Postalo je dosadno, jer dugo traje i stalno se ponavlja: malo pomalo, neko se seti da pita gde su nestali i da li još uvek negde pešače oni „Srbi sa Kosova“ koji su još 29. oktobra krenuli na „veliki skup“ naprednjaka u Novom Sadu, koji je trebalo da bude održan „11, 15. ili 16. Novembra“.
Razloga da odustanu naprednjački hodočasnici zaista nemaju, jer se poruka o mitingu u vojvođanskoj prestonici i dalje uredno šalje. Poslednji put je to uradio novosadski odbor Srpske napredne stranke na samom početku godine, u saopštenju izdatom povodom izjave Bojana Pajtića da Aleksandar Vučić ne može da se pojavi u Novom Sadu „bez zaštite stotine pripadnika obezbeđenja“, u kome piše da će predsednik Srbije „vrlo brzo doći“ u taj grad.
Iskonstruisali su autori saopštenja, najbolje što su mogli, i potkrepljenje za najavu skupa koja se mesecima ne ostvaruje, poručivši Pajtiću da je za vreme njegove vladavine „Vojvodina bila najzaostalija regija u Srbiji“, što, kako tvrde, više nije slučaj. „U Novom Sadu, u koji će Vučić vrlo brzo doći, prosečna plata je dostigla 125.137 dinara. I zato su Novosađani uz Vučića, zato će ga rado ugostiti, kad mu to državničke obaveze budu dozvolile“, saopštio je lokalni odbor SNS u danu kada je predsednik Srbije prisustvovao otvaranju bolnice „Sveti arhiđakon Stefan – 9. Januar“ u Trebinju.
Sve uspeh do uspeha
Ne znači, naravno, naprednjačko saopštenje da ona kosovska kolona i dalje negde hoda zavejanim putevima, baš kao što Vučićeva poseta Trebinju ne znači da, posle pobune započete još krajem 2024, može da kroči samo u izrazito mala ili na drugoj strani granice „posađena“ mesta sa većinskim srpskim stanovništvom.
Recimo, uspeo je – mada ne baš iz prvog pokušaja i ne uz uobičajeni masovni doček – da nogom stane u Niš, uz Novi Sad, jedan od posebno „besnih“ gradova, u kome su, ne tako davnog prošlog proleća, naprednjački funkcioneri bukvalno jureni po gradu.
I ne samo da je nogom stao, već je i prošetao centrom grada – po mrklom mraku, doduše, uz neobično malo ljudi na vidiku, što je, prema nekim, nedokazanim objašnjenjima, bilo uzrokovano navodnim noćnim časovima u kojima je spektakl priređen. Ostatak posete duge dva dana popunjen je očigledno dobro pripremljenim scenama iz perifernih delova grada, gde se čak vozio autobusom u kome niko od „putnika“ nije bio iznenađen pojavom važnog gosta i kamera koje ga prate.
Da Vučić više baš i nema sreće s upotrebom Vidovdana pokazalo se i 2025, kada je za taj veliki datum najavljivao promociju svoje knjige, svetskog bestselera „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“, a dobio – veliki protestni skup na poziv studenata u centru Beograda.
Nije, ipak, primećeno ništa što bi ličilo na veliku promociju Pokreta za narod i državu, Vučićevog dugo najavljivanog čeda, koje se jeste rodilo prošlog marta, ali se daljim razvojem nije baš proslavilo. I sve to uprkos činjenici da je upravo u Nišu u septembru formiran prvi lokalni odbor Pokreta, odnosno, budući „svetionik srpskog naroda“, kako ga je opisao njegov predsednik, direktor Instituta „Niška banja“, doktor Milan Lazarević.
Formiranje lokalnog odbora Pokreta bilo je, tvrdio je Lazarević, „logičan odgovor običnih ljudi“ na incidente od 21. marta, kada su učesnici protesta napali gradonačelnika Dragoslava Pavlovića. Objasnio je i da većinu njegovih članova čine nestranačke ličnosti sa uspešnim karijerama, uz posebno pominjanje univerzitetskih profesora, doktora nauka, inženjera, oficira, ali i studenata.
Od septembra do danas, niški odbor Pokreta za narod i državu tu i tamo jeste se oglašavao, ali je ostao prilično usamljen u naporima – i dalje nema vesti o masovnom formiranju lokalnih odbora organizacije čije je stvaranje Vučić prvi put, doduše ne pod tim imenom, najavio još u avgustu 2022, tvrdeći da je potreban novi „blok pristojne i normalne Srbije – Srpski blok, kome neće biti ni Istok ni Zapad na prvom mestu, već interes Srbije, a koji će biti nacionalni i građanski“.
