Čekajući rasplet krize izazvane otkrivanjem decembarske izborne prevare, dobili smo komplikovani zaplet: opoziciona koalicija „Srbija protiv nasilja“, prvi iole uspešan izazivač vladajućim naprednjacima – čije članice su uporno tvrdile da su svesne značaja očuvanja jedinstva – raspala se na deo koji izlazi i deo koji ne izlazi na beogradske izbore 2. juna.
To, međutim, ne važi i za druge lokalne izbore, planirane za isti dan, jer „bojkotaši“ (koji izbegavaju taj termin i govore o „aktivnom otporu“) tu odluku prepuštaju svojim lokalnim odborima, uglavnom željnim izbora koje odavno čekaju. A izvesnost da će na preostalim lokalnim izborima učestvovati oba dela raspalog saveza nagoveštava novi zaplet – ukoliko u pojedinim gradovima, poput najčešće pominjanih Niša, Novog Sada, Čačka, Užica, Valjeva, budu imali šansu da smene naprednjake, u tom poslu će, najverovatnije, dva dela bivšeg SPN-a morati da sarađuju. I da prevaziđu činjenicu da u Beogradu imaju različit interes – jedni da odziv bude što manji, a drugi da pokupe što više glasova.
Na bojkotu, s druge strane, istrajava koalicija NADA – možda i zato što se, u vreme prethodnog bojkota, onog iz 2020, njena članica, tada DSS, sada Nova DSS Miloša Jovanovića, izborno oprobala u koaliciji „Metla“. I neslavno propala. Za razliku od bojkotaša iz SNP-a, centrala Novog DSS-a savetuje lokalnim odborima da ne učestvuju na izborima, ali izgleda da već ima drugačijih odluka (Valjevo).
Brisan prostor na desnici
U situaciji iznenadne predizborne pojave „brisanog prostora“, naročito na desnom delu opozicionog spektra, šuškanja o Savu Manojloviću, koji navodno vaga da li da se upusti u političku borbu, premetnula su se u spekulacije prema kojima je odluku o izlasku na izbore već doneo, a sada razmatra samo kako da to uradi – samostalno, što je verovatnije, ili u koaliciji sa bivšim članicama SPN-a, koje sada nastupaju pod sloganom „Biram borbu“. Bilo je čak i pretpostavki da bi njegova „cena“ za dogovor sa „borbašima“ mogla biti kandidatura za gradonačelnika Beograda.
Paralelno sa „izborom borbe“ i odgovarajućim pokušajem upumpavanja optimizma među birače, međutim, pojavio se i termin „samoubistvo opozicije“, koji, u različitim delovima društva, ima suprotstavljena obrazloženja – za jedne bi to bila odluka o bojkotu izbora, za druge je to podela u opozicionim redovima, a za treće izlazak na izbore pod suštinski nepromenjenim uslovima, ali zato u slabijem sastavu.
Trenutna situacija pogoduje organizacijama kao što su Kreni-promeni, Bravo u Novom Sadu ili grupacija doktora Dragana Milića u Nišu. Ako oni izađu na izbore, smanjiće se efekat bojkota, kaže Dušan Spasojević
Učinilo se, zato, da mirno spavaju samo Aleksandar Vučić i Branimir Nestorović – osim ako i to nije privid, naročito u slučaju prvopomenutog.
A pre nego što smo dospeli u opisanu situaciju, prisustvovali smo nekoj vrsti festivala kršenja principa i date reči, u kome skoro da nije bilo zabušanata. Iako je, posle višegodišnje demonstracije veština premetanja, preoblačenja i preletanja, delovalo da su građani oguglali na sve nedoslednosti, sudeći prema sadržaju socijalnih mreža, reklo bi se da je ovog puta stvar otišla predaleko. Brojni zahtevi za objašnjenje šta se dešava, ukazuju na mogućnost da su birači sada uspešno sluđeni kontradiktornim informacijama kojima su zatrpani.
Vlast je to, možda, radila planski, s namerom da, glumeći konstruktivnost i demokratičnost, naročito u očima stranih posmatrača, potroši vreme i opoziciju satera u ćošak, sa cajtnotom pride: krenulo se od najava beogradskih izbora 28. aprila i tvrdnji da je to poslednji mogući zakonski rok, potom se objašnjavalo da je spajanje beogradskih i preostalih lokalnih izbora nemoguće i da su oba opoziciona predloga kako da se to reši neustavna, da bi se, iznebuha, ali zato kasno, došlo do odluke da 2. juna budu održani i beogradski i lokalni izbori u opštinama gde se, očigledno zbog potreba migracija birača, nije glasalo 17. decembra. A takvih opština i gradova je 88, među kojima i 17 opština u Beogradu.
