„Kao društvo smo na istom mestu gde smo bili i pre deset godina. Flagrantna kršenja Ustava traju od 14. marta 2015. kada je podignut helikopter da spasi dete, a pilotu Omeru Mehiću nije dozvoljeno da sleti na bezbedno mesto, nego su ga primorali da ide na Surčin. Tada je izgubljeno sedam života, a mi nismo reagovali. Tada je bio trenutak, jer je režim tek puštao korenje, da se taj korov iščupa bez većih problema. Ne bi uopšte bilo neophodno ovoliko ljudi na ulici. Da su tada izašli samo Beograđani, režim bi pao. Zašto? Zato što je čelnik tog režima kazao da ne da dvojicu ministara (Zlatibor Lončar i Bratislav Gašić, prim. aut.) koji su išli da se fotografišu sa spasenim detetom. Sve to je moralo da se završi na drugi način i sada bismo bili mnogo srećnije društvo“, kaže Jovo Bakić, sociolog i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. On u intervjuu za Radar naglašava da smo dopustili korenitu, dubinsku kriminalizaciju države i društva i da je sada sve mnogo teže. „Ono što nam je nada jesu studenti koji su probudili opštu solidarnost i to je najvažniji rezultat dosadašnjih protesta. U okviru toga, ističem nekad postojeću, pa decenijama zaboravljenu i sada nanovo otkrivenu solidarnost između pravoslavaca, muslimana i neverujućih. To je nešto što se ne može preceniti, jer omogućava da u budućnosti postanemo otvoreno društvo solidarnih i trpeljivih ličnosti koje ceni ljudske kvalitete više od etničke ili konfesionalne pripadnosti. Može se, štaviše, reći da smo mi postali društvo koje je blagodareći studentima i nepomeniku, koji za to ima neporecive zasluge, ujedinilo „četnike“ i „partizane“ prvi put nakon 1941. godine. Prisustvovao sam sceni kada se jedan moj drug s petokrakom na kapi slikao sa čovekom koji nosi kokardu. To je nešto što je, takođe, društvu potrebno. Bez obzira kom taboru pripadali naši đedovi, prošlost treba ostaviti istoričarima i sociolozima, a sadašnje generacije, ne gubeći nikako iz vida njene crne tačke (četničke pokolje nedužnog muslimanskog stanovništva i saradnju s okupatorom, ali i međusobna iživljavanja partizana i četnika prema suparničkim civilima, kao i komunističko neselektivno nasilje nakon rata), treba prevashodno da se bave budućnošću. Neophodno je da bude što manje neproduktivnih sukoba koji blokiraju rad na poboljšanju društva“, ističe Bakić.
Videli smo ogroman broj ljudi na ulicama Beograda, šta ih je izvelo na protest, osim studenata koji su probudili građane?
Mislim da su to nenormalne reakcije režima, činjenica da ovaj čovek ima potrebu da se obraća na dnevnom nivou, nekada i nekoliko puta u toku dana. I kada to traje 13 godina, to ljudima dojadi. Čak i da ste najpametniji čovek na svetu, što ovde nikako nije slučaj, nemate baš svakog dana nešto pametno da kažete. Posebna stvar je što je dobar deo društva svestan karaktera ovog režima. To nije samo činjenica da je bolestan čovek na njegovom čelu, već da je taj bolesnik do srži upleten u organizovani kriminal. Veze sa organizovanim kriminalom su počele da se uspostavljaju još 2013/14. godine i vremenom su postajale sve razgranatije.
Kada se srušio helikopter i izgubljeno sedam života, bio je trenutak da se izađe na ulice. Režim je tek puštao korenje i taj korov je mogao da se iščupa bez problema. Da su tada izašli samo Beograđani, režim bi pao
Mnogo se govori o upotrebi nekakvog zvučnog oružja koje je izazvalo paniku i zdravstvene tegobe kod građana. Šta nam to govori o namerama vlasti?