U martu 2023. bio je bliže konačnom imenu, pominjući Narodni pokret za državu, što je ime koje je figuriralo tokom brojnih narednih najava formiranja nove organizacije. Izgleda, međutim, da je od pronalaska pravog imena teže bilo naći osnivače i članstvo, pa je formiranje Pokreta više puta odlagano. Propuštani su „pompezni“ datumi, poput Vidovdana te godine, za koji je bio zakazan jedan od neostvarenih činova „rođenja“ nove Vučićeve organizacione baze.
A nakon što se odlagani „porođaj“ desio, osim u Nišu, sudeći prema medijskim izveštajima, Pokret je lokalni odbor dobio još samo u Somboru – čak i nakon što su njegovi „osnivači“ nagrađeni zvučnim funkcijama, poput premijerske (Đuro Macut) i ministarskih (Bela Balint, Demo Beriša, Boris Bratina).
Da Vučić više baš i nema sreće s upotrebom Vidovdana pokazalo se i 2025, kada je za taj veliki datum najavljivao promociju svoje knjige, svetskog bestselera „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“, a dobio – veliki protestni skup na poziv studenata u centru Beograda.
Bestseler čeka pisca
„Promocija knjige” desila se, doduše, nešto posle tog termina, 10. avgusta prošle godine u Užicu, kada su pobunjeni građani po gradu „prošetali“ Vučićevu maketu u prirodnoj veličini, sa štampanom naslovnicom najavljene knjige u levoj ruci. Pojavili su se, potom, i primerci cele knjige – doduše s praznim stranicama.
Dok obećani sadržaj priručnika za borbu autokrata protiv pobunjenog društva čekamo, neki od „recepata“ pokazali su neuspešnost u praksi: tek što je rasformiran za građane najiritantniji deo paravojnog kampa „Ćacilend“ u centru Beograda, svoju beskorisnost demonstrirao je i njegov još opasniji pandan iz Venecuele, namenjem lojalistima Nikolasa Madura, „kolektivosima“.
Ipak, iz same činjenice da se tekst knjige o Vučićevoj „pobedi nad obojenom revolucijom“ nije pojavio, ne sledi obavezno zaključak da je autor od ideje odustao: moguće je, recimo, da naš marljivi predsednik, opterećen brojnim obavezama na poslovima i radnim zadacima spasavanja države, jednostavno nije imao vremena za pisanje.
Unutrašnji teren jedini je ostao za igru preživljavanja vlasti, ali je i na njemu broj potencijalno uspešnih metoda bitno smanjen u odnosu na prohujale zlatne godine
Jer, do danas nije napisao ni ono „pismeno jednoj važnoj zapadnoj zemlji“ o njenom „uplivu u izborni proces Srbije na najbrutalniji način“, najavljeno još u decembru 2023, sa rokom „do Nove godine“. One, koja je nastupila 1. januara 2024.
Sve je ukazivalo, a kampanja u tabloidima potvrđivala, da je Vučić mislio na Nemačku, koja se u tom trenutku najkonkretnije negativno izjasnila o uslovima održavanja parlamentarnih izbora u Srbiji te godine. „Pismeno“ je, međutim, izostalo, a sada je i deplasirano: izrazito oštre ocene situacije u Srbiji stigle su i sa centralne evropske adrese, one briselske, a sav trud Vučićevih prijatelja, poput Mađara Viktora Orbana i Slovaka Roberta Fica, posvećen neutralisanju neprijatnog narativa ne dobacuje dalje od potreba unutrašnje propagande u Srbiji.
Posle očigledne propasti transakcionog odnosa sa tri od četiri stuba (nasleđene) spoljne Vučićeve politike (EU, SAD, Rusija), sva je prilika, unutrašnji teren i jeste jedini koji je preostao za igru preživljavanja oslabljene, ali nedotučene vlasti. Ali je i na njemu broj potencijalno uspešnih metoda bitno smanjen u odnosu na prohujale zlatne godine.
Bilo kakvi potezi koji bi zaista doprineli opštem napretku i tako uticali na rast rejtinga nezamislivi su u izvedbi negativnom selekcijom formirane, duboko kompromitovane i koruptivnim lancima vezane vlasti. Ostaje joj još represija, koju već obilato primenjuje, uprkos potencijalnim bumerang efektima, naročito u slučaju njenog daljeg jačanja. I ostaju joj velike i prazne priče, sa ciljem zamajavanja i omamljivanja javnosti, i krajnjim dometom u vidu kupovine vremena. Zato bismo opet mogli slušati o rastu Pokreta za narod i državu, o pobedi nad „obojenom revolucijom“, a možda se čak i kosovska kolona pojavi iza neke krivine. I nešto novo će morati da se izmisli, jednako besmisleno i otužno.