Opozicija je, s druge strane, od 17. decembra vodila borbu da dokaže da su ti izbori bili pokradeni i zaklinjala se da neće odustati od zahteva za promenu uslova i utvrđivanje odgovornosti za decembarsku krađu. Termin „bojkot“ jeste izbegavan, ali se insistiralo na stavu da bez ispunjenja uslova „izbora neće biti“. Oslanjajući se na preporuke ODIHR-a, u razgovore sa vlastima opozicija je ušla sa tri zahteva – formiranje komisije koja će proveriti birački spisak, otvaranje Radio-televizije Srbije za sve učesnike izbora, kao i održavanje beogradskih i svih lokalnih izbora u istom danu.
Ni slobodni ni pošteni
Taj stav ojačao je i Sporazum o neophodnim izbornim uslovima za slobodne i poštene izbore koji su, sa ProGlasom, 9. marta, potpisali SPN, koalicija NADA i pokret Dveri, da bi se, naknadno, pridruživale i druge stranke. Pored zahteva za primenu preporuka ODIHR, posebno onih koje se odnose na reviziju biračkog spiska, istinitog izveštavanja Javnog servisa, istovremenog održavanja beogradskih i drugih lokalnih izbora i ustanovljavanja odgovornosti za izborne neregularnosti, u potpisanom dokumentu je i najcitiranija tačka 4, odnosno upozorenje da ponovljeni izbori zakazani u kratkom roku i odsustvu izmene izbornih uslova neće biti ni slobodni ni pošteni, zbog čega potpisnici na njih neće izaći.
Sve se, međutim, promenilo nakon ukazanja Ane Brnabić od četvrtka. Tada je – dan nakon sastanka vlasti i opozicije na kome, prema njenim rečima, nije postignut dogovor – iznenada obnarodovala da će raspisati lokalne izbore za 2. jun, za kada su već raspisani beogradski, a SNS sa svojim mnogobrojnim partnerima su uveliko predali izbornu listu. Načelno su prihvaćena i druga dva zahteva, za čije ispunjavanje teško da ima vremena.
Umesto da se obraćaju krugu glasača širem od onih 950.000, koliko su dobile u decembru, stranke koje su se igrale idejom bojkota a sada izlaze na izbore moraju da povrate svoje početne pozicije, kaže Dejan Bursać
Ono o čemu se šuškalo nakon najave bojkota koju je, bez prethodnog dogovora sa koalicionim partnerima, Dragan Đilas izneo u Utisku nedelje 8. aprila, odmah je isplivalo na površinu: koalicija se podelila. Za izlazak na izbore opredelili su se Narodni pokret Srbije, Zeleno-levi front, Ekološki ustanak, Novo lice Srbije i Pokret slobodnih građana. Na koalicionom sastanku tim povodom, protiv izlaska na izbore glasali su Stranka slobode i pravde, Srbija centar, Zajedno i Demokratska stranka, ali je DS, potom, prihvatila stav većine i najavila izlazak na izbore.
Prestrojavanje se nastavilo vestima iz stranke Zajedno – zbog odluke da učestvuje na izborima izbačen je Đorđe Miketić, predsednik gradskog odbora, da bi, potom, ceo taj odbor istupio iz stranke. S druge strane, predsednik novosadskog odbora SSP-a Vladimir Vrsajkov založio se za očuvanje jedinstva u tom gradu i ocenio da bojkot koristi samo naprednjacima. On je rekao da je izlazak pod postojećim uslovima problematičan, ali da se stranke mogu povući i u toku kampanje, ako bude masovnog uvoza birača i ako Gradska izborna komisija ne bude radila svoj posao.
I Zoran Lutovac, lider DS-a, na sednici Skupštine Srbije u ponedeljak, u raspravi o izmeni Zakona o lokalnim izborima, kojom je omogućeno raspisivanje lokalnih izbora 2. juna, rekao je da će, ukoliko pitanje biračkog spiska ne bude rešeno i sve se završi na datim obećanjima, pozvati kolege i građane da se povuku iz izbornog procesa i da na vaninstitucionalan način dođu do fer uslova za izbore. „Dok o tome govorimo, na Vidikovac se doseljavaju neki ljudi iz Smedereva“, rekao je on.