Režim je spreman na sve. Upotreba tog oružja je trebalo da izazove psihičke traume i fizičke ozlede kod građana. Sve je tu nenormalno – počev od toga da je upotreba takvog oružja zabranjena, pa do toga da je ovaj čovek, koji ne ume da zine a da ne slaže, sada takođe slagao da ništa slično nije upotrebljeno. S tim u vezi, upotrebu „zvučnog topa“, kako su ga izričito i pre drugih nazvali visoki funkcioner SNS-a i advokat Dijane Hrkalović, kao i vlasnika Jovanjice Predraga Koluvije, Vladimir Đukanović i njegov prijatelj DJV, dok su na jednoj „televiziji“ proslavljali njegovo dejstvo nad ljudima tri minuta pred kraj petnaestominutnog odavanja pošte stradalima. Znate, u civilizovanim društvima se ne dira ni neprijatelj dok odaje počast žrtvi. Ovaj režim pak voli da srbuje, a primenjuje oružje prema Srbima dok odaju počast žrtvama režimske korupcije. To je poruka svima da će režim ići do kraja, da će biti spreman da puca na svoj narod. Postoji, međutim, jedna stvar koje on nije svestan, a to je činjenica da su policajci, ipak, pripadnici ovog naroda. Oni će vremenom shvatati (verujem da je većina i danas toga svesna), bar onaj deo koji nije upleten u kriminal, da ne mogu biti u istom redu sa nekim nabildovanim kriminalcima koji drže čekić u ruci, kao što se to desilo nekim žandarmima u subotu. Ubeđen sam da će se među policajcima sve više širiti uverenje da je to neodrživa pozicija. Oni će u nekom trenutku morati da se opredele – da li će biti u službi organizovanog kriminala koji je oteo našu republiku ili će biti u službi naroda, kao što im zakon propisuje.
Dobar deo društva je svestan karaktera ove vlasti. To nije samo činjenica da je bolestan čovek na njenom čelu, već da je taj bolesni čovek do srži upleten u organizovani kriminal
U međuvremenu, dok policajci vagaju, šta je odgovor građana na spremnost vlasti da ide do kraja?
Treba i dalje uporno pritiskati. I to na isti način na koji su studenti radili, ali bez ovih marševa, jer ih je to mnogo iscrpelo. Studentima treba nekoliko dana da se oporave i od marševa i od uzbuđenja koja su doživeli. Zaprepašćujući snimci upotrebe zabranjenog oružja – i to tokom odavanja počasti žrtvama režima – jasno govore da se ne sme stati. Istovremeno, mi stariji ne treba svojom nervozom da ih opterećujemo. Treba da ih podržimo, posebno oni koji do sada nisu stupali u štrajk. Studenti stalno pozivaju u opšti štrajk. Ako nije bilo gradskog saobraćaja 15. marta, zašto 5.500 zaposlenih radnika u GSP ne bi obustavili rad i tokom radnih dana? Kao što profesore u gimnazijama nema ko da zameni, isto tako ni njih nema ko da zameni. Ne mogu se uvesti svi vozači iz Šri Lanke ili Nepala… Ako GSP ne radi, kako da drugi dođu do svojih radnih mesta? Zar ne treba da svi obustavimo rad dok kriminalce ne najurimo tamo gde im je mesto?
Vučić je, između ostalo, rekao da je održan veliki skup i da je vlast razumela da mora da se menja. Kako bi ta promena mogla da izgleda?
Ako se vlast promeni, biće to nagore, jer ona stara izreka, koju je narod prihvatio od Valtazara Bogišića – „što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi“ – važi i za ovaj režim. On je već zao i može se samo dodatno prozliti i to treba očekivati, ali i sprečiti. U tom smislu, treba da pripremimo odgovore na dalja kršenja i zloupotrebe zakona.
Studenti stalno pozivaju u generalni štrajk. Ako nije bilo gradskog saobraćaja 15. marta, zašto tih 5.500 zaposlenih radnika u GSP ne bi obustavili rad i tokom radnih dana? Kao što profesore u gimnazijama nema ko da zameni, tako ni njih nema ko da zameni
Da li je generalni štrajk jedini odgovor?
