Predsednik Srbije Aleksandar Vučić povodom dobijanja izbornih rezultata u Kosjeriću i Zaječaru izjavio je da je zbog toga „ponosan“ i da čestita „svim ljudima u Srbiji koji su se suprotstavili i koji su uspešno pobedili obojenu revoluciju; koji su pobedili ogroman novac koji je ušao (u zemlju).“
„Šta mislite koliko je plaćano motoristima, bajkerima, studentima, kolike dnevnice, koliko hrane, koliko svega sedam meseci? Sedam meseci razaranja države. Sedam meseci uništavanja SNS-a. Sedam meseci razaranja svega što je pozitivno. I na kraju ništa. I na kraju još jedan poraz. I to tamo gde je bilo najlakše očekivati da budemo najpre poraženi. Nemojte da vam govorim da postoje mesta gde nemaju nikakvu šansu. Ovo su bila mesta gde su imali veliku šansu. I opet su izgubili. (aplauz)… uz sav linč, uz sve što su organizovali, oni su večeras prikupljali ljude da valjda tuku svoje ljude koji su potpisali zapisnike. Pazite, tučete svoje ljude koji su verno služili vama… Sve što živi u Kosjeriću je izašlo na izbore da glasa protiv nas, sve što živi. I opet je bilo više onih koji su glasali za nas. U Zaječaru da nam je neko rekao da je moguće da izađe šezdeset i tri, šezdeset i tri koma pet (posto)… na lokalnim izborima gde normalno ljudi imaju svoja nezadovoljstva, gde mnogi od naših ljudi su činili greške, nisu brinuli o ljudima kojima se obraćaju, uspeli smo da pobedimo. Da zaključim – uspeli smo da pobedimo zato što je narod izabrao državu; zato što je narod rekao – ne damo vam da nam srušite Srbiju. Možete da vičete, možete da pretite, možete da nas tučete, možete da zauzimate kafiće, trgove, ulice, kada dođemo iza paravana mi glasamo za svoju Srbiju, ne glasamo protiv nje, ne glasamo za strani novac, ne glasamo za tuđi novac, svoju zemlju volimo više od svega (aplauz) i više od bilo čega…“
Funkcionerska kampanja i beskrupulozna upotreba državnih resursa
A šta su građani i posmatrači, od Crte pa dalje, videli i zabeležili tokom predizborne kampanje i u danu u kom se odvijao tok izbora – naprasno asfaltiranje seoskih puteva (asfaltirano 90 kilometara), kupovanje naklonosti, svega je tu bilo – veš mašina, frižidera, traktora, zatim, „bugarskih vozova“, duplih spiskova, a „glasine“ kažu da je, kako se glasanje približavalo finišu, vrednost glasa skočila na 500 evra… (Meštanka iz jednog sela u okolini Zaječara, glasačica SNS-a, dobila je predizborni paket – litar zejtina, kilo šećera, kilo soli, kilo pasulja, kilo pirinča i četuri konzerve mesnog nareska. Kaže da je digla ruke od obećanja da će nakon izbora dobiti i novac.) Funkcionerska kampanja, beskrupulozna upotreba državnih resursa, ništa novo, reklo bi se.
Osvrnimo se na jedan događaj – obeležavanje slave Ministarstva unutrašnjih poslova, Duhovi (Dan sv. Trojice). Tom prilikom predsednik Srbije je rekao da su dosta, po savetima nekih, razvlašćivali narodnu policiju, davali ovlašćenja nekim tužiocima nad kojima država nema kontrolu, pa je ovo rekao: „Zato vam je moj predlog, poštovani predstavnici vlade, da zajedno sa Narodnom skupštinom u budućem periodu radite ne na daljem razvlašćivanju narodne policije, već na davanju čvršćih ovlašćenja policiji, na davanju jasnih okvira za to kako pravo i pravda bi trebalo i kako moraju da budu ustanovljeni i uspostavljeni, i siguran sam da će tada ljudi se setiti koliko su puta zaboravili da kažu – hvala – svojoj policiji.“
S gvozdenim razlogom može se postaviti pitanje šta ova sintagma – narodna policija, može, ili bi, još preciznije, mogla da znači. U najmanju ruku sintagma uznemirava ukoliko imamo u vidu selektivni odnos prema studentima i batinaškim formacijama. Prema studentima policija se nije libila da primeni fizičku silu, dok je žmurila, često i na oba oka, kada su u pitanju (ne)dela batinaša ili zloupotreba „blokaderskih“ telefona, to jest slanje snimaka režimskim medijima (Informeru, Pinku).
Dalje, po kom je to osnovu policija stajala, a zapravo čuvala transparent na kom se nalazi kukasti krst (doduše precrtan, kako kaže ministar policije Ivica Dačić). I ne zaboravimo da takva narodna policija nije odreagovala na lažne optužbe da su studenti naneli povredu žandarmu u civilu kod RTS-a, te nisu obznanili istinu da ga je udario njegov kolega. Da ne govorimo o njihovom vršenju dužnosti pred obručenim, takozvanim Ćacilendom. Pionirski park je ćefom (ali i strahom) predsednika ove države pretvoren u tampon zonu sa pravnim karakteristikama eksteritorijalnosti. Ćacilend je verovatno najbolji primer države dovedene do apsurda.
Policija je samu sebe suspendovala tokom rušenja u Savamali
A ako se ovde prisetimo, te se nadovežemo na rušenja objekata u Savamali ne tako davne 2016. godine i tom prilikom policijske „autosuspenzije“ iz sistema, fraza – narodna policija, gotovo nepodnošljivom lakoćom odzvanja kao tragikomična.
