Verwandschafrswahl (izbor po srodnosti) tehnički je termin koji je iz nemačkog ušao u sve kulturno zaokružene svetske jezike. On izražava zakonitost po kojoj se elementi jednog relativno heterogenog skupa entiteta grupišu u manje podskupove tako što se između njih minimizira distanca po prikladno konstruisanom agregatnom obeležju koje predstavlja osnov za datu klasifikaciju.
U svaki od proisteklih podskupova ulaze entiteti koji su po određenom, za svaku priliku specifikovanom indikatoru, međusobno najmanje udaljeni. Stvar je mnogo jednostavnija nego što to na prvi pogled izgleda na osnovu upravo formulisane apstraktne definicije.
Kad se jedna kolekcija manje ili više heterogenih etiteta ima razdeliti na određeni broj podgrupa, s tim da razlike između jedinica unutar tih podgrupa budu što manje, prirodno je da jedinice po tako definisanim grupama budu što sličnije. To je u skladu sa prastarim uvidom da se u pomenutoj podeli osnovnog skupa unutar pojedinih delova moraju naći jedinice koje su međusobno najsličnije. Ta iskustvena spoznaja sa logičnom i lako sagledivom teorijskom osnovom našla je svoju artikulaciju i u brojnim narodnim poslovicama. Odgovarajuća izreka na engleskom jeziku jeste The same feather flocks together, na latinskom je to dobro poznata sentencija Similis simili gaudet, a i na našem jeziku našla se jedna koja deluje kao doslovni prevod engleske poslovice Svaka ptica svome jatu leti. Od te ideje nisu daleko ni one Našla vreća zakrpu ili Nađe lonac svoj poklopac.
Kad je reč o političkim sistemima, dobro je poznato da je naš sistem poodavno prepoznat kao autoritaran, a kao paradigmatičan primer autokratičnosti generalno se uzima Hitlerov nacionalsocijalistički, u našim krugovima bolje poznat pod ne baš adekvatnim nazivom fašistički sistem. Sama se sobom stoga nameće ideja da bi između ta dva sistema mogla, pa i morala, da se ukaže i otkrije lako uočljiva sličnost. Jer, autoritarnost je ono po čemu se nedemokratski sistemi prvenstveno prepoznaju, pa bi silno iznenadilo odsustvo sličnosti između nacionalsocijalističkog sistema i ovog pod kojim stoički mnoge jade podnosimo već po zlu pamćenih trinaest godina. Komparacija dvaju sistema nameće se kao retka i zanimljiva šansa da bolje upoznamo i temeljnije razumemo ovaj sistem koji samo što nam glave nije došao. U stvari, neki od nas, zbog učinaka toga sistema, ni glave nisu sačuvali.
Kako je nastao ovaj zloćudni tekst
Malignitet u naslovu ovog odeljka neposredan je odraz okolnosti da se u tekstu formuliše, a potom obrazlaže bogohulna ideja da naš aktuelni politički sistem, tako neodoljivo prožet odavno preovladavšim radikalsko-socijalističkim duhom, poseduje upadljive sličnosti, i to do nivoa da se doživljava kao njegov klon, sa sistemom nacionalsocijalizma. To je sistem koji je u pomenutom domaćem žargonu pogrešno nazvanog fašizam, i to upravo onakav kako ga je Adolf Hitler predstavio u svom programskom spisu Mein Kampf, a potom ga sa iznenađujućom doslednošću i praktično realizovao.
Kako je nagovešteno u prethodnom odeljku to baš i ne mora da se doživi kao preterano iznenađujuće. Autokratije su bliski rođaci iz jedne usko definisane porodice, pa su ti srodnici bezmalo slični kao jaje jajetu. Parafrazirajući prvu rečenicu iz Tolstojeve Ane Karenjine, svi autokratski sistemi međusobno su slični, a liberalni sistemi, zasnovani na pravima i slobodama pojedinaca i tvrdo oslonjeni na vladavinu prava, bogato su iznijansirani i široko izdiferencirani. Ni to nije iznenađujuće, jer sloboda kao definiciona karakteristika liberalnih sistema ostavlja širok prostor za varijacije i podešavanja i podrazumeva daleko bolje prilagođavanje oporim životnim datostima. Utvrđivanje neočekivano bliske srodnosti između autokratskih aranžmana, pa još i bliskosti našeg političkog ustrojstva onom davno osvedočenom Hitlerovom, moglo bi da deluje kao zaprepašćujuće šokantno, pa je stoga možda prikladno da se u najkraćem izloži istorijat tog mog, za neke možda baš sablažnjivog poduhvata.
