U utorak 27. februara, u popodnevnim časovima je postao dostupan Završni izveštaj ODIHR-a (Office for Democratic Institutions and Human Rights) o srpskim izborima od 17. decembra. Već u Izvršnom sažetku (Executive Summary) Završnog izveštaja stoji da su „ograničeni mehanizmi za efikasno ispitivanje Jedinstvenog biračkog spiska (JBS) i odsustvo detaljnih podataka o promenama u stalnim i privremenim registracijama, kao i tvrdnje o brojnim preminulim osobama koje ostaju u registru i tvrdnje o masovnoj migraciji birača u vezi sa lokalnim izborima značajno narušili poverenje javnosti u tačnost JBS-a. To ograničeno poverenje je dodatno pogoršano nedostatkom sveobuhvatnog odgovora vlasti na ove zabrinutosti. Prethodna preporuka ODIHR-a da se izvrši potpuna revizija JBS nije sprovedena, što su vlasti pripisale zakonskim ograničenjima u vezi sa privatnošću ličnih podataka.“
U pasusu dalje se kaže: „Sveukupnu prigušenu kampanju, kojom je dominirao aktuelni predsednik, karakterisala je jača polarizacija, agresivna retorika, lična diskreditacija, verbalno zlostavljanje i zapaljivi jezik. Sloboda izražavanja i okupljanja je generalno poštovana u kampanji, a izbori su biračima ponudili izbor između istinskih političkih alternativa. Ipak, slučajevi pritiska na zaposlene u javnom sektoru, zloupotreba javnih resursa i šeme za podsticanje birača izazvali su zabrinutost u pogledu sposobnosti birača da naprave izbor bez nepotrebnog pritiska. Ove prakse, pored nekih izazova u pristupu javnim mestima za opoziciju, nagnule su teren i zamaglile granicu između države i stranke, što je u suprotnosti sa međunarodnim standardima i paragrafom 5.4 Kopenhagenskog dokumenta OEBS-a iz 1990. godine.“
Kritički nastrojeni mediji su u neutralnom tonu izvestili o sadržaju Završnog izveštaja, navodeći još i komentare opozicionih lidera o tome da su njime potvrđene velike izborne neregularnosti. S druge strane, kao po komandi, svi mediji bliski režimu Aleksandra Vučića su u razmaku od par sati izbacili vest sa gotovo identičnim naslovom – „Izveštaj ODIHR stavio tačku na malverzacije opozicije. Izbori bili regularni.“ Već tada je postalo jasno da će to biti narativ koji će u narednim danima eksploatisati kako elektronski mediji s nacionalnom pokrivenošću, tako i svi nosioci vlasti. Tako na primeru medijskog pokrivanja Završnog izveštaja svakom neupućenom u srpske prilike postaje jasno zašto ODIHR na jednom mestu kaže: „Uprkos velikom broju medija, različitost pogleda ograničena je značajnom polarizacijom, preovlađujućom autocenzurom među novinarima i snažnim uticajem vlade na većinu medija.“
U Srbiji nema javnog mnjenja, jer je javnost raspolućena, pa nema ni zajedničke, a još manje prosvećene refleksije o najbitnijim društvenim pitanjima
U najkraćem, srpska javnost je fatalno raspolućena. Znaci te raspolućenosti su sveprisutni i očigledni. Za početak, teško da bi i došlo do pojave Radara da kritička orijentacija NIN-a nije dovedena u pitanje postavljanjem novog rukovodstva te kuće i spremnošću predsednika Republike da se posle sedam godina odbijanja naprasno odazove na ekskluzivni intervju u predvečerje izbora u Srbiji. Nešto što bi u normalnim političkim prilikama bilo tumačeno kao stvar prestiža i uspeha jednog medija, u današnjoj Srbiji je, ne bez osnova, doživljeno kao korak ka pretrčavanju na „drugu stranu“. Iz istog razloga, nad novom redakcijom NIN-a visi sumnja za potencijalnu autocenzuru i „povlačenje ručne“ u odnosu na aktuelnu vlast, iako sadržaji prvih štampanih brojeva i onlajn portala na to ne upućuju. Ipak, kada novi glodur NIN-a kaže, „Istinito, i oštro prema svima … i da nas niko, ni vlast ni opozicija, niti bili ko treći, beskrupulozno ne pravi budalama“, od sumnjičavog čitaoca u današnjoj Srbiji na jednom portalu dobije sledeći komentar: „Meni zvuči kao da se NIN pozicionira kao neutralan, pa kao kritikuje i vlast i opoziciju. To možda može u uređenim zemljama, ovde je sve odavno polarizovano, kao u vesternima.“