Generalni štrajk bi mogao da ubrza procese i zato je on bitan. Drugi mehanizmi su različiti oblici građanske neposlušnosti i periodične demonstracije u svim varošima Srbije, pa i veće demonstracije, po uzoru na ove od 15. marta, na svakih mesec dana.
Rekli ste, takođe, da vreme ne radi za vlast. Šta ste tačno pod tim podrazumevali?
Ovo je već trinaesta godina kako trpimo ovaj nerazumni, autoritarni, kriminalni i nenarodni režim. Ljudi se zasite i dobre vlasti koja toliko traje. A kriminalizovanog režima, kakav je ovaj, većini je zaista dosta. Samo oni koji imaju direktne koristi ili su ucenjeni, mogu da budu za takav režim. Nezavisni građani ne mogu podržavati nešto što je protivno opštem interesu, jer tako rade protiv sebe samih. Režim je sve uradio da 15. marta „odsvira kraj“, kako je njegov čelnik obećavao pre protesta. Jasno je da se i sada prevario. Metaforično govoreći, trinaestogodišnja govedina je matora, tvrda i žilava, pa ipak skoro skuvana. No, i dalje nije za jelo. Ona mora da se dinsta dok se sasvim ne raspadne.
Ključno pitanje je šta dalje? U kontaktu ste sa studentima, možemo li bar naslutiti njihov sledeći potez i da li su marševi iscrpljen model protesta?
Na njihovom mestu ne bih više ulazio u marševe. Nekima sa kojima sam u kontaktu i ranije sam savetovao da se ne iscrpljuju. Nisu poslušali, ali efekat tih marševa je izuzetno jak, jer su ljudi po Srbiji videli studente sa najrazličitijih univerziteta kako špartaju varošicama i selima i shvatili da su to njihova deca. Videli su krvave noge i ogromnu žrtvu i upravo je to podiglo svest mnogih ljudi i pomoglo im da shvate šta se u zemlji zbiva. Studentske akcije ne moraju da budu tako česte kao što su do sada bile, bitno je da im se pridružuju iskusniji ljudi, koji će krenuti u opšti štrajk i priključivati se njihovim akcijama. Ne možemo očekivati da studenti reše sve društvene probleme. To je nemoguće, studenti su već mnogo uradili. Čak i da sad stanu, oni su već uradili izuzetan posao. Sad je red da se mi stariji, koji smo devedesetih bili protiv autoritarnog režima, prisetimo šta smo radili. Nismo više tako mladi, ali nekad je iskustvo najbolji učitelj. Potrebno je da zajedno s ovom pametnom omladinom radimo dalje i dinstamo tu govedinu.
Ostao je utisak da protest u Beogradu nije imao finale, jer je prekinut tim zvučnim udarom…
Studenti su morali onako da reaguju, jer je ključna stvar bila da se izbegnu sukobi koje je režim planirao. On je sve uradio da dođe do sukoba, a studenti da do njih ne dođe. I uspeli su u tome. Treba naglasiti da su studentima u održavanju reda pomagali bivši pripadnici 63. padobranske jedinice, 72. specijalne brigade, kao i Vojne policije. Bilo ih je preko 700. Oni su savladali i predali policiji pojedine režimske kriminalce, huljašiste, koji su pokušali da izazovu sukobe. Kad ste u prvim redovima postoji mogućnost da dobijete udarce po glavi (režim je planski namenio sredstva za to). Svesno su preuzeli rizik i neizmerno pomogli studentima u održavanju reda, kao i bajkeri. Na taj način su osujetili zločinačke planove režima, pa zavređuju zahvalnost svih učesnika u protestu.
Da li ste očekivali da studenti na protestu iznesu peti zahtev, formiranje privremene vlade, na primer?