Prethodno je POKS izneo kompromisni predlog za očuvanje jedinstva opozicije, koji niko nije prihvatio – da obe strane SPN, kao i ostatak opozicije, donesu odluke o uslovnom izlasku na izbore do 18. maja, kada je poslednji dan za povlačenje već predate izborne liste i da dan pre toga svi zajedno procene da li postoje uslovi za izlazak na izbore.
U javnosti navikloj na olaka etiketiranja, ne manjka ocena da su stranke koje se zalažu za izlazak na izbore „potrčale za mandatima“, da su „bojkotaši“ odlučili da „Vučiću predaju Beograd“, da iza svega stoji američki ambasador Kristofer Hil, a dosta pažnje privuklo je i tumačenje da je razlog izlaska na izbore želja dela stranaka da se oslobode Đilasovog uticaja… Da je reč o različitim procenama snage postojećih argumenata, nije postalo naročito popularno tumačenje.
A nije da argumenti za jednu ili drugu opciju nisu iznošeni, baš kao što je bilo mnogo upozorenja da je, koju god od dve loše opcije izabere, za opoziciju najvažnije da ostane jedinstvena.
Za i protiv bojkota
Osim dela SPN-a koji je „izabrao borbu“, u prilog izlasku na izbore govorili su brojni analitičari, pominjući, pre svega, opasnost od ostavljanja lokalne samouprave bez opozicije na duži rok. Zahvaljujući bojkotu 2020, u slučaju novog neizlaska, neke opštine ostale bi bez opozicije 12 godina, što bi potpuno „ubilo“ ionako slabašnu infrastrukturu, neophodnu za promenu vlasti. Upozoravano je da bi zbog bojkota nedostajao uvid u odluke koje se donose, a time i u potencijalne zloupotrebe. Bilo je podsećanja na istoriju neuspešnih bojkota, ukazivanja na nedostatak jasnog plana šta posle, ali i bodrenja u vidu ocena da postoji mogućnost pobede u nekoliko gradova.
Neka ovde bude citiran i deo argumentacije Svetislava Kostića iz Zeleno-levog fronta, koji je javno obeležavan kao „odgovoran“ za cepanje koalicije, iako je svoj stav izneo u ličnom svojstvu, na svom Fejsbuk-profilu: „Bojkot može da ima smisla samo ako je širi od političkog. Profesori i studenti idu u štrajk, ne snimaju se serije i filmovi, zatvaraju se pozorišta, sve se zatvara, ide se u građansku neposlušnost, u opšti generalni štrajk. Ako to nije moguće sprovesti, onda je bojkot sulud i osuđen na propast. I to jednostavno zato što na svetu nema primera uspešnog samo političkog bojkota. U Srbiji za ovakav pokret građanske neposlušnosti trenutno nema ni naznaka da je realan. Ni naznaka.“
Ukoliko u pojedinim gradovima budu imali šansu da smene naprednjake, u tom poslu će, najverovatnije, dva dela bivšeg SPN-a morati da sarađuju. I da prevaziđu činjenicu da u Beogradu imaju različit interes – jedni da odziv bude što manji, a drugi da pokupe što više glasova
Lako su, s druge strane, razumljivi i argumenti protiv izlaska na izbore pod postojećim uslovima: od 17. decembra niko nije odgovarao zbog izbornih manipulacija, birački spisak nije prečišćen, stižu nove informacije o migraciji birača, a komisija koja bi tokom nedelje trebalo da se formira neće imati izvršna ovlašćenja. Raša Nedeljkov iz CRTA objasnio je da se istovremenim održavanjem beogradskih i preostalih lokalnih izbora samo delimično amortizuje migracija birača u svrhe prekrajanja izborne volje, jer i dalje postoji 65 opština iz kojih oni mogu da se prebacuju. Baš kao što time nije sprečeno glasanje ljudi koji ne žive u Srbiji.
