Ljudi su u Srbiji zadovoljni svojim životom, privatnim prostorom i stambenim prilikama, krugom porodice i prijatelja, ali ne i svojim prihodima i, još pre ne – svojim političkim uticajem i prilikama u društvu. No kao da su u unutrašnjoj emigraciji i drže da politika ne može baš da utiče na njih do kraja, da mogu da joj umaknu. Dok oni ne vide da mogu na nju da utiču.
Iako su pretežno nezadovoljni stanjem u društvu, od obrazovanja i zdravstva do standarda i privrede, značajno poverenje polovinа pokazujе u stub režima, predsednika Vučića. Ne veruje mu nešto više od trećine.
Nisko poverenje
Šta to praktično znači najbolje pokazuje poređenje sa Vladom i strankama vlasti kod kojih je poverenje na oko 15 odsto. Ili pak prema sindikatima (12 odsto), NVO (10 odsto) ili strankama opozicije kod kojih je, nakon ovogodišnjih hoću-neću lokalnih izbora, to slovima i brojem šest – 6 odsto. Bar u nekoj meri sa partijama se identifikuje četrdesetak a na izbore izlazi do šezdesetak odsto birača. Ostali su ravnodušni prema strankama ili ih preziru i ne podnose (Demostat, 2024).
Dakle, između nas i sveprisutnog vođe gotovo da nema nikoga ko bi mogao da nas, uz naše poverenje, predstavlja i posreduje. Istovremeno ne verujemo ni medijima, ali ni pravosuđu. Pravda, pa i ona socijalna, gotovo da je nedostižna.
Nismo protiv demokratije, voleli bismo da imamo fer i poštene izbore, vladavinu prava i podelu vlasti, ali „ne ide ni bez jakog vođe koji se sluša, brate“ i kome se tolerišu i nedemokratske bedastoće. Demokratija da, ali vođena, populistička i natopljena i iskrivljena autoritarizmom. Kakva je to onda demokratija?
Između nas i sveprisutnog vođe gotovo da nema nikoga ko bi mogao da nas, uz naše poverenje, predstavlja i da posreduje. Istovremeno ne verujemo ni medijima, ali ni pravosuđu. Pravda, pa i ona socijalna, gotovo da je nedostižna
Štrajkovi i protesti prosvetara i poljoprivrednika pokazuju opet da pregovori oko zahteva mogu biti bar relativno uspešni ako su praćeni upornom, solidarnom borbom koja je vidljiva i ima podršku javnosti. Hoće li se Srbiji desiti obavešteni, uspravni i u sindikate i udruženja dobro organizovani radnici i građani?
Ovo nije neko zlatno doba, ali raste zaposlenost – istina pretežno ona nekvalitetna i skromno plaćena.
Stagnira ili se gotovo jedva vidljivo smanjuje i siromaštvo i socijalna isključenost, ali su oni žrvanj za svakog četvrtog. Razvojni model se bazira na stranim investicijama, obilato subvencionisanim ili politički uslovljenim. Poslednjih nekoliko godina i značajnim javnim investicijama koje se pokrivaju leks specijalisima i daju omiljenim firmama i vlasnicima koji pripadaju klijentelističkim mrežama vlasti. Logično, sve na kraju ispadne skuplje nego što je planirano – ko god treba se snašao i ugradio.
Uzroci lošeg stanja
Srbija je još u sedam-osam najsiromašnijih zemalja u Evropi jer je karakterišu slabe institucije, antikoruptivne i antimonopolske procedure i prakse. Rezultat je spoj podoptimalnog rasta, (umereno) visoke nejednakosti i stagnantno visokog siromaštva i socijalne izolovanosti.
Jedna od tri vodeće rejting agencije dala je Srbiji investicioni rejting, što je svakako dobra vest. Prostor smo povoljan za investitore, ali je pitanje šta od investicija imaju građanke i građani Srbije.
Srbija je još u sedam-osam najsiromašnijih zemalja u Evropi jer je karakterišu slabe institucije, antikoruptivne i antimonopolske procedure i prakse. Rezultat je spoj podoptimalnog rasta, (umereno) visoke nejednakosti i stagnantno visokog siromaštva i socijalne izolovanosti
Da li nas u skok u budućnost vode baš izložbe, stadioni i vojne porudžbine ili pre ulaganja u održivo životno okruženje, zdravstvo i obrazovanje?
Šta god o tome mislili, analize pokazuju da je rudarenje litijuma ne samo ekološki nebezbedno, u naseljenom kraju sa zavidnim hidropotencijalom, već i ekonomski preskromno i (ne)isplativo – daleko od priča o milijardama koje će poteći, kojima je u politički promet vraćena jednom već povučena pred otporom građana litijumska bajka. Iako nešto i ne ide sa električnim automobilima, a za litijumske baterije se već nalaze i ekonomičnije alternative.
Iza naše ograde besne ratovi – oni oružani i oni tehnološki i finansijski. U toku je neoimperijalna borba za premoć. BRIKS se širi i već je stigao i prestigao G7 i nastoji da ograniči predominaciju dolara. No pun je nepoznanica i tek je institucionalni kroki. Prostorno i privredno smo vezani za EU koja je i naša odabrana spoljnopolitička destinacija. Ona opet, unutar kolektivnog političkog Zapada, sledi SAD u geostrateškim igrama i, istovremeno, ima problem da bude konkurentna i SAD i Kini.
Igra se igra u kojoj mi sve kao činimo da nas prime, a oni tome baš teže. Bliže istini je scenario u kome nas neće, ovakvi kakvi smo, ali nas ne daju drugoj strani
Evropski izbori 2024. i postizborna dešavanja, podrška režimu u Srbiji, dok je na evropskom putu, i, posebno, sporazum o strateškim sirovinama i mineralima kojim je faktički podržano rudarenje litijuma, doveli su do zanimljivog (polu)zaokreta na političkoj areni Srbije. Opozicija, i ona demokratska i proevropska, zauzela je praktično evrorealističku poziciju, dok se opet vlast, praktičnim trgovinskim koracima i stišavanjem priče o čeličnom prijateljstvu sa Rusijom i Kinom, „vratila u EU igru“ Priče o Kosovu, vojnoj neutralnosti, neuvođenju sankcija Rusiji i ostanku izvan NATO, koje imaju jasnu, većinsku podršku građana, kao i populistička i suverenistička bliskost Orbanu i grupi Patrioti za Evropu, jasne su granice na putu. Igra se igra u kojoj mi sve kao činimo da nas prime, a oni tome baš teže. Bliže istini je scenario u kome nas neće, ovakvi kakvi smo, ali nas ne daju drugoj strani. Vladajući bi opet da ne čine ništa što bi moglo dovesti do pada iz sedla vlasti. Najverovatnijim zato se čini međukorak vezivanja Srbije za brod EU mrežom strateških energetskih i trgovinskih sporazuma i uslovljavanje pomoći kakvim-takvim ostvarenim reformama.
