piše Nikola Traživuk, doktorand na FPN u Beogradu
Januar 2026. ostaće upamćen kao mesec u kojem je mađarska višestranačka scena praktično prestala da postoji u obliku koji smo poznavali. U samo sedam dana, tri relevantne opozicione partije u Mađarskoj objavile su da se povlače sa izbora 2026. godine. Prvo su liberali opozicionog lidera sa prošlih parlamentarnih izbora, Petera Marki-Zaja, a onda i Momentum, još u junu prošle godine obznanili odluku o neučestvovanju na izborima, a zatim je usledio pravi stampedo:
LMP (Zeleni): Bernadet Bakoš je jasno poručila: „Ne želimo da ometamo smenu vlasti.“
Masodik reformkor: Gabor Vona, nekadašnji lider Jobika, priznao je da nema smisla rasipati glasove.
MEMO (Đerđ Gatjan): „Pokret koji je raspolagao milionima takođe se povukao.“
Najsimboličniji potez povukao je lider LMP, Peter Ungar, koji je objavio da potpuno napušta politiku i odlazi da radi u socijalnoj zaštiti dece.
Matematika žrtvovanja
Logika ovih partija je surova, ali poštena. Prema D’Ontovom sistemu (koji se koristi i u Srbiji), glasovi „bačeni“ na stranke koje ostanu ispod cenzusa direktno se prelivaju najjačoj listi. Njihov strah je da bi to opet mogao biti Orbanov Fides, iako on trenutno zaostaje u anketama za najjačom opozicionom listom. Mađarska opozicija je shvatila da njihovo insistiranje na sopstvenom programu i identitetu zapravo znači još četiri godine Orbanove vlasti. Takođe, svako usitnjavanje opozicije može dovesti do nepotrebnog rasipanja biračkog tela i sprečiti eventualno prvo mesto opoziciji na narednim izborima, čime bi se režimu poklonila psihološka prednost uprkos manjinskoj podršci. Umesto toga, oni su odlučili da postanu logistička podrška najjačem izazivaču, Peteru Mađaru i njegovoj partiji Tisa, bez traženja mesta na listi.
Da bi se razumela težina ove odluke, treba podsetiti da ove partije nisu marginalni pokreti. Momentum je u parlament ušao sa 10 poslanika, dok su LMP i partija Petera Marki-Zaja činili vitalni deo opozicionog bloka. Njihovo povlačenje znači svesno odricanje od državnih subvencija i parlamentarne vidljivosti zarad višeg cilja.
Mađarski bauk i porodični transferi
Posebno poglavlje ove drame ispisao je Ferenc Đurčanj, čovek koji je decenijama bio glavno „strašilo“ za Orbanove glasače i glavni argument vlasti da je svaka opozicija zapravo samo povratak na staro. Đurčanj je konačno povukao potez koji je godinama odbijao: podneo je ostavku na mesto predsednika Demokratske koalicije (DK) i objavio kraj aktivne karijere.
Međutim, ovaj čin nije prošao bez kontroverzi. Mesto predsednika stranke preuzela je njegova supruga, Klara Dobrev. Iako ona važi za obrazovanu i sposobnu političarku, javnost ovaj potez vidi kao pokušaj da se „promeni ambalaža, ali zadrži isti sadržaj“.
Mađarska opozicija je shvatila da njihovo insistiranje na sopstvenom programu zapravo znači još četiri godine Orbanove vlasti. Odlučili su da postanu logistička podrška najjačem izazivaču, Peteru Mađaru i njegovoj partiji Tisa, bez traženja mesta na listi
Ovo je direktna pouka za srpsku političku scenu – stvarna promena ne dolazi kozmetičkim povlačenjem lidera koji su postali prepreka. U Mađarskoj su tek pojava „trećeg čoveka“ (Petera Mađara) i potpuni nestanak sa scene onih koji su godinama bili Orbanova omiljena meta, omogućili opoziciji da izađe iz odbrambenog stava i sprovede potpunu dekontaminaciju opozicionog prostora od figura koje režim godinama koristi kao strašila za neodlučne birače.
Ključni faktor ovog preokreta je otpornost Petera Mađara na mašineriju blaćenja. Iako su kontrolisani mediji protiv njega upotrebili sve – od optužbi za nasilje do tvrdnji o „stranim plaćenicima“ – Mađar se pokazao kao „teflon“. U čemu je njegova tajna? Došao je „iznutra“, poznaje sistem i umesto da se brani u tabloidima, on je obišao svako selo u Mađarskoj. Dok su se stari opozicionari godinama pokušavali oprati od optužbi, Mađar je stvorio novu realnost na terenu, čineći režimsku propagandu smešnom. To je nateralo manje stranke da priznaju: on može ono što mi ne možemo.
„Teflon“ efekat
Dok Mađarska broji poslednje mesece do izbora 12. aprila, Srbija ima luksuz koji Mađari nisu imali: priliku – da posmatra kako ovaj vid borbe prolazi u praksi. Kod nas su aluzije kristalno jasne, a potreba za mađarskom matricom urgentna.
U tom kontekstu, Demokratska stranka se u poslednje vreme profiliše kao pozitivan izuzetak. Pokazala je spremnost da svoju infrastrukturu i resurse stavi u funkciju autentične nove energije u vidu studentskog pokreta, shvatajući da je uloga „starih partija“ danas da budu logistika pokretu koji jedini poseduje „teflon“ efekat na propagandu.
U sistemima sa zarobljenim institucijama i disproporcionalnim izbornim pravilima, opozicija ne pobeđuje širinom, već koncentracijom. Ko to odbije da prihvati, postaje objektivni saveznik vlasti
Međutim, ostatak srpske opozicije se i dalje grčevito opire, koristeći istu retoriku kao mađarski DK – da „birači neće imati za koga da glasaju“ ako se oni povuku. Istina je suprotna: propast samostalnih opozicionih lista na lokalnim izborima širom Srbije dokazuje da birači ne žele usitnjavanje. Nasuprot tome stoji masovnost studentskog pokreta koji obilazi svako selo i komunicira direktno sa narodom. Dok stara garda osporava studentske lidere kao „režimske“ ili „ideološki sumnjive“, birači u njima vide jedinu snagu koja nije ucenjena prošlošću.
Mađarska je naša laboratorija. Ako model svesnog povlačenja „starih“ u korist „novih“ sruši Orbana, srpska opozicija više neće imati izgovor za svoja „strašila“ i transfere moći. Ponekad se pobeđuje tako što se ne učestvuje kao akter, već kao podrška onima koji jedini mogu da donesu pobedu.
Pouka je jednostavna: u sistemima sa zarobljenim institucijama i disproporcionalnim izbornim pravilima, opozicija ne pobeđuje širinom, već koncentracijom. Ko to odbije da prihvati, postaje objektivni saveznik vlasti – bez obzira na namere.