REM, kao telo koje bi trebalo da se stara o tome da do te polarizacije ne dođe i da građani Republike Srbije budu istinito, potpuno i blagovremeno obavešteni o pitanjima od javnog značaja (Ustav, čl. 51), ne samo da ne vrši svoja zakonom poverena javna ovlašćenja, već je i aktivno uključeno u izgradnju režima informacione autokratije. Reč je o režimu koji se oslanja na propagandu, tako što šalje lažne i „frizirane“ poruke o svojoj političkoj umešnosti; cenzuru, tako što guši kritičke poruke nezavisnih medija; i kooptiranje, tako što potkupljuje negdašnju opozicionu elitu u zamenu za njihovo ćutanje. REM-ov „doprinos“ ustoličavanju informacione autokratije u Srbiji prevashodno se ogleda u ponovnom dodeljivanju nacionalnih frekvencija televizijama koje su neposredni zamajac režimske propagande. O zakonitosti te odluke REM-a dovoljno govori izvod iz obrazloženja, prema kojem će dobitnici frekvencija „u narednom periodu … raditi na zaštiti medijskog pluralizma i biti otvoreni za različita mišljenja, argumente i ideje u cilju podsticanja najšireg društvenog dijaloga i doprineti daljem unapređenju medijskih standarda u oblasti informisanja“. Svako iole upućen u rad tih medijskih kuća zna da je modus operandi tih televizijskih kuća sve suprotno od navedenog.
* * *
Čuveni austrijski teoretičar države i prava, Hans Kelzen, poručivao je da je „demokratija bez javnog mnjenja protivrečnost u izrazu“, a naš poznati akademik i filozof, Ljubomir Tadić, da je javno mnjenje „prosvećeni rezultat zajedničke i javne refleksije o osnovama društvenog uređenja”. U Srbiji nema javnog mnjenja, jer je javnost raspolućena, pa nema ni zajedničke, a još manje prosvećene refleksije o najbitnijim društvenim pitanjima. U odsustvu adekvatne regulatorne i kontrolne uloge REM-a, medij koji bi trebalo da deluje zaceljujuće na fatalnu raspolućenost srpskog javnog prostora jeste Radio-televizija Srbije, budući da je i zakonom definisana kao servis građana u funkciji ostvarivanja javnog interesa u oblasti informisanja. Glavni i odgovorni urednik Informativnog programa RTS-a svojevremeno je tvrdio da je dokaz da ta medijska kuća ostvaruje svoju ulogu javnog servisa to što su njome podjednako nezadovoljni i opozicija i Aleksandar Vučić.
Režim se oslanja na propagandu, tako što šalje lažne i „frizirane“ poruke o svojoj političkoj umešnosti; cenzuru, tako što guši kritičke poruke nezavisnih medija; i kooptiranje, tako što potkupljuje negdašnju opozicionu elitu u zamenu za njihovo ćutanje
Razlozi za Vučićevo nezadovoljstvo, međutim, potiču od toga što on kao reper poželjnog medijskog obrasca ima na umu Pink i Happy, pa u odnosu na taj standard RTS deluje kao osinje opoziciono gnezdo, jer mu se omakne da s vremena na vreme ugosti i nekoga s te strane političkog spektra. Da RTS, ipak, ne ostvaruje svoju zakonsku funkciju pokazuju svi nezavisni monitorinzi, uključujući i onaj ODIHR-ov vezan za izbore od 17. decembra, koji je pokazao „da je izveštavanje o predsedniku, iako nije bio kandidat, dominiralo u udarnim vestima“.
Izlazeći na sretenjskoj konferenciji za medije sa minimalnim uslovima za održavanje novih izbornih postupaka, ProGlas je kao jedan od dugoročno najvažnijih postavio onaj koji se tiče obezbeđivanja medijskog pluralizma, i to prevashodno na nacionalnom javnom servisu. U tom smislu je 23. februara podneo prigovor RTS-u zbog nekvalitetnog pružanja javne usluge informisanja građana uz zahtev da se u zakonskom roku od 30 dana ta usluga popravi. Ne dođe li do toga, ProGlas će pozvati građane na masovnu akciju slanja prigovora RTS-u. Kada institucije zakažu u zaštiti jedinstvenog javnog prostora, kao mesta na kojem se oblikuje suverena narodna volja na kojoj počiva ustavna demokratija, na građanima je da se izbore za taj prostor i za zajedničku i prosvećenu refleksiju o osnovama društvenog uređenja Srbije.