Vremena su drukčija, a ni sam Vučić nije pribavio moć dovoljnu da ukine stranke i donese zakone koji bi onemogućili svaku kritiku obogotvorenog vođe. Umesto toga morao je da se pomiri sa postojanjem kakvih-takvih opozicionih stranaka i zakona, koji bi, da se uredno primenjuju, u zemlji uspostavili pre neki oblik demokratije nego autokratski oblik vladavine
Slučaj je hteo da se rodim, a potom i celu mladost provedem u vrlo siromašnoj porodici. Prvih jedanaest godina proveo sam u doslovno najsiromašnijoj porodici zabačenog kordunaškog sela, a ostalih četrnaest godina porodica je provodila u severnoj Bačkoj kao napoličarsko domaćinstvo. To znači da u tom drugom, bačkom periodu nije posedovala nijedan kvadratni pedalj sopstvene zemlje i da je, po logici jedne verovatno srednjovekovne institucije, radila tuđu zemlju s tim da se sve što na njoj bude proizvedeno, sa vlasnikom deli popola. U toj ljutoj sirotinji odškolovao sam se kroz celu nižu i višu gimnaziju, kako je već bilo uređeno u tadašnjem školskom sistemu, a da nisam posedovao nijednu knjigu niti udžbenik. Nije se imalo!
Tako je rođena moja neutoljiva glad za knjigama. Kad sam završio fakultet i došao do prvog redovnog dohotka, strasno sam se bacio na nabavke knjiga i kupovinu štampanih materijala u svim formama. Strast pribavljanja knjiga držala me je celog života, sve do dan danas, do druge polovine devete decenije.
Naknadne lekcije iz davno pročitane knjige
Iz tog traganja za knigama i njihovog akumuliranja proisteklo je jedno iskustvo – zbog čega se i vraćam na tu glad za štampanim materijalom – koje bi za psihologe moglo da bude zanimljivo kao studija slučaja iz domena učenja i pamćenja. Kad se pribavi toliko mnogo knjiga i kad se njima prepuni stan u Beogradu, roditeljska kuća, nasleđena i delom otkupljena u Somboru i prostrana kancelarija na univerzitetu u Novom Beogradu gde sam penzionisan, onda je valjda prirodno da se mnoge od tako prikupljenih knjiga i zaborave.
Tako sam u leto 2024. uzeo da prebiram bogato popunjene police u četiri prostorije somborske kuće. Kakva serija divnih iznenađenja! Iz slučaja u slučaj, otkrivao sam uzbudljivo korisne knjige za koje uopšte nisam bio svestan da ih posedujem. Bilo je to kao da sam nasledio bibilioteku nekog drugog čoveka, ali čoveka koji ima moj ukus i koji mi zavešta knjige kakve baš i sam želim da imam. U tom moru različitih knjiga i silnih iznenađenja povodom njihovog pronalaženja naletim i na srpski prevod Hitlerovog programskog spisa Mein Kampf (Zrenjanin: Ekopres, 2001. prevod R. Smiljanić, u daljem tekstu MK). Kakvo iznenađenje! Dan pre toga u pamćenju mi nije bilo ništa više od puke činjenice da takav prevod zaista postoji.
Prošlog leta, prebirajući popunjene police u četiri prostorije somborske kuće, u moru različitih knjiga i silnih iznenađenja povodom njihovog pronalaženja naletim i na srpski prevod Hitlerovog programskog spisa Mein Kampf. Kakvo iznenađenje! Dan pre toga u pamćenju mi nije bilo ništa više od puke činjenice da takav prevod zaista postoji
Ali, to nije bio kraj iznenađenju. Kad sam otvorio knjigu, vidim da je sva prepunjena marginalijama i posebno unesenim primedbama. Ispada da se može detaljno proučiti knjiga a zatim zaboraviti ne samo da je čitana nego čak i da se poseduje i, štaviše, da je držana ne prilično pristupačnom i vidnom mestu.
