no inače.
Sve ostalo je pitanje propagandne frazeologije koja će dobro poznate interese tek učiniti interesantnijim. A kad su interesi opasni, brendovi su – prolazni, nosili oni ime Narodni pokret za državu, lojalisti, nešto treće…