Nisam. U kontaktu sam sa njima i oni to uopšte nisu planirali. Ne znamo šta će biti u budućnosti, ali to nije bila namera. Oni dosledno insistiraju na poštovanju svojih zahteva. Naravno, prvi zahtev čelnici režima ne mogu da ispune, jer bi morali sami sebe da hapse. No, bolje bi im bilo da tako i urade, nego da ih narod juri po ulicama. Stoga je u njihovom najboljem interesu da se sami predaju i produže nakon pravednog suđenja u Zabelu. Ako budu istrajavali na stavu da im je vlast draža od svega, svakako će doći u vrlo nezavidnu, a možda i bezizlaznu situaciju.
Znamo da prvi zahtev neće nikad biti ispunjen, jer bi u tom slučaju čelnici režima morali sami sebe da hapse. Bolje bi im bilo da tako i urade, nego da ih narod juri po ulicama
Nije u pitanju samo opstanak na vlasti, već i mogućnost odlaska na dugogodišnju robiju i lukrativni poslovi poput Ekspa?
Ako se protesti nastave, a verujem da hoće, neće biti Ekspa. Nastavak krađe milijardi evra od naroda, kojega su ionako već preko svake mere zadužili, biće tako sprečen. I to će biti sledeći pozitivan rezultat protesta. Žurba, nestrpljenje, nervoza, kriminalni i zvučni udari režima su, između ostalog, izazvani i svešću da će nastavak protesta značiti i kraj Ekspa. Kada je shvatio da za njega vezane kriminogene strukture nisu uspele da izazovu sukobe, nepomenik je posegao za „zvučnim topom“, kako ga nazvaše njegovi najbliži saradnici. Blokada radova u sklopu Ekspa bila bi, u tom kontekstu, vrlo poželjna, ali to treba da rade stariji. Studenti uopšte ne moraju u tome da učestvuju, osim ako ne žele da se pridruže kao građani. Mada mislim da će i oni koji su ovlastili režim da organizuje Ekspo, shvatiti da ovdašnji kolonijalni upravnici to nisu u stanju da realizuju. Ne možete imati Ekspo, ako iz dana u dan imate brojne ljude na ulici.
Očekujete li da će sami studenti politički artikulisati sopstvene zahteve. Oni nisu stranački, ali jesu politički?
Neka oni sami odluče šta će. Na početku sam im rekao da su zahtevi sjajni, baš zato što ovaj prvi ne može da bude ispunjen, uz savet da nikako ne proširuju listu zahteva. U međuvremenu smo svi zajedno doživeli dosta toga i sada je verovatno već vreme da se razmišlja o političkoj artikulaciji, ali bih to prepustio njima. Ako žele da me pitaju, reći ću im šta mislim.
Da li kod studenata postoji svest da se približava to vreme?
Kod nekih da, kod nekih ne. Studentski plenumi su vrlo raznorodni. Razlog verovatno leži u činjenici da se bave različitim disciplinama. Tu postoje ogromne razlike – FDU je jedan svet, Filozofski fakultet je drugi, Mašinski i ETF treći, Pravni i Fakultet političkih nauka su četvrti. Oni su do sada te razlike uspevali izvanredno da prevazilaze i donose uravnotežene odluke koje su ne samo u njihovom najboljem interesu, već i u interesu čitavog društva. Oni će svakako razmišljati o artikulaciji, a šta će odlučiti, to se u ovom trenutku ne zna.
Gde u svemu ovome vidite ulogu opozicije?
Nezahvalno je, pa možda i nekorektno s obzirom na njenu slabost, o opoziciji sa strane govoriti, a nezahvalno je i voditi stranke.
Ima li opozicija taj uski koridor kojim bi mogla da dođe do studenata?
Verovatno postoji, u opoziciji ima čestitih i pametnih ljudi, ali ima i onih koji su saradnici režima, krupnog kapitala i velikih sila. Neretko je, zapravo, reč o režimskoj opoziciji. Očekivati nešto od njih nije realno. Ključno je da ne smetaju i uglavnom do sada to nisu radili; već to je odlična stvar. Kada dođe do slobodnih izbora, imaće dovoljno vremena da se organizuju. Njihov susret sa studentima za sada je moguć na ulici. Siguran sam da je 15. marta bilo mnogo ljudi iz stranaka opozicije na protestu. To su situacije kada smo svi zajedno i kada treba da budemo zajedno.