Dalje iznenađenje – eto svojevrsne nadgradnje na studiju slučaja iz psihologije učenja i pamćenja – sinulo je kad sam pregledao odgovarajuće beleške. U beleškama nije, doduše, bilo naznake o bliskosti ovdašnjeg političkog sistema sa Hitlerovim, ali su mi one dale inspiraciju za ideju sličnosti, pa je tako generisan impuls za pisanje ovog bogohulnog teksta. Očigledno je da u vreme čitanja ove knjige još nije bilo prikupljeno dovoljno oporih iskustava življenja u autokratskom sistemu, trebalo je da se radikali presvuku u naprednjake, da zatim prođe debelih dvanaest godina njihove vladavine, pa da se čaša žuči konačno prelije i potre tanušne tragove prethodne čaše meda, u meri u kojoj je takvih tragova uopšte i bilo.
U beleškama, kada sam prvi put čitao knjigu, nije bilo naznaka o bliskosti ovdašnjeg političkog sistema sa Hitlerovim. Očigledno je da u to vreme još nije bilo dovoljno oporih iskustava življenja u autokratskom sistemu, trebalo je da se radikali presvuku u naprednjake i da se tokom njihove vladavine čaša žuči konačno prelije
Tako je najzad okončan put do dela teksta u kom se obrazlaže da nam je politički sistem iznenađujuće sličan hitlerovskom nacionalsocijalizmu. To obrazlaganje može da bude relativno kratko jer su detalji koji sugerišu bliskost dvaju sistema tako markantni da se daju opisati sa nipošto preteranim fondom reči.
Teneljne sličnosti i drugostepene razlike
Kad se u autoritarnim sistemima politička moć na dominantnoj tački, na vrhu vladajuće piramide, nagomila preko određene visoke granice, specifične i različito locirane u reznim prilikama i političkim konstelacijama, uobičajeno je i opšteprihvaćeno da se nazovu autokratskim. Za prepoznavanje autokratija postoji jedan jednostavan a vrlo precizan i uverljiv test. On se sastoji u dijagnostikovanju ključne ličnosti u datom sistemu i proveravanju njegove moći i akcionog radijusa njegovog delovanja. Ako se bez rizika ustanovi da ključne odluke u sistemu donosi jedna jedina osoba, odgovarajući sistem može se bez kognitivnog rizika okvalifikovati kao autokratski, s tim što manje ili više opravdano koristimo hipokoristik autoritarni. Ovim testom lako se utvrđuje da su autokratski bili i Hitlerov (u daljem tekstu H) i naš aktuelni sistem, vođen i oblikovan tokom dugih minulih 13 godina (u daljem tekstu AV).
Za prepoznavanje autokratija postoji jednostavan a vrlo precizan i uverljiv test, kojim se lako utvrđuje da su autokratski bili i Hitlerov i naš aktuelni sistem, vođen i oblikovan tokom dugih minulih 13 godina, a na čijem je čelu Aleksandar Vučić
U daljem razmatranju svaki sistem se detaljnije da okarakterisati razmatranjem njegovih strukturnih i funkcionalnih svojstava. Struktura se u ovom kontekstu definiše kao skupina upravljačkih nivoa u vladajućoj hijerarhijskoj piramidi te kao odnos između tih nivoa u smislu nadređenosti i podređenosti. Funkcionalni aspekt odnosi se na distribuciju ovlašćenja za donošenje odluka i na mogući odnos između tih odluka, posebno na determinantna svojstva pojedinih odluka u odnosu na druge odluke koje se donose u sistemu. I za nacionalsocijalistički sistem, neodgodivo povezivan sa H, i za naš sadašnji sistem, kojim bez prikladnih institucionalnih ograničenja upravlja AV, primenom pomenutog testa smesta se ustanovljava da su autokratski.
Kad je reč o autokratskom karakteru sistema, H je, može se komotno reći, eksplicitan i na svoj način pošten. On u knjizi Mein Kampf na mnogo načina, uz očigledna ponavljanja koja ga ne legitimišu kao dobrog pisca, iznosi svoje maksimalne antipatije prema demokratiji. Njegov početni argument protiv demokratije sastoji se u snažnom isticanju niskog intelektualnog nivoa masa i njihovoj nesposobnosti da razumeju krupna društvena i politička pitanja o kojima bi odlučivale. Najeksplicitniji je H kad kaže da su Nemci glupi i da bi opšte pravo glasa predstavljalo veliki institucionalni promašaj.