Na tom svečanom skupu povodom dana policije, pred predstavnicima narodne policije, predsednik je opet ponovio: „Objasnite mi zbog čega su oni momci u Novom Sadu četiri i po meseca proveli u pritvoru.“ Neka se onda ponovi i napomena da su ti momci sa bejzbol palicama jurili studente, a da su studentkinji, koju su sustigli, slomili vilicu.
I na svečanom skupu povodom dana policije, predsednik je ponovio: „Objasnite mi zbog čega su oni momci u Novom Sadu četiri i po meseca proveli u pritvoru.“ Neka se onda ponovi i da su oni sa bejzbol palicama jurili studente, a da su studentkinji, koju su sustigli, slomili vilicu
Vratimo se sada na dan izbora. Kosjerić. Policija (njene zvanične i nezvanične formacije) igrala je vodeću ulogu u generisanju utiska da je u toj varoši nekakvo opsadno, vanredno stanje. Toplanu u junu čuva žandarmerija. Ne dozvoljava proveru tog mesta, dok su kod ulaza u objekat raspoređeni mišićavi momci u crnom autfitu sa Kosova.
Da li je to možda zbog toga što su tu dolazili ljudi koji su telefonom uslikali svoje glasačke listiće kao dokaz da su glasali za SNS opciju, a da bi za taj čin dobili novac? Postavlja se i pitanje šta je u Kosjeriću radila beogradska komunalna policija u civilu i zašto su tim povodom uzeli slobodne dane? Samim tim, postavlja se pitanje od koga su građani Kosjerića imali zaštitu ukoliko se država ophodila invanzivno?
Domicilni stanovnici zapravo su zaštitu i pomoć dobijali od drugih građana, onih koji su sa strane došli u Kosjerić, od bajkera, pripadnika 63. padobranske, studenata, aktivista. Dalje, pored policije u civilu, „lako“ opremljene policije i one sa opremom za razbijanje demonstracija, bile su tu i pojave u policijskoj uniformi sa tetovažama duž celih ruku i kajlama oko vrata. Kada su im građani tražili da se legitimšu – ime i prezime, broj značke – jednostavno nisu dobili ono što su morali da dobiju, potvdu na licu mesta da ti ljudi, bez istaknutih obeležja, zaista pripadaju legalnoj policiji.
Građani Kosjerića su se susretali sa policijom koja ne reaguje; suvlasnik jedne firme tražio je od nadležnih lica da reaguju, jer se na njegovom posedu nalaze nepoznata lica i da sasvim sigurno nisu radnici. Drugim rečima, zatražio je od policije da počne da radi svoj posao; od nadležnog lica tek je dobio smernicu gde može da prijavi incident. Itd.
Aparati sile u službi partokratskog sistema
Koliko su aparati sile u službi partokratskog sistema (čast izuzecima), a koji je konstruisao arhitekta na vrhu piramidalne konstrukcije, najbolje se vidi u centru Beograda u Pionirskom parku u kom borave ljudi koji se ne identifikuju, pritom, imaju pravo da nekažnjeno primene silu, a sve to pred očima policije. Ukoliko građanin uđe na svoju inicijativu u taj predsednikov rezervat, rizikuje da bude napadnut, fizički povređen. Pomoć od onih što bi po službenoj dužnosti morali da mu je pruže, izvesno neće dobiti, jer u parku koji je pod zaštitom države više od tri meseca države nema. Ovu teritoriju apsurda „najprominentniji“ student koji želi da uči, Miloš Pavlović, naveo je policiji kao mesto svog boravišta i to je zvanično zavedeno u Trećem javnom tužilaštvu u Beogradu u sklopu dokumenta u kom je definisana zabrana prilaska studentu Dimitriju Markoviću.
Ukoliko građanin na svoju inicijativu uđe u predsednikov rezervat u Pionirskom parku, rizikuje da bude napadnut, fizički povređen. Pomoć od onih što bi po službenoj dužnosti morali da mu je pruže, izvesno neće dobiti. Ovu teritoriju apsurda Miloš Pavlović naveo je kao mesto svog boravišta i to je zvanično zavedeno u Trećem javnom tužilaštvu u Beogradu
Zabluda je kad neko pomisli da je Vučić opet prešao granicu bezobzirnosti; on zapravo nema te granice, njega perverzno uzbuđuje da ih „iznova“ prelazi. Da bi to mogao da radi, mora da obezbedi podršku preko korupcije, kriminala i državnog aparata sile. Svi oni kojima je dozvolio da budu blizu njega, uvučeni su u beskrajne igre povlađivanja. Takav relacioni sistem njemu pomaže da se hrani superiornim doživljajem sebe i spram klike i spram neprijatelja.
On dubinski ne veruje u političke protivnike, jer svako ko je na suprotnoj strani njegovog samovlasnog prava da određuje šta je prihvatljivo, a šta ne (ovo posebno važi za „neprijatelje“ koji u njegovom pogledu mogu da mu kompromituju, preciznije – ugroze vlastoljublje), brzo dospeva na poziciju krajnje negativnog dela spektra, a na toj iracionalnoj poziciji antipoda je potencijal za ono najgore – mogućnost za poniženje sopstvene slike propagandno namenjene za emitovanje u javni prostor.
Svi oni kojima je predsednik dozvolio da budu blizu njega, uvučeni su u beskrajne igre povlađivanja. Takav relacioni sistem njemu pomaže da se hrani superiornim doživljajem sebe i spram klike i spram neprijatelja. Zbog svega toga predsednik je sve opasnija funkcija pervertirane države
Takav čovek nije sposoban da razume, oseti i prihvati autentičnu bliskost, pa samim tim uvek podozreva od autentične potrebe za pravdom i solidarnošću; iskrenost mu je strana kao takva.
Predsednik je sve opasnija funkcija pervertirane države.