Kada vlast vidi onoliki broj ljudi na ulicama, možete li da pretpostavite šta je plan, pre svega, Aleksandra Vučića?
U njegovu glavu je nemoguće ući, a nije ni preporučljivo. Ipak, jasno je da će uraditi sve da prekine studentske proteste. Jer ako se protesti nastave nema Ekspa, a to mu je prioritet. Nije ga briga što su studenti izgubili mesece nastave, on će za to optuživati profesore. A jedini krivac je on. Nikada studenti ne ustaju bez razloga. Ko god ima dovoljno godina i živi u Srbiji zna da se oni bune u izuzetno kritičnim trenucima. Kada sam bio student 1992, ustali smo jer je bilo jasno da nam sleduju sankcije Ujedinjenih nacija. I tad su mladi i obrazovani ljudi bili pametni. Ustali smo jer smo znali šta znače sankcije. Kasnije smo svi to bolno na svojoj koži osetili. Studenti su, takođe, ustali 1996. i 1997. godine, kada su pokradeni lokalni izbori širom Srbije. I sada, zbog toga što je organizovani kriminal zarobio državu i kriminalizovao čitavo društvo. Ova tri slučaja pokazuju da studenti ustaju kada je sam opstanak države i društva doveden pod znak pitanja. Na isti način, kada ste videli da prosvetni radnici u ovom broju štrajkuju? Pa oni boluju što ne drže nastavu, ali ne mogu više da izdrže brojna poniženja kojima su podvrgnuti. Većina roditelja ih podržava, pa iako strahuje za obrazovanje svoje dece, a potonja, naročito manja, neretko plaču što ne idu u školu, jer vole svoje učiteljice, kao i drugarice i drugove. No, svi su svesni da je jedini krivac za studentske proteste i sve druge negativne posledice onaj koji je još u gimnazijskim danima dobio nadimak hulja i koji taj nadimak, sistematskom saradnjom s organizovanim kriminalom, potvrđuje iz dana u dan tokom ovih 13 godina.
Rasplet može biti samo jedan, to je pad režima. Pitanje je samo vremena i načina, a to je nemoguće predvideti. Kad imate čoveka koji ne razmišlja sasvim racionalno, ne možete ni sagledati šta će on da uradi
Možemo li da naslutimo rasplet ove ogromne krize?
Rasplet može biti samo jedan, a to je pad režima. Pitanje je samo vremena, načina i cene njegovog obaranja, što je nemoguće predvideti. Kad imate čoveka koji ne razmišlja sasvim racionalno, ne možete ni sagledati šta će on da uradi. Ipak, dobro je da neki međunarodni činioci oprezno preispituju podršku režimu. Tu mislim na Evropsku uniju, pa i na Rusku Federaciju. Do sada nije bilo podrške sa bilo koje strane. Kao što je režim nesposoban da uvidi posledice ovolikog broja ljudi na ulici, tako je EU, uz sve svoje ogromne mane, pokazala da je, ipak, kadra da uvidi na čijoj strani je budućnost. Oni još nisu napustili nepomenika, iako odlično znaju da je to jedna rđa, ali su ga dosad podržavali, jer je savršeno odgovarao interesima njihovih kompanija i geopolitičkim interesima njihovih država, pa i ličnim interesima nekih od njih (potonje je slučaj i sada s Trampovom administracijom). Uistinu, to je primer obojenog režima, koji rasprodaje narod i zemlju svima zainteresovanima. Sada ga, možda, postepeno napuštaju, pošto im postaje jasno da niti može da obezbedi stabilnost u njihovom dvorištu niti da izađe iz višemesečne borbe kao pobednik, jer protiv sebe ima em kompletnu akademsku, prosvetnu i kulturnu scenu Srbije, em neviđen broj protivnika na ulici. Uz sve to, kapitalistička oligarhija – kako u EU tako u Ruskoj Federaciji – nikako ne bi želela da se ideje neposredne demokratije prošire iz Srbije, a s trajanjem borbe raste verovatnoća da se to dogodi.