Ne smemo lako da govorimo ljudima da je pobeda moguća, upozorila je Sofija Mandić iz pravnog tima SPN-a: „U zahtevima Ustavnom sudu koji su tamo već više od dva i po meseca, jasno smo, uz dokaze, napisali da u Beogradu ima 230.000 birača viška, a da je na republičkom nivou rupa u biračkom spisku milion i sto hiljada ljudi. Kada imate takve zloupotrebe u biračkom spisku, ne možete da kažete pobedićemo tako što ćemo mnogo razgovarati sa ljudima, prevazići ćemo medijske uslove. Pitanje biračkog spiska je pitanje svih pitanja.“ Prema njenoj oceni, cena koju će građani Srbije platiti zbog izlaska opozicije na izbore 2. juna biće daleko veća od cene koju će platiti partijske strukture zbog neizlaska na izbore, jer će to biti kraj razgovorima o izbornim uslovima na ovim, ali i narednim izborima.
Na još jedan aspekt upozorio je Dragan Đilas – prema istraživanju javnog mnjenja prezentovanog opoziciji, kaže, svaki peti opoziciono orijentisani glasač ne bi izašao na izbore pod postojećim uslovima. Situacija je sada pogoršana, jer na izbore izlazi samo deo jedne opozicione koalicije, bez podrške ProGlasa (sastanak te grupe intelektualaca trebalo bi da se održi u utorak uveče, nakon odlaska ovog Radara u štampu, ali je, sudeći po izjavama pojedinih članova, teško zamisliti nešto drugačije od onog što je saopšteno na poslednjoj konferenciji za novinare, a to nije poziv na izbore).
Mnogo nepoznanica
„Teško je povratiti glasače nakon četiri meseca igranja idejom bojkota i konstantnog ponavljanja da su izbori neregularni, što jeste istina, ali je trebalo naći način koji neće demotivisati glasače“, kaže Dejan Bursać iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Glasači se, objašnjava, dobijaju u predizbornom periodu, a ne u onih mesec ili dva kad traje kampanja, to vreme služi samo da ih mobilišete. „Umesto da se sada obraćaju krugu glasača još širem od onih 950.000, koliko im je rekordno dalo poverenje na izborima u decembru i da ciljaju na još šire od toga, u zbiru lokalnih samouprava, oni sad moraju da povrate svoje početne pozicije i da se raspravljaju unutar svog jezgra glasača da li će izaći na izbore. Zato slogan „Biram borbu“ nije inkluzivno usmeren na što širi broj građana, ne govori neku pozitivnu priču o eventualnoj promeni, nego se obraća pre svega jezgru glasača opozicije da ih ubedi da ne treba da bojkotuju izbore“, kaže Bursać.
Mnoge stvari još ne znamo – ni ko će sve na izbore izaći, ni u kakvim koalicijama. Zato je Dušan Spasojević u proceni šansi da stranke koje izlaze na izbore ponište efekat bojkota, pre svega načelan: važno je, kaže, kakva će biti kampanja za bojkot. A lako bi se moglo desiti da na lokalu, gde verovatno svi izlaze na izbore, nje i ne bude i da glavni problem bude u Beogradu.
Pre nego što smo dospeli u opisanu situaciju, prisustvovali smo nekoj vrsti festivala kršenja principa i date reči, u kome skoro da nije bilo zabušanata
„Važni su novi akteri, a trenutna situacija pogoduje organizacijama kao što su Kreni-promeni, Bravo u Novom Sadu, ili grupacija doktora Dragana Milića u Nišu. Ako oni izađu na izbore, smanjiće se efekat bojkota i najveći problem biće kratko vreme“, kaže Spasojević. To kratko vreme znači i da se vrlo brzo, kako kaže, „vraćamo u parlament“. A tamo dobar deo priče koja je sada aktuelna – o „oslobađanju od Đilasa“ i borbi za primat u opoziciji, na primer – baš i neće biti najvažniji.
Tamo će i dalje, i to pred kamerama kojih u lokalnim parlamentima nema, biti i onih 40 poslanika stranaka članica dosadašnjeg SNP koje izlaze na izbore i onih 25 koji ne izlaze. Baš kao i svih 11 poslanika koalicije NADA, koji takođe bojkotuju izbore. Ukoliko zaista misle da omoguće promene u Srbiji, što su nam govorili, stvarajući, poslednjih nekoliko meseci i utisak da su međusobnom saradnjom formirali ozbiljnu snagu koja bi to mogla i da uradi, bilo bi mudro da zaista misle ono što govore kad obećavaju da se neće međusobno napadati. I da se stalno preispituju o tome šta je cilj – rušenje vlasti ili rušenje kolega iz opozicije.