U svom programskom spisu H detaljno analizira slabosti demokratije i parlamentarizma. Tu se potrudio da argumentovano raspravi slabosti kolektivnog odlučivanja. Glavni argument u kritici demokratije i parlamentarizma je rezonovanje koje može da se svede na poznati efekat brodskog konvoja, iako on tu metaforu, naravno, ne koristi. Članovi kolektivnog demokratski uređenog tela po njemu su kao brodovi u konvoju; oni su izdiferencirani po kreativnosti i moći pronicanja u strukturu složenih problema: celina ne može da se rastavi i nivo odlučivanja određuje prema najmanje sposobnom, kao što najsporiji brod opredeljuje brzinu konvoja kao celine.
Glavni argument u Hitlerovoj kritici demokratije i parlamentarizma je rezonovanje koje može da se svede na poznati efekat brodskog konvoja, koji se svodi na to da najsporiji brod opredeljuje brzinu konvoja kao celine
On dalje govori o ogromnom naporu, trošku i vremenu koje se utroši na kortešovanje i izbornu propagandu, o opširnim raspravama i dangubi prilikom objašnjavanja brojnih programskih elemenata manje obrazovanim i manje inteligentnim članovima demokratskog kvoruma, o političkoj trgovini koja rezultuje u prihvatanju manje racionalnih rešenja na jednom mestu za slično podržavanje inferiornih rešenja na nekom drugom mestu, o otvorenoj korupciji i sličnim poravnavajućim kombinacijama u stilu quid pro quo.
A da je tih kombinacija bilo na odmet najbolje se vidi po žestokoj kampanji hapšenja koja je punila medije na prelazu iz februara u mart. Vlast zaboravlja da tako velik broj korupcionih delikata nije mogao biti stvoren preko noći, nego se kumulirao kroz poveći niz godina. Šta je povodom korupcije vlast radila sve to vreme, u vreme kad je njena propaganda grmela da u Srbiji med i mleko teku na svim poljima, podrazumevajući i ovo?
U vreme H-a nije bilo pravog pandana koji bi mu odgovorio da je misao jednog čoveka odveć uska i ograničena da bi na pravi način pronikla u spoznajne enigme krupnih društvenih problema i da do zadovoljavajuće aproksomacije istine može doći samo putem kolektivnih intelektualnih pregnuća sposobnih da generišu procese poželjne konvergencije ka rešanjima koja možda i neć biti baš optimalna, ali će biti zadovoljavajuća i sistem neće izlagati generalnim katastrofama. Ovde nije mesto za polemiku sa H-ovim hipercentrističkim koncepcijama nego je dovoljno, više radi podsećanja lokalnih autoritaraca, ukazati na njegovu sudbinu i sudbinu zemlje kojoj je naneo najveći u istoriji zabeleženi poraz.
Da je korupcionaških kombinacija bilo na odmet najbolje se videlo po žestokoj kampanji hapšenja na prelazu iz februara u mart. Vlast zaboravlja da tako velik broj korupcionih delikata nije mogao biti stvoren preko noći, nego se kumulirao kroz poveći niz godina. Šta je vlast radila sve to vreme, kad je njena propaganda grmela da u Srbiji med i mleko teku na svim poljima
AV nije, poput H, demokratiju mogao da izloži sličnoj razarajućoj kritici. Vremena su drukčija, a ni sam on nije pribavio moć približnu onoj koju je akumulirao H – nije mogao da ukine stranke niti da donese zakone koji bi onemogućili svaku kritiku obogotvorenog vođe. Umesto toga on je morao da se pomiri i sa postojanjem kakvih-takvih opozicionih stranaka i sa Ustavom i opsežnim zakonodavstvom koje nije uvek baš loše izoblikovano i koje bi, da se uredno primenjivalo, u zemlji uspostavilo pre neki oblik demokratije nego autokratski oblik vladavine kakav smo u (ne)prilici da konstatujemo i podnosimo danas.
Sledeće nedelje: Paramilitarne formacije kao udarni odredi dvojice vođa
GLOSE
